Инкубациони период

Инкубација (лат. incubare) је временски период који протекне од продирања клица болести или агенаса радијације у организам неке особе до појаве првих знакова и симптома болести. Периоди трајања инкубације су различити и најчешће варирају код различитих али и истих болести због различитих подтипова патогена, имунолошког стања болесника, начина продора патогена у организам, узраста оболеле особе (инкубација обично дужа код одраслих него код деце) итд.

Код неких болести, како је приказано на овом дијаграму, латентни период је краћи од периода инкубације. У том периоду особа може пренети инфекцију без показивања било каквих симптома и знакова болести. Таква инфекција се назива субклиничка инфекција.

Крива епидемије: израчунавање времена инкубације болести

Фактори који утичу на трајање инкубације

На дужину трајања инкубације и даљи ток болести утиче већи број фактора, међу којима су најважнији:

Вируленција је један од битних фактора који утиче на дужину инкубације

Вируленција или патогеност инфективног агенса

Оптималан ниво вируленције неког патогена је одређена максималним нивоом који он достигне од почетка преноса и максималним трајањем инфекције. У многим инфекцијама вирусима (нпр ХИВ и грип), бактеријским (туберкулоза) и прионима (БСЕ и ЦВД), болешћу изазвана смртност јавља се дуго након заражавања домаћина, што говори о томе да је вируленције веома зависна од еволуције преноса патогена и патологије у организму домаћина након инфекције. Према томе еволуција и патолошке промене након инфекције могу повећати или смањити вируленцију патогена, па самим тим и трајање периода инкубације, након појављивања у новом домаћину.

Путеви инокулације

Патогени микроорганизми могу се локализовати на примарном месту адхеренције за епителне ћелије, где се умножавају и продукују токсин који путем крви стиже до циљних органа или могу пенетрирати до субепителног ткива, лимфних чворова и даље лимфотоком и крвотоком до циљних органа.

Број репликација инфективног агенса

Број патогена потребан да доведе до појаве манифестација болести (инфекције) инфективна доза, која нпр. за неке познате патогене износи:

• 105 за Салмонеле (висока инфективна доза),
• 1.010 за Колеру,
• 200 за Шигеле,
• 1 бацил за Кугу (мала инфективна доза).

Преосетљивост организма на одређени патоген и стање имунолошког одговора

У клиничком смислу трајање инкубације као и саме инфекција (или њена вирулентност) је манифестација сложених односа патогена и домаћина, и првенствено зависе од особина микроорганизма са једне стране и одбрамбених снага (или преосетљивости) домаћина са друге.

Трајање периода инкубације код појединих болести

Грозница Западног Нила - 2-14 дана. Пнеумонија - 0-2 дана Антракс - 1-3 дана Грип - 1-3 дана Гонореја - 2-3 дана Колера - 1-4 дана. Менингитис (упала можданица) - 1-4 дана Дифтерија - 2-5 дана Куга - 2-5 дана Жута грозница - 3-5 дана Дизентерија (бациларна) - 2-7 дана Шарлах - 2-8 дана Велики кашаљ - 3-8 дана САРС - 0-10 дана

Слинавка и шап - 9-10 дана Тетанус - 4-14 дана Дечија парализе - 7-14 дана Мале богиње - 8-14 дана Рубеола - 16-20 дана Маларија - 7-21 дана Тифусна грозница - 7-21 дана Тифус - 8-21 дана Сифилис - 14-21 дана Варичела - 14-21 дана Дизентерија (амебна) - 21-24 дана Инфективна мононуклеоза - 28-42 дана Заразна жутица - 10-35 дана Ковид 19 - 2-14 дана.

Литература

• Sharara, A.I., Chronic hepatitis C, Southern Medical Journal, 1997, 90(9):872–7.
• Kahn, James O.; Walker, Bruce D. (1998). „Acute Human Immunodeficiency Virus Type 1 Infection”. New England Journal of Medicine. 339 (1): 33—39. PMID 9647878. doi:10.1056/NEJM199807023390107. .
• Godsey, M.J., M. Blackmore, N. Panella, K. Burkhalter, K. Gottfried, L. Halsey, R. Rutledge, S. Langevin, R. Gates, and K. Lamonte (2005). West Nile virus epizootiology in the southeastern United States, 2001. Vector Borne and Zoonotic Diseases. 5(1): 82-89. ISSN: 1530-3667.
• Batalis, N.I., L. Galup, S.R. Zaki, and J.A. Prahlow (2005). West Nile virus encephalitis. American Journal of Forensic Medicine and Pathology 26(2): 192-196.
• Davis, L.E., R. DeBiasi, D.E. Goade, K.Y. Haaland, J.A. Harrington, J.B. Harnar, S.A. Pergam, M.K. King, B.K. DeMasters, and K.L. Tyler (2006). West Nile virus neuroinvasive disease. Annals of Neurology 60(3): 286-300.
• Jawetz E i sar. Medicinska mikrobiologija, Informator, 1998. Beograd
• Švabić-Vlahović M. i sar: Medicinska bakteriologija, Savremena administracija, Beograd, 2005.
• Мarković Lj. i sur: Opća Virusologija, Medicinski fakultet Zagreb, 1995.
• Krstić Lj. Medicinska Virusologija, Štampa Čigoja, 2000.
• Kranjčić-Zec I. i sar. Medicinska parazitologija, Informator, 1993. Beograd
• Jovanović T. i sar. Praktikum iz mikrobilogije i imunologije, Informator, 2000. Beograd
• Tasić G: Virusološka dijagnostika, Institut za zaštitu zdravlja Niš, 1999.
• Day, Troy; Graham, Andrea L.; Read, Andrew F. (2007). „Evolution of parasite virulence when host responses cause disease”. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences. 274 (1626): 2685—2692. PMC 2279213 . PMID 17711836. doi:10.1098/rspb.2007.0809. 
• Frank, S. A.; Schmid-Hempel, P. (2008). „Mechanisms of pathogenesis and the evolution of parasite virulence”. Journal of Evolutionary Biology. 21 (2): 396—404. PMID 18179516. S2CID 1143835. doi:10.1111/j.1420-9101.2007.01480.x. 
• Gandon et al. (2002) Imperfect vaccines and the evolution of pathogen virulence, Nature, 414, 751-756
• Freeman Scott, Herron Jon C. Evolutionary Analysis edition 4th New Jersey Pearson Prentice Hall 2007
• Levin Bruce R, Bergstrom Carl T Bacteria are different: Observations, interpretations, speculations, and opinions about the mechanisms of adaptive evolution in prokaryotes. Proc Natl Acad Sci U S A 20 June 2000. vol.97, 13 pages 6981–6985

Спољашње везе

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља).