Зли дуси
Zli dusi (rus. Бесы) je roman Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. Objavljivan je u nastavcima u književnom časopisu Ruski vesnik u periodu od 1871. do 1872. godine i predstavlja alegoriju potencijalno katastrofalnih posledica političkog i moralnog nihilizma koji je sve više uzimao maha u Rusiji tokom šezdesetih godina 19. veka. Početkom 20. veka, roman Zli dusi će se pokazati i kao proročka knjiga koja je uspela da predvidi Rusku revoluciju pet decenija pre samih zbivanja.
| Zli dusi | |
|---|---|
 | |
| Nastanak | |
| Orig. naslov | Besы |
| Autor | Fjodor M. Dostojevski |
| Zemlja | Rusija |
| Jezik | ruski |
| Sadržaj | |
| Teme | Ateizam i Vera, Samoubistvo |
| Mesto i vreme radnje | carska Rusija; XIX vek |
| Izdavanje | |
| Izdavač | Russkiй vestnik |
| Datum | 1871-1872 |
| Broj stranica | 640 |
| Tip medija | tvrd povez |
Istorijski kontekst
urediSredinom 19. veka izvestan broj ruske omladine bio je zanet revolucionarnim idejama za korenitom promenom u celokupnom društvu. Te ideje su se zasnivale na odbacivanju religije i tradicionalnog morala, kao i na odricanju svakog autoriteta vlasti. Njihov odjek se nalazi u svim kapitalnim delima Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, koji ih je ironično nazivao nova ili moderna uverenja. Tako u romanu Zločin i kazna Raskoljnikov, obuzet njima, ubija Aljonu Ivanovnu prethodno uverivši sebe u potpunu opravdanost takvog postupka. U Idiotu Ipolit Terentjev teži samoubistvu jer je već bolestan te će svakako umreti. Dok se u romanu Braća Karamazovi intelektualac Ivan Karamazov ima istaknutu ulogu kao ateista. Međutim, dok su u ovim delima te ideje uticale na živote likova i njihove odluke pojedinačno, nezavisno od bilo kakve politike, Zli Dusi u centru svoje priče imaju upravo političke zaverenike zaposednute ideologijom modernih uverenja koja Dostojevski jednim imenom naziva - nihilizmom.
Dostojevski je prisustvovao na konresu Svetske lige slobode 1867. godine i bio je užasnut sadržinom govora Mihajla Bakunjina, ruskog revolucionara, anarhiste i politički angažovanog pisca, i u jednom od svojih pisama svojoj sestričini Sofiji Ivanovnoj o tome se izrazio: “Komičnost, slabost, haos, nesuglasice, protivrečnost - ma to se ne može ni zamisliti! I takva đubrad podstiču nesrećni narod na bunu… Sve je to bez ikakvog dokaza, sve je to, naučeno napamet još pre 20 godina, ostalo isto. I glavno - vatra i mač - a kad se sve uništi, onda će, po njihovom mišljenju, nastati mir”[1].
