Википедија

Patogen

(преусмерено са Инфективни агенс)

Patogen, izazivač bolesti, klica (od грч. πάθος, i грч. γἰγνομαι u slobodnom prevodu "onaj koji uzrokuje patnju"; енгл. pathogen, infective, infectious, morbific, pathogenic), je biološki agens koji uzrokuje bolest organizma. U patogene agense spadaju bakterije, virusi, gljivice, prioni (engl. proteinaceous infectious particle) i paraziti. Patogen se takođe može nazvati infektivnim agensom ili jednostavno klicom.[1] Termin je prvi put primenjen око 1880, a nešto ređe se koristi i za označavanje agenasa koji u organizmu izazivaju nezarazne bolesti kao što su npr. „hemijski patogeni“.[2][3][4]

Patogen na voću

Termin patogen je ušao u upotrebu 1880-ih.[5][6] Tipično, termin patogen se koristi da opiše infektivni mikroorganizam ili agens, kao što je virus, bakterija, protozoa, prion, viroid ili gljiva.[7][8][9] Male životinje, kao što su helminti i insekti, takođe mogu izazvati ili preneti bolest. Međutim, ove životinje se obično nazivaju parazitima, a ne patogenima.[10] Naučno proučavanje mikroskopskih organizama, uključujući mikroskopske patogene organizme, naziva se mikrobiologija, dok se parazitologija odnosi na naučno proučavanje parazita i organizama koji ih ugošćuju.[6][7]

Patogenost

уреди

Patogenost je potencijalni kapacitet patogena da izazove bolest, koji uključuje kombinaciju infektivnosti (sposobnost patogena da inficira domaćine) i virulencije (ozbiljnost bolesti domaćina). Kohovi postulati se koriste za uspostavljanje uzročno-posledičnih veza između mikrobnih patogena i bolesti. Dok meningitis može biti uzrokovan raznim bakterijskim, virusnim, gljivičnim i parazitskim patogenima, koleru izazivaju samo neki sojevi Vibrio cholerae. Pored toga, neki patogeni mogu izazvati bolest samo kod domaćina sa imunodeficijencijom. Ove oportunističke infekcije često uključuju infekcije stečene u bolnici među pacijentima koji se već bore protiv drugog stanja.[11]

Infektivnost uključuje prenos patogena direktnim kontaktom sa telesnim tečnostima ili kapljicama u vazduhu zaraženih domaćina, indirektnim kontaktom koji uključuje kontaminirana područja/predmete, ili prenosom živih vektora kao što su komarci i krpelji. Osnovni reproduktivni broj infekcije je očekivani broj narednih slučajeva koje će verovatno izazvati putem transmisije.[12]

Virulencija uključuje patogene koji ekstrahuju hranljive materije domaćina za svoj opstanak, izbegavajući imunski sistem domaćina tako što proizvode mikrobne toksine i izazivaju imunosupresiju. Optimalna virulencija opisuje teoretizovanu ravnotežu između širenja patogena na dodatne domaćine kako bi parazitirao resurse, dok se smanjuje njihova virulentnost kako bi domaćini živeli za vertikalni prenos na svoje potomstvo.[13]

Vrste

уреди
 
Mikroorganizmi - neki protisti

Najčešće prisutni patogeni mikroorganizmi u okruženju čoveka su; bakterije, virusi, prioni, rikecije, klamidije, gljivice i paraziti.[14][15]

Prema patogenim osobinama ili riziku po zdravlje mikroorganizmi se mogu podeliti na:

  • Mikroorganizmi sa niskim ličnim i društvenim rizikom, koji ne uzrokuju infekciju u organizmu zdravih osoba.
  • Mikroorganizmi sa srednjim ili ograničenim ličnim i društvenim rizikom, ili mikroorganizme koji ne izazivaju «ozbiljne» infekcije, odnosno infekcije opasne po život.
  • Mikroorganizmi sa visokim ličnim i društvenim rizikom,ili mikroorganizme koji uzrokuju infekcije koje se ne šire socijalnim kontaktom.
  • Mikroorganizmi sa visokim rizikom koji uzrokuju bolesti (često neizlečive) koje se prenose socijalnim, direktnim ili indirektnim kontaktima.

