Зли дуси
Зли дуси (рус. Бесы) је роман Фјодора Михајловича Достојевског. Објављиван је у наставцима у књижевном часопису Руски весник у периоду од 1871. до 1872. године и представља алегорију потенцијално катастрофалних последица политичког и моралног нихилизма који је све више узимао маха у Русији током шездесетих година 19. века. Почетком 20. века, роман Зли дуси ће се показати и као пророчка књига која је успела да предвиди Руску револуцију пет деценија пре самих збивања.
| Зли дуси | |
|---|---|
 | |
| Настанак | |
| Ориг. наслов | Бесы |
| Аутор | Фјодор М. Достојевски |
| Земља | Русија |
| Језик | руски |
| Садржај | |
| Теме | Атеизам и Вера, Самоубиство |
| Место и време радње | царска Русија; XIX век |
| Издавање | |
| Издавач | Русский вестник |
| Датум | 1871-1872 |
| Број страница | 640 |
| Тип медија | тврд повез |
Историјски контекст
уредиСредином 19. века известан број руске омладине био је занет револуционарним идејама за коренитом променом у целокупном друштву. Те идеје су се заснивале на одбацивању религије и традиционалног морала, као и на одрицању сваког ауторитета власти. Њихов одјек се налази у свим капиталним делима Фјодора Михајловича Достојевског, који их је иронично називао нова или модерна уверења. Тако у роману Злочин и казна Раскољников, обузет њима, убија Аљону Ивановну претходно уверивши себе у потпуну оправданост таквог поступка. У Идиоту Иполит Терентјев тежи самоубиству јер је већ болестан те ће свакако умрети. Док се у роману Браћа Карамазови интелектуалац Иван Карамазов има истакнуту улогу као атеиста. Међутим, док су у овим делима те идеје утицале на животе ликова и њихове одлуке појединачно, независно од било какве политике, Зли Дуси у центру своје приче имају управо политичке заверенике запоседнуте идеологијом модерних уверења која Достојевски једним именом назива - нихилизмом.
Достојевски је присуствовао на конресу Светске лиге слободе 1867. године и био је ужаснут садржином говора Михајла Бакуњина, руског револуционара, анархисте и политички ангажованог писца, и у једном од својих писама својој сестричини Софији Ивановној о томе се изразио: “Комичност, слабост, хаос, несугласице, противречност - ма то се не може ни замислити! И таква ђубрад подстичу несрећни народ на буну… Све је то без икаквог доказа, све је то, научено напамет још пре 20 година, остало исто. И главно - ватра и мач - а кад се све уништи, онда ће, по њиховом мишљењу, настати мир”[1].
Године 1869. се десило политичко убиство које је, по свему судећи, подстакло писца да напише роман са нескривеном идеолошком потком. Наиме, Сергеј Нечајев, анархо-комуниста и оснивач револуционарне организације “Народна одмазда”, убио је студента Ивана Ивановича који је иступио из удружења и покушао да раскринка оснивача, схвативши да то није никаква моћна организација него само шачица заведених идеалиста раштркана широм Русије у групама по 5 људи са циљем да се створи утисак као да широм царства постоје независне групе завереника.[2] Убица је успео да побегне у Женеву где је написао Катехизис револуционара, програм за „немилосрдно уништење” друштва и државе. Доносимо неколико цитата из овог дела:
1.Револуционар је осуђен човек. Он нема ни своје интересе, ни послове, ни осећања, ни привржености, ни имовину, па чак ни име. Све у њему је прожето јединим, искључивим интересом, једном мишљу, једном страшћу — револуцијом.[3]
2. Он је у дубини свог бића, не само на речима, већ и на делу, прекинуо сваку везу с грађанским поретком и са читавим образованим светом, и са свим законима, обичајима, општеприхваћеним условима и моралом овог света. Он је за њега немилосрдни непријатељ. Ако и наставља да живи у њему, то је само зато да би га уништио..[3]
13. Друштво нема другу сврху осим потпуног ослобођења и среће народа, то јест обичног радног човека. Али, убеђени у то да је ово ослобођење и постизање те среће могуће само путем свеуништавајуће народне револуције, друштво ће свим својим снагама и средствима подстицати развој и раслојавање оних беда и зала која треба коначно да изведу народ из стрпљења и подстакну га на масовни устанак.[3]
За Достојевског је све ово био знак за велику узбуну. “Желео бих да изразим неколико мисли, па макар од тога страдала уметничка вредност”,[4] писао је свом пријатељу Николају Страхову почетком априла 1870. године. А у Пишчевом дневнику на једном месу каже: “Хтео сам да поставим питање и да на њега понудим одговор колико се јасније може у форми романа: како су, у нашем прелазном и дивном савременом добу, могућни не Нечајев, него Нечајеви, и како се то догађа да ти Нечајеви окупе, најзад, око себе нечајевце?”[5]
Наслов књиге
уредиИако се писцу чинило да ће уметничка вредност дела мањкати,[4] он је већ насловом задао нимало лак херменеутички задатак будућим преводиоцима и критичарима. Наиме, реч Бесы, како гласи наслов оригинала, има двоструко значење у руском језику јер упућује и на нечисте силе, али и на оне који су њима запоседнути.[6] Та мисао се чини додатно подвученом с обзиром на два епиграфа књиге: први су две строфе Пушкинове поеме Демони; а други је одељак из Јеванђеља по Луки у коме се описује исцељење бесомучног.
Покушавајући да ухвате управо ову двозначност, наше преводитељке, најпре Косара Цветковић а потом и Вељка Марковић, одлучиле су се за слободан превод оригинала - Зли дуси - који с једне стране упућује на зао дух револуционарне идеологије, а с друге на саме актере приче запоседнуте таквим духом.
Спољашње везе
уреди
- ^ Писма, II. Превод: Вулетић, Вера; Којић, Ивана; Коларевић, Сања; Чукановић, Ивана; Дрецун-Живић Милић, Сунчица. Београд/Ужице: Логос/Графичар. 2015. стр. 116. ISBN 978-86-88409-52-0.
- ^ Мастиловић, Дејан, ур. (2021). СРБИ И ДОСТОЈЕВСКИ - Зборник. Београд: Библиотека "Албатрос". стр. 134.
- ^ а б в „Нечаев. Катехизис революционера”. www.hist.msu.ru (на језику: руски). Приступљено 2024-08-25.
- ^ а б Писма, II. Превод: Вулетић, Вера; Којић, Ивана. Београд/Ужице: Логос/Графичар. 2015. стр. 312. ISBN 978-86-88409-52-0.
- ^ Dnevnik pisca. Превод: Mirko, Đorđević. Beograd: IRO „Partizanska knjiga“ — Ljubljana/OOUR Izdavačko publicistička delatnost — Beograd. 1981. стр. 136.
- ^ „Толковый словарь русского языка - С.И.Ожегов, Н.Ю.Шведова”. ozhegov.info (на језику: руски). Приступљено 2024-08-25.