Godine 1869. se desilo političko ubistvo koje je, po svemu sudeći, podstaklo pisca da napiše roman sa neskrivenom ideološkom potkom. Naime, Sergej Nečajev, anarho-komunista i osnivač revolucionarne organizacije “Narodna odmazda”, ubio je studenta Ivana Ivanoviča koji je istupio iz udruženja i pokušao da raskrinka osnivača, shvativši da to nije nikakva moćna organizacija nego samo šačica zavedenih idealista raštrkana širom Rusije u grupama po 5 ljudi sa ciljem da se stvori utisak kao da širom carstva postoje nezavisne grupe zaverenika.[2] Ubica je uspeo da pobegne u Ženevu gde je napisao Katehizis revolucionara, program za „nemilosrdno uništenje” društva i države. Donosimo nekoliko citata iz ovog dela:
1.Revolucionar je osuđen čovek. On nema ni svoje interese, ni poslove, ni osećanja, ni privrženosti, ni imovinu, pa čak ni ime. Sve u njemu je prožeto jedinim, isključivim interesom, jednom mišlju, jednom strašću — revolucijom.[3]
2. On je u dubini svog bića, ne samo na rečima, već i na delu, prekinuo svaku vezu s građanskim poretkom i sa čitavim obrazovanim svetom, i sa svim zakonima, običajima, opšteprihvaćenim uslovima i moralom ovog sveta. On je za njega nemilosrdni neprijatelj. Ako i nastavlja da živi u njemu, to je samo zato da bi ga uništio..[3]
13. Društvo nema drugu svrhu osim potpunog oslobođenja i sreće naroda, to jest običnog radnog čoveka. Ali, ubeđeni u to da je ovo oslobođenje i postizanje te sreće moguće samo putem sveuništavajuće narodne revolucije, društvo će svim svojim snagama i sredstvima podsticati razvoj i raslojavanje onih beda i zala koja treba konačno da izvedu narod iz strpljenja i podstaknu ga na masovni ustanak.[3]
Za Dostojevskog je sve ovo bio znak za veliku uzbunu. “Želeo bih da izrazim nekoliko misli, pa makar od toga stradala umetnička vrednost”,[4] pisao je svom prijatelju Nikolaju Strahovu početkom aprila 1870. godine. A u Piščevom dnevniku na jednom mesu kaže: “Hteo sam da postavim pitanje i da na njega ponudim odgovor koliko se jasnije može u formi romana: kako su, u našem prelaznom i divnom savremenom dobu, mogućni ne Nečajev, nego Nečajevi, i kako se to događa da ti Nečajevi okupe, najzad, oko sebe nečajevce?”[5]
Naslov knjige
urediIako se piscu činilo da će umetnička vrednost dela manjkati,[4] on je već naslovom zadao nimalo lak hermeneutički zadatak budućim prevodiocima i kritičarima. Naime, reč Besы, kako glasi naslov originala, ima dvostruko značenje u ruskom jeziku jer upućuje i na nečiste sile, ali i na one koji su njima zaposednuti.[6] Ta misao se čini dodatno podvučenom s obzirom na dva epigrafa knjige: prvi su dve strofe Puškinove poeme Demoni; a drugi je odeljak iz Jevanđelja po Luki u kome se opisuje isceljenje besomučnog.
Pokušavajući da uhvate upravo ovu dvoznačnost, naše prevoditeljke, najpre Kosara Cvetković a potom i Veljka Marković, odlučile su se za slobodan prevod originala - Zli dusi - koji s jedne strane upućuje na zao duh revolucionarne ideologije, a s druge na same aktere priče zaposednute takvim duhom.
Spoljašnje veze
uredi
 | Ovaj članak vezan za književnost je klica. Možete doprineti Vikipediji tako što ćete ga proširiti. |
- ^ Pisma, II. Prevod: Vuletić, Vera; Kojić, Ivana; Kolarević, Sanja; Čukanović, Ivana; Drecun-Živić Milić, Sunčica. Beograd/Užice: Logos/Grafičar. 2015. str. 116. ISBN 978-86-88409-52-0.
- ^ Mastilović, Dejan, ur. (2021). SRBI I DOSTOJEVSKI - Zbornik. Beograd: Biblioteka "Albatros". str. 134.
- ^ a b v „Nečaev. Katehizis revolюcionera”. www.hist.msu.ru (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2024-08-25.
- ^ a b Pisma, II. Prevod: Vuletić, Vera; Kojić, Ivana. Beograd/Užice: Logos/Grafičar. 2015. str. 312. ISBN 978-86-88409-52-0.
- ^ Dnevnik pisca. Prevod: Mirko, Đorđević. Beograd: IRO „Partizanska knjiga“ — Ljubljana/OOUR Izdavačko publicistička delatnost — Beograd. 1981. str. 136.
- ^ „Tolkovый slovarь russkogo яzыka - S.I.Ožegov, N.Ю.Švedova”. ozhegov.info (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2024-08-25.