Индијски океан
Индијски океан је трећи по величини океан на свету (после Атлантског океана и Тихог океана). Овај океан је добио име по Индији.[1] Он заузима око 20% водене површине на Земљи.[2] На северу се граничи са југоисточном Азијом (Индијски потконтинент), са запада са Арабијским полуострвом и Африком, са источне стране је Малајски архипелаг и Аустралија, а са јужне стране налази се Јужни океан (Јужни пол).[3][4] Простире се дужином од скоро 10.000 km од Африке до Аустралије на површини од 73.556.000 km², укључујући Црвено море и Персијски залив. Запремина океана се процењује на 292.131.000 km³.[5] Представља значајну везу између Африке и Азије поморским путем. Због његове величине, кроз историју ниједна нација није била у стању да га контролише, све до почетка 19. века када је Велика Британија контролисала велики број околних острва.[6][7]
Погађају га земљотреси и ерупције вулкана. Један од подводних земљотреса крајем децембра 2004. изазвао је цунами, који је проузроковао преко 275.000 људских жртава, највише у Индонезији.
Географија
уредиКлима
уредиНа климу северно од екватора утичу монсуни. Јаки североисточни ветрови дувају од октобра до априла, док од маја до октобра превладавају западни ветрови.
У Арапском мору, јаки монсуни доносе кишу на Индијски потконтинент. Ветрови на јужној полуци су генерално блажи, мада летње олује у подручју Маурицијуса могу бити врло снажне. Циклони понекад погађају обале Арапског мора и Бенгалског залива у време промена монсунских ветрова.
Индијски океан је најтоплији океан. Дугорочни записи о температури океана показују брзо и непрестано загревање у Индијском океану, од око 0,7—1,2 °C (1,3—2,2 °F) током 1901–2012.[8] Загревање Индијског океана је највеће мећу тропским океанима, и око три пута је брже од загревања које је уочено на Пацифику. Истраживања индицирају да су људским делатностима индуковани ефекти стаклене баште, и промене фреквенције и магнитуде Ел Нињо догађаја узроци тако јаког загревања у Индијском океану.[8]
Хидрологија
уредиНеке од већих река које утичу у Индијски океан су Замбези, Шат ел Араб, Инд, Ганг, Брамапутра, и Иравади. На морске струје значајно утичу Монсуни. Две велике кружне струје, једна на северној полутци која тече у смеру казаљки на сату, те једна јужно од екватора која тече обрнутим смером, доминирају струјама у океану. На дубокоморску циркулацију првенствено утичу водени токови из Атлантског океана и Црвеног мора те Антарктичке струје. Северно од 20° јужне географске ширине, минимална температура на површини је 22 °C, док на истоку прелази 28 °C. Јужно од 40° јужне географске ширине, температуре мора нагло падају. Салинитет се креће од 32 до 37 промила, с највећим износом у Арапском мору те у појасу између јужне Африке и југозападне Аустралије.[9][10]
Залеђено море и санте леда опстају јужно од 65° јужне географске ширине кроз целу годину. Просечна северна граница појављивања санти леда је 45° јужне географске ширине.
Дно океана
уредиАфричка, Индијска и Антарктичка тектонска плоча сударају се у Индијском океану. Њихови су спојеви видљиви по гранама средњоокеанских гребена подморских вулкана који чине наопако слово Y.
Средњоиндијски гребен се од руба континенталног прага поред Мумбаја (Индија) спушта јужно, а у висини Мадагаскара се грана на Индијско-антарктички и Атлантско-индијски гребен. Од мањих гребена, Арапско-индијски се код Малдива одваја од Средњоиндијског и претеже се до рога Африке, а од Бенгалског залива према југу протеже се Бенгалски гребен.[11]
Гребени деле океан у завале. Западно од Средњоиндијског гребена су Арапска, Сомалијска, Маскаренска, Мадагаскарска, Завала Агулхас и Југозападна индијска завала, а источно су Средњоиндијска, Северноаустралска, Западноаустралска, Јужноиндијска и Јужноаустралска завала. На самом југу је Индијско-антарктичка завала.[12]
Континентални прагови су релативно уски, у просеку тек око 200 км, осим уз западну обалу Аустралије где им ширина премашује 1000 km. Просечна дубина океана је 3890 м. Најдубља тачка се процењује на 7450 м испод морског нивоа, у јарку Сунда. Северно од 50° јужне земљописне ширине, 86% базена је покривено пелагичким седиментима, од којих више од половине отпада на глобигерински муљ. Преосталих 14% је прекривено слојевима теригених (тј. који потичу с копна) седимената. Седименти глацијалног порекла доминирају дном на најјужнијем делу океана.
Економија
уреди
Индијски океан је главна рута која повезује Блиски исток, Африку и источну Азију с Европом и Америкама. У океану је посебно интензиван промет нафтом и нафтним прерађевинама из нафтних поља у Персијском заливу и Индонезији.[13]
Велике резерве угљоводоника црпе се испред обала Саудијске Арабије, Ирана, Индије и западне Аустралије. Процењује се да 4% светске морске производње нафте долази из Индијског океана. Песак на плажама, богат тешким минералима и његова подморска налазишта активно искориштавају обалне државе, посебно Индија, Јужноафричка Република, Индонезија, Шри Ланка и Тајланд.
Топлота Индијског океана одржава продукцију планктона ниском, осим уз северне рубове те у неколико распршених тачака широм океана. Живот у океану је, стога, ограничен. Рибарство је ограничено, али постаје од све већег значаја за околне земље. Рибарске флоте из Русије, Јапана, Јужне Кореје и Тајвана такође искориштавају Индијски океан, углавном ловећи рачиће и туну.
Морски живи свет
уредиМеђу тропским океанима, западни Индијски океан има највећу концентрацију фитопланктонског цветања у лето, услед јаких монсунских ветрова. Монсунски ветрови узрокују подизање дубинске, нутријентима богате воде у површинске слојеве где је доступно довољно светлости за фотосинтезу и продукцију фитопланктона. Ова фитопланктонска цветања су основа морског екосистема, који се завршава већим врстама риба. Индијски океан представља други по величини регион економски вредног улова туњевине.[14] Његова риба је од великог и растућег значаја за приобалне земље у погледу домаће потрошње и извоза. Рибарске флоте из Русије, Јапана, Јужне Кореје, и Тајвана исто тако користе Индијски океан, углавном за шкампе и туну.[13]
Истраживања показују да растуће океанске температуре имају негативан утицај на морски екосистем. Једна студија фитопланктонских промена у Индијском океану је установила опадање заступљености фитопланктона и до 20%, током задњих шест деценија.[15] Стопа улова туне такође је нагло опала у току задњих пола века, углавном због повећаног индустријског риболова, при чему загревање океана додаје додатни стрес на рибље врсте.[15]
Историја
уреди
Историја Индијског океана је обележена поморском трговином; културном и привредном разменом која датира уназад бар седам хиљада година.[16] Најстарије људске цивилизације у Месопотамији, почевши са Сумером[17] и древним Египтом започеле су у долинама река Еуфрат, Тигрис и Нил. Касније су се цивилизације развијале и у Персији. Током египатске Прве династије, морнари су послани на Индијски океан. Они су се вратили са златом и зачинима. Најстарија позната морска трговина потиче од пре 4500 година, а одвијала се између Месопотамије и народа у долини реке Инд.[18]
Индијски океан је далеко мирнији и отворенији за трговину од Тихог или Атлантског океана. Снажни монсуни значили су повољан ветар и добар смер било када у години. То је отворило пут становницима Индонезије према Мадагаскару. [19]
Између 1405. и 1433. кинески адмирал Џенг Хе повео је велику флоту Династије Минг на више путовања према Западном океану (тако Кинези зову Индијски океан), те је допловио до источне обале Африке.[20] Године 1497. је Васко да Гама опловио Рт добре наде и тако постао први Европљанин који је допловио до Индијског океана. Након тога тешко наоружани европски бродови доминирају трговином. Португалија је прва покушала да заузме водећу улогу у трговини успостављањем утврђења на важним прелазима и лукама. Њихова хегемонија дуж обала Африке и Азије трајала је до средине 17. века. Касније су превласт Португалаца почеле да оспоравају остале европске силе. Борбе су се наставиле између Француске и Холандије, да би на крају Британци заузели водећу улогу 1815. године.[21] Отварање Суецког канала 1869. оживело је европски интерес за Истоком, мада ни једна нација није успела да доминира трговином. Након краја Другог светскога рата Британци су се повукли из Индије.[22][23] Данас је од борбе за превлашћу остао само атол Дијего Гарсија, којег уздржавају Британци и САД.[24][25][26]
Дане 16. децембра 2004. догодио се велики цунами који је тешко погодио све државе с обалом на Индијском океану.[27][28] Цунами је изазвао око 226.000 смртних случаја, а преко милион људи остало је без крова над главом.[29][30][31]
Главне луке и градови
уредиВиди још
уредиРеференце
уреди- ^ Harper, Douglas. „Online Etymology Dictionary”. Online Etymology Dictionary. Приступљено 18. 1. 2011.
- ^ Rais 1986, стр. 33
- ^ Dowdy, W. L., and Trood, R., eds., The Indian Ocean (1985)
- ^ „'Indian Ocean' — Merriam-Webster Dictionary Online”. Приступљено 7. 7. 2012. „ocean E of Africa, S of Asia, W of Australia, & N of Antarctica area ab 73.427.795 km2 (28.350.630 sq mi)”
- ^ Eakins, B. W.; Sharman, G. F. (2010). „Volumes of the World's Oceans from ETOPO1”. Boulder, CO: NOAA National Geophysical Data Center. Приступљено 25. 7. 2015.
- ^ Braun, D., The Indian Ocean (1983)
- ^ Chandra, S., ed., The Indian Ocean (1987)
- ^ а б Roxy, Mathew Koll; Ritika, Kapoor; Terray, Pascal; Masson, Sébastien (11. 9. 2014). „The Curious Case of Indian Ocean Warming”. Journal of Climate. 27 (22): 8501—8509. ISSN 0894-8755. doi:10.1175/JCLI-D-14-00471.1.
- ^ „Limits of Oceans and Seas” (PDF). International Hydrographic Organization, Special Publication N°23. 1953. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 10. 2016. г. Приступљено 25. 7. 2015.
- ^ „The Indian Ocean and its sub-divisions”. International Hydrographic Organization, Special Publication N°23. 2002. Архивирано из оригинала 06. 06. 2015. г. Приступљено 25. 7. 2015.
- ^ Müller, R. D.; Royer, J. Y.; Lawver, L. A. (1993). „Revised plate motions relative to the hotspots from combined Atlantic and Indian Ocean hotspot tracks” (PDF). Geology. 21 (3): 275—278. doi:10.1130/0091-7613(1993)021<0275:rpmrtt>2.3.co;2. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 7. 2015. г. Приступљено 25. 7. 2015.
- ^ Nairn, A. E., and Stehli, F. G., eds., The Ocean Basins and Margins, Vol. 6: The Indian Ocean (1982)
- ^ а б CIA World Factbook 2015
- ^ FAO 2016
- ^ а б Roxy 2016
- ^ Alpers 2013, Chapter 1. Imagining the Indian Ocean. pp. 1–2
- ^ Alpers 2013, Chapter 2. The Ancient Indian Ocean. pp. 19–22
- ^ Alpers 2013
- ^ Chaudhuri, K. N., Trade and Civilization in the Indian Ocean (1985)
- ^ Dreyer 2007
- ^ Ostheimer, John M., ed., The Politics of the Western Indian Ocean Islands (1975); *Toussaint, Auguste, The History of the Indian Ocean, trans. by June Guicharnaud (1966).
- ^ Das Gupta, A., and Pearson, M.N., India and the Indian Ocean (1987)
- ^ Kerr, A., ed., Resources and Development in the Indian Ocean Region (1981)
- ^ Sand 2009
- ^ Vine, David. „Island Of Injustice”. The Washington Post.
- ^ Morris, Ted. „Personal Accounts of Landing on Diego Garcia, 1971”. Zianet.com. Приступљено 21. 6. 2012.
- ^ „Astonishing Wave Heights Among the Findings of an International Tsunami Survey Team on Sumatra”. U.S. Geological Survey. Архивирано из оригинала 27. 08. 2016. г. Приступљено 16. 6. 2016.