Bakterije

уреди
Glavni članak: Bakterije
 
Bacilarni oblik bakterija - Bacillus subtilis
 
Kolonija bakterija u Petrijevoj šolji

Bakterije su u čovekovom okruženju najzastupljeniji patogeni agensi (mikroorganizmi) odgovorni za pojavu velikog broja bolesti. Bakterije su jednoćelijski mikroorganizmi, koji žive samostalno ili u raznim grupacijama ili kolonijama. Na osnovu njihovih oblika bakterije se dele na:

  • koke,
  • bacile,
  • spirila i
  • vibrione

U odnosu na zavisnost od kiseonika bakterije se dele na;

  • Aerobne - bakterije koje za život trebaju kiseonik.
  • Anaerobne - bakterije koje mogu da žive bez kiseonika.
  • Anaaerobe - bakterije koje mogu da žive u oba okruženja.

Neke vrste bakterija svoje patogeno dejstvo ispoljavaju direktnim uništavanjem ćelije svog domaćina, a druge (u koje spada najveći broj bakterijskih vrsta) koje proizvode toksine (otrove) koji nanose štetu metabolizmu ćelija domaćina.

Virusi

уреди
Glavni članak: Virus
 
Shematizovan prikaz Adenovirusa

Virusi su acelularni-nećelijski, ultramikroskopski, mikroorganizmi [а] nesposobni da se razmnožavaju van ćelije domaćina. Izvan ćelije domaćina oni ne pokazuju osobine živih bića, čak mogu i da kristalizuju, pri čemu i u tom obliku zadržavaju sposobnost infekcije ćelije.[16]

Za viruse se u pravom smislu može reći da se nalaze između živog i neživog sveta. Prisustvo nukleinske kiseline i sposobnost da se ona menja (mutira) čime se virusi prilagođavaju promenama u spoljašnjoj sredini kao i prisustvo proteina su svojstva živih bića. S druge strane, u odnosu na živi svet, virusi nemaju ćelijsku građu (acelularni su), niti sposobnost obavljanja metabolizma. Kako im sve to nedostaje oni se mogu razmnožavati samo unutar žive ćelije.

Iako se virusi tradicionalno definišu kao nećelijske infektivne čestica, neki gigantski virusi poput Mimivirusa (koji inficiraju amebe) imaju genom koji se može po veličini uporediti sa bakterijama (1,2 milion baznih parova) i sadrže brojne ćelijske enzime. Brojna istraživanja su pokazala da je Mimivirus vervatno evoluirao od bakterije kroz evolutivne promene. Slične promene verovatno su doživeli i drugi veliki DNK virusi poput herpes virusa. Mimivirus čak može biti napadnuto od strane manjih virusa pod nazivom "virofag".[17][18][19]

Zrela virusna, vanćelijska, čestica sposobna da inficira ćeliju domaćina naziva se virion. Ulaskom u ćeliju virion postaje aktivan tj. virus. Virus u ćeliji preuzima kontrolu nad molekularnim aparatom domaćina i koristi ga za sopstveno razmnožavanje. Ćelija domaćina tada stvara delove virusa, a ne materije koje su njoj potrebne za normalan rad. To u domaćinu dovodi do patološkog stanja (bolesti), pa se virusi smatraju isključivim unutarćelijskim – obligatnim parazitima.

Viroidi

уреди
 
Struktura viroida
Glavni članak: Viroid

Viroidi su najmanji poznati zarazni patogeni koje ne treba.mešati sa virusoidima ili virusima. Po svojoj graži viroidi su male jednolančane, kružne RNK za koje se zna da izazivaju samo biljne bolesti, kao što je viroid gomolja vretena krompira koji pogađa različite poljoprivredne kulture. Viroidna RNK nije zaštićena proteinskim omotačem i ne kodira nikakve proteine, već deluje samo kao ribozim koji katalizuje druge biohemijske reakcije.[20]

Prioni

уреди
 
Humani prion proteina
Glavni članak: Prioni

Prioni (engl. proteinaceous infectious particle) su posebni oblici proteina koji mogu izazvati neke bolesti kod ljudi i životinja. Nastaju mutacijom gena koji kodira jedan protein ljudskog tela, „prion protein“.[21] Ovako izmenjeni proteini mogu se preneti na druge osobe (poprimaju osobine patogena) i tada izazivajući promenu konformacije prion proteina kod obolelih oni razvijaju bolest u organizmu ljudi i životinja.[22]

Gljivice

уреди
Glavni članak: Gljive
 
Gljivica Kandida u citološkom razmazu sekreta grlića materice (Papanikolau test)

Patogene gljivice su gljive koje uzrokuju bolesti kod ljudi ili drugih organizama. Deo medicine, koja se bavi proučavanjem patogenih gljiva naziva se Medicinska mikologija.
Gljive spadaju u najrasprostranjenije organizme na Zemlji, iz grupe eukariota. Gljive su jednoćelijski i višećelijski organizmi, koji se razmnožavaju polno i bespolno, a telo višećelijskih gljiva organizovano je u vidu micelija ili pseudomicelija, sastavljenih od hifa koje poput paukove mreže, prorastaju supstrat na kome se razmnožavaju. Iako su gljivice eukariotski organizme mnoge patogene gljivice su mikroorganizmi.[23]

Gljive predstavljaju zaseban oblik života na zemlji koji je razvio tri osnovne strategije preživljavanja u prirodi:

  • Gljive simbionti
  • Gljive saprobionti
  • Gljive paraziti (patogene gljivice) koje napadaju žive biljke, životinje, ljude i druge gljive.

Ostali patogeni-paraziti

уреди
 
Enterobius vermicularis

Protozoe su jednoćelijski eukarioti koji se hrane mikroorganizmima i organskim tkivima. Mnogi protozoi deluju kao patogeni paraziti koji izazivaju bolesti kao što su malarija, amebijaza, đardijaza, toksoplazmoza, kriptosporidioza, trihomonijaza, Šagasova bolest, lajšmanijaza, afrička tripanosomijaza (bolest spavanja), Acanthamoeba moencefalitis (primarni keratitis kod muškaraca).[24]

Parazitski crvi (helminti) su makroparaziti koji se mogu videti golim okom. Crvi žive i hrane se u svom živom domaćinu, dobijajući hranljive materije i sklonište u digestivnom traktu ili krvotoku svog domaćina. Oni takođe manipulišu imunološkim sistemom domaćina tako što luče imunomodulatorne proizvode koji im omogućavaju da godinama žive u svom domaćinu.[25] Helmintijaza je generalizovani termin za infekcije parazitskim crvima, koje obično uključuju okrugle gliste, trakavice i ravne gliste.[26]

Seksualne interakcije

уреди

Mnogi patogeni su sposobni za seksualnu interakciju. Među patogenim bakterijama, seksualna interakcija se javlja između ćelija iste vrste procesom genetske transformacije. Transformacija uključuje prenos DNK iz ćelije donora u ćeliju primaoca i integraciju DNK donora u genom primaoca putem genetske rekombinacije. Bakterijski patogeni Helicobacter pilori, Haemophilus influenzae, Legionella pneumophila, Neisseria gonorrhoeae i Streptococcus pneumoniae često prolaze kroz transformaciju da bi modifikovali svoj genom za dodatne osobine izbegavanj imunih ćelija domaćina.[27]

Eukariotski patogeni su često sposobni za seksualnu interakciju kroz proces koji uključuje mejozu i oplodnju. Mejoza uključuje intimno uparivanje homolognih hromozoma i rekombinaciju između njih. Primeri eukariotskih patogena sposobnih za pol uključuju parazite protozoa Plasmodium falciparum, Tokoplasma gondii, Tripanosoma brucei, Giardia intestinalis i gljive Aspergillus fumigatus, Candida albicans i Criptococcus neo.

Virusi takođe mogu biti podvrgnuti seksualnoj interakciji kada dva ili više virusnih genoma uđu u istu ćeliju domaćina. Ovaj proces uključuje uparivanje homolognih genoma i rekombinaciju između njih procesom koji se naziva reaktivacija višestrukosti. Virus herpes simpleksa, virus humane imunodeficijencije i virus vakcinije podležu ovom obliku seksualne interakcije.[27]

Ovi procesi seksualne rekombinacije između homolognih genoma značajni su i zbog podržavanja popravke genetskih oštećenja uzrokovanih stresorima iz okoline i imunološkim sistemom domaćina.[28]

 
Alga iz roda Prototheca izaziva bolesti kod ljudi

Terapija

уреди

Prioni

уреди

Uprkos mnogim pokušajima, nije dokazano da terapija zaustavlja napredovanje prionskih bolesti.[29]

Virusi

уреди

Za neke virusne patogene postoje različite mogućnosti prevencije i lečenja. Vakcine su jedna uobičajena i efikasna preventivna mera protiv raznih virusnih patogena.[30] Vakcine aktiviraju imuni sistem domaćina, tako da kada potencijalni domaćin naiđe na virus imuni sistem može brzo da se odbrani od infekcije. Vakcine dizajnirane protiv virusa uključuju godišnje vakcine protiv gripa i dve doze MMR vakcine protiv malih boginja, zauški i rubeole.[31] Vakcine nisu dostupne protiv virusa odgovornih za HIV/AIDS, dengu i čikungunju.[32]

Lečenje virusnih infekcija često podrazumeva lečenje simptoma infekcije, a ne davanje lekova za borbu protiv samog virusnog patogena.[33][34] Lečenje simptoma virusne infekcije daje imunom sistemu domaćina vremena da razvije antitela protiv virusnog patogena. Međutim, za HIV se sprovodi visoko aktivna antiretrovirusna terapija (HAART) kako bi se sprečilo da virusna bolest pređe u SIDU kako se imune ćelije sve više gube.[35]

Bakterije

уреди

Slično virusnim patogenima, infekcija određenim bakterijskim patogenima može se sprečiti vakcinama.[31] Vakcine protiv bakterijskih patogena uključuju vakcinu protiv antraksa i pneumokoknu vakcinu. Za mnogo drugih bakterijskim patogena za sada nedostaju vakcine kao preventivna mera, ali infekcija ovim bakterijama se često može lečiti ili sprečiti antibioticima. Uobičajeni antibiotici uključuju amoksicilin, ciprofloksacin i doksiciklin. Svaki antibiotik ima različita dejstva prema bakterijama protiv kojih je efikasan i ima različite mehanizme za ubijanje te vrste bakterija. Na primer, doksiciklin inhibira sintezu novih proteina u gram-negativnim i gram-pozitivnim bakterijama, što ga čini antibiotikom širokog spektra koji može da ubije većinu bakterijskih vrsta.[36]

Zbog zloupotrebe antibiotika, kao što su prerano okončana primena izlažu bakterije evolucionom pritisku pod subletalnim dozama, tako da su neki bakterijski patogeni razvili otpornost na antibiotike.[37] Na primer, genetski različit soj Staphilococcus aureus koji se zove MRSA otporan je na obično propisane beta-laktamske antibiotike. Izveštaj Centra za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC) iz 2013. procenjuje da u Sjedinjenim Američkim Državama najmanje 2 miliona ljudi godišnje dobije bakterijsku infekciju otpornu na antibiotike, pri čemu najmanje 23.000 pacijenata zbog toga umre od infekcije.[38] Imajući ovo u vidu u borbi protiv bakterija, neophodni su novi antibiotici. Jedan od ciljnih dejstava za nove antimikrobne lekove uključuje inhibiciju DNK metiltransferaza, pošto ovi proteini kontrolišu nivoe ekspresije za druge gene, kao što su oni koji kodiraju faktore virulencije.[39]

Gljivice

уреди

Infekcija gljivičnim patogenima leči se lekovima protiv gljivica. Atletsko stopalo, svrab i lišajevi su gljivične infekcije kože koje se leče lokalnim lekovima protiv gljivica kao što je klotrimazol.[40]

Infekcije koje uključuju vrstu kvasca Candida albicans izazivaju oralni sor i vaginalne gljivične infekcije. Unutrašnje infekcije gljiivicama mogu se lečiti kremama protiv gljivica ili oralnim antimikotičnim lekovima. Uobičajeni lekovi protiv gljivica za unutrašnje infekcije uključuju lekove kao što su ehinokandin i flukonazol.[41]

Alge

уреди

Dok se alge obično ne smatraju patogenima, rod Prototheca izaziva bolesti kod ljudi.[42] Terapija za prototekozu je trenutno u istražuje i ne postoji doslednost u njenom kliničkom tretmanu.[42]

Napomene

уреди
  1. ^ Veličina virusa kreće se od 10–300 nm (1 nm ili 0,000001 mm) tako da se mogu videti samo elektronskim mikroskopom što znači da su ultramikroskopski.

Izvori

уреди
  1. ^ Thomas L (септембар 1972). „Germs”. The New England Journal of Medicine. 287 (11): 553—5. PMID 5050429. doi:10.1056/NEJM197209142871109. 
  2. ^ Definition of Pathogen na MedicineNet Архивирано на сајту Wayback Machine (22. јул 2011) Pristupljeno 28. 11. 2010.
  3. ^ Pathogen Genomics for Public Health Pristupljeno 28. 2. 2014.
  4. ^ Pathogen & Environment Pristupljeno 28. 2. 2014.
  5. ^ „Pathogen”. Dictionary.com Unabridged. Random House. Приступљено 17. 8. 2013. 
  6. ^ а б Casadevall A, Pirofski LA (децембар 2014). „Microbiology: Ditch the term pathogen”. Comment. Nature (paper). 516 (7530): 165—6. Bibcode:2014Natur.516..165C. PMID 25503219. doi:10.1038/516165a  . 
  7. ^ а б Alberts B, Johnson A, Lewis J, Raff M, Roberts K, Walter P (2002). „Introduction to Pathogens”. Molecular Biology of the Cell (4th изд.). Garland Science. 
  8. ^ „MetaPathogen – about various types of pathogenic organisms”. Архивирано из оригинала 5. 10. 2017. г. Приступљено 15. 1. 2015. 
  9. ^ „Bacteria”. Basic Biology. 18. 3. 2016. 
  10. ^ Gazzinelli-Guimaraes PH, Nutman TB (2018). „Helminth parasites and immune regulation”. F1000Research. 7: 1685. PMC 6206608  . PMID 30416709. doi:10.12688/f1000research.15596.1  . 
  11. ^ Thomas, Stephen R.; Elkinton, Joseph S. (2004-03-01). „Pathogenicity and virulence”. Journal of Invertebrate Pathology (на језику: енглески). 85 (3): 146—151. ISSN 0022-2011. PMID 15109897. doi:10.1016/j.jip.2004.01.006. 
  12. ^ van den Driessche, Pauline (2017-08-01). „Reproduction numbers of infectious disease models”. Infectious Disease Modelling (на језику: енглески). 2 (3): 288—303. ISSN 2468-0427. PMC 6002118  . PMID 29928743. doi:10.1016/j.idm.2017.06.002. 
  13. ^ Alizon S, Hurford A, Mideo N, Van Baalen M (фебруар 2009). „Virulence evolution and the trade-off hypothesis: history, current state of affairs and the future”. Journal of Evolutionary Biology. 22 (2): 245—59. PMID 19196383. S2CID 1586057. doi:10.1111/j.1420-9101.2008.01658.x  . 
  14. ^ Čomić, R.Lj., 1999.: Ekologija mikroorganizama, Prirodno-matematički fakultet. Kragujevac ISBN 978-86-81829-33-2
  15. ^ Jovanović, K.M., 1999.: Opšta bakteriologija, Savremena administracija. Beograd ISBN 978-86-387-0579-5
  16. ^ Division of Viral Diseases (DVD) National Center for Immunization and Respiratory Diseases (NCIRD)
  17. ^ La Scola, Bernard; Desnues, Christelle; Pagnier, Isabelle; Robert, Catherine; Barrassi, Lina; Fournous, Ghislain; Merchat, Michèle; Suzan-Monti, Marie; Forterre, Patrick; Koonin, Eugene; Raoult, Didier (2008). „The virophage as a unique parasite of the giant mimivirus”. Nature. 455 (7209): 100—104. Bibcode:2008Natur.455..100L. PMID 18690211. S2CID 4422249. doi:10.1038/nature07218. 
  18. ^ La Scola, B. et al. A giant virus in amoebae. Science 299, 2033 (2003). PubMed
  19. ^ Monier, A., Claverie, J.-M. & Ogata, H. Taxonomic distribution of large DNA viruses in the sea. Genome Biol. 9, R106 (2008). PubMed Pristupljeno 28. 2. 2014.
  20. ^ Moelling, Karin; Broecker, Felix (March 28, 2021). "Viroids and the Origin of Life". International Journal of Molecular Sciences. 22 (7): 3476.
  21. ^ About Prion Diseases Архивирано на сајту Wayback Machine (26. март 2016), Centers for Disease Control and Prevention, Atlanta, U.S.A
  22. ^ ''The prion diseases Архивирано на сајту Wayback Machine (30. март 2012) by Stanley B. Prusiner, Scientific American. Pristupljeno 28. 2. 2014.
  23. ^ Marinović, Ž.R., 1991.: Osnovi mikologije i lihenologije, Naučna knjiga. Beograd ISBN 978-86-23-23059-2
  24. ^ Salfelder, K.; de Liscano, T.R.; Sauerteig, E. (1992). Protozoan Diseases. Dordrecht, Netherlands: Springer. pp. 13–95.
  25. ^ Maizels, Rick M.; Smits, Hermelijn H.; McSorley, Henry J. (2018-11-20). „Modulation of Host Immunity by Helminths: The Expanding Repertoire of Parasite Effector Molecules”. Immunity. 49 (5): 801—818. PMC 6269126  . PMID 30462997. doi:10.1016/j.immuni.2018.10.016. .
  26. ^ Haque, Rashidul (децембар 2007). „Human intestinal parasites”. Journal of Health, Population, and Nutrition. 25 (4): 387—391. PMC 2754014  . PMID 18402180. .
  27. ^ а б Bernstein H, Bernstein C, Michod RE (January 2018). "Sex in microbial pathogens". Infection, Genetics and Evolution. 57: 8–25.
  28. ^ Rocha EP, Cornet E, Michel B (August 2005). "Comparative and evolutionary analysis of the bacterial homologous recombination systems". PLOS Genetics. 1 (2): e15.
  29. ^ Forloni G, Artuso V, Roiter I, Morbin M, Tagliavini F (2013-09-30). „Therapy in prion diseases”. Current Topics in Medicinal Chemistry. 13 (19): 2465—76. PMID 24059336. doi:10.2174/15680266113136660173. .
  30. ^ Orenstein WA, Bernier RH, Dondero TJ, Hinman AR, Marks JS, Bart KJ, Sirotkin B (1985). „Field evaluation of vaccine efficacy”. Bulletin of the World Health Organization. 63 (6): 1055—68. PMC 2536484  . PMID 3879673. 
  31. ^ а б „List of Vaccines Used in United States | CDC”. www.cdc.gov (на језику: енглески). 2023-04-28. Приступљено 2023-07-24. 
  32. ^ Momentum (2013-09-03). „Vaccine Nation: 10 most important diseases without a licensed vaccine”. Baylor College of Medicine Blog Network (на језику: енглески). Приступљено 2023-07-24. 
  33. ^ „Symptoms, Diagnosis, & Treatment | Chikungunya virus | CDC”. www.cdc.gov (на језику: енглески). 2023-03-10. Приступљено 2023-07-24. 
  34. ^ „Dengue Symptoms and Treatment| CDC”. Centers for Disease Control and Prevention (на језику: енглески). 2021-09-20. Приступљено 2023-07-24. 
  35. ^ „About HIV/AIDS | HIV Basics | HIV/AIDS | CDC”. www.cdc.gov (на језику: енглески). 2022-06-30. Приступљено 2023-07-24. 
  36. ^ Rang, H. P.; Dale, M. Maureen; Ritter, J. M.; Flower, R. J.; Henderson, G. (2012). Rang and Dale's pharmacology. Student consult (Seventh edition, main изд.). Edinburgh London New York Oxford Philadelphia St. Louis Sydney Toronto: Elsevier, Churchill Livingstone. ISBN 978-0-7020-3471-8. 
  37. ^ „Antibiotic resistance”. www.who.int (на језику: енглески). Приступљено 2023-07-24. 
  38. ^ „The biggest antibiotic-resistant threats in the U.S.”. Centers for Disease Control and Prevention (на језику: енглески). 2022-07-15. Приступљено 2023-07-24. 
  39. ^ Oliveira PH, Ribis JW, Garrett EM, Trzilova D, Kim A, Sekulovic O,; et al. (јануар 2020). „Epigenomic characterization of Clostridioides difficile finds a conserved DNA methyltransferase that mediates sporulation and pathogenesis”. Nature Microbiology. 5 (1): 166—180. PMC 6925328  . PMID 31768029. doi:10.1038/s41564-019-0613-4. .
  40. ^ „Clotrimazole Topical: Uses, Side Effects, Interactions, Pictures, Warnings & Dosing - WebMD”. www.webmd.com (на језику: енглески). Приступљено 2023-07-24. 
  41. ^ Pappas PG, Kauffman CA, Andes DR, Clancy CJ, Marr KA, Ostrosky-Zeichner L, et al. (February 2016). "Clinical Practice Guideline for the Management of Candidiasis: 2016 Update by the Infectious Diseases Society of America". Clinical Infectious Diseases. 62 (4): e1-50.
  42. ^ а б Lass-Flörl C, Mayr A . Lass-Flörl, C.; Mayr, A. (април 2007). „Human protothecosis”. Clinical Microbiology Reviews. 20 (2): 230—42. PMC 1865593  . PMID 17428884. doi:10.1128/CMR.00032-06. .

Literatura

уреди

Spoljašnje veze

уреди

  Mediji vezani za članak Patogen na Vikimedijinoj ostavi

 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Patogen&oldid=27747482”