- ^ Paris, Raphaël; Cachão, Mário; Fournier, Jérôme; Voldoire, Olivier (1. 4. 2010). „Nannoliths abundance and distribution in tsunami deposits: example from the December 26, 2004 tsunami in Lhok Nga (northwest Sumatra, Indonesia)”. Géomorphologie : relief, processus, environnement. 16 (1): 109—118. doi:10.4000/geomorphologie.7865.
- ^ „Earthquakes with 50,000 or More Deaths”. U.S. Geological Survey. Архивирано из оригинала 5. 6. 2013. г.
- ^ „Indonesia quake toll jumps again”. BBC News. 25. 1. 2005. Приступљено 24. 12. 2012.
- ^ „Indian Ocean tsunami anniversary: Memorial events held”. BBC News. 26. 12. 2014. Приступљено 15. 12. 2016.
Литература
уреди- Alpers, E. A. (2013). The Indian Ocean in World History. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-533787-7. Генерални сажетак.
- Sand, Peter H. (2009). United States and Britain in Diego Garcia – the Future of a Controversial Base. New York: Palgrave MacMillon. ISBN 978-0-230-61709-4.
- Cousteau, Jacques-Yves, and Diole, Philippe, Life and Death in a Coral Sea (1971)
- Cubitt, Gerald, Islands of the Indian Ocean (1975)
- Arnsdorf, Isaac (22. 7. 2013). „West Africa Pirates Seen Threatening Oil and Shipping”. Bloomberg. Приступљено 23. 7. 2013.
- Brewster, D. (2014). „Beyond the String of Pearls: Is there really a Security Dilemma in the Indian Ocean?”. Journal of the Indian Ocean Region. 10 (2). doi:10.1080/19480881.2014.922350. Приступљено 25. 7. 2015.
- „Oceans: Indian Ocean”. CIA – The World Factbook. 2015. Архивирано из оригинала 09. 05. 2014. г. Приступљено 25. 7. 2015.
- Cabrero, Ferran (2004). „Cultures del món: El desafiament de la diversitat” (PDF) (на језику: Portuguese). UNESCO. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 12. 2016. г. Приступљено 25. 7. 2015.
- El-Abbadi, M. „The greatest emporium in the inhabited world”. UNESCO. Приступљено 25. 7. 2015.
- Dreyer, E. L. (2007). Zheng He: China and the Oceans in the Early Ming Dynasty, 1405–1433. New York: Pearson Longman. ISBN 9780321084439.
- Fitzpatrick, S.; Callaghan, R. (2009). „Seafaring simulations and the origin of prehistoric settlers to Madagascar” (PDF). Ур.: Clark, G. R.; O'Connor, S.; Leach, B. F. Islands of Inquiry: Colonisation, Seafaring and the Archaeology of Maritime Landscapes. ANU E Press. стр. 47—58. ISBN 9781921313905. Приступљено 25. 7. 2015.
- Han, W.; McCreary Jr, J. P. (2001). „Modelling salinity distributions in the Indian Ocean” (PDF). Journal of Geophysical Research. 106 (C1): 859—877. doi:10.1029/2000jc000316. Приступљено 25. 7. 2015.
- Parker, Laura (2014). „Plane Search Shows World's Oceans Are Full of Trash”. National Geographic News. Приступљено 25. 7. 2015.
- Rais, R. B. (1986). The Indian Ocean and the Superpowers. Routledge. ISBN 978-0-7099-4241-2.
- Romero-Frias, Xavier (2016). „Rules for Maldivian Trading Ships Travelling Abroad (1925) and a Sojourn in Southern Ceylon”. Politeja. 40: 69—84. Приступљено 22. 6. 2017.
- Roxy, M. K. (2016). „A reduction in marine primary productivity driven by rapid warming over the tropical Indian Ocean”. Geophysical Research Letters. 43 (2). doi:10.1002/2015GL066979. Приступљено 29. 1. 2016.
- Stow, D. A. V. (2006). Oceans: an illustrated reference. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-77664-4.
- „Tuna fisheries and utilization”. Food and Agriculture Organization of the United Nations. 2016. Приступљено 29. 1. 2016.
Спољашње везе
уреди- „The Indian Ocean in World History” (Flash). Sultan Qaboos Cultural Center. Приступљено 25. 7. 2015.
- „The Indian Ocean Trade: A Classroom Simulation” (PDF). African Studies Center, Boston University. Приступљено 25. 7. 2015.
