Захид Налић
Захид Налић (Тузла, 1907 — 1984, Москва) био је босанскохерцеговачки оперски певач, члан Казалишта народног ослобођења и руски спикер. [1]
Захид Налић | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 1907. |
Место рођења | Тузла, Аустроугарска |
Датум смрти | 1984.76/77 год.) ( |
Место смрти | Москва, СССР |
Биографија
уредиГодине 1936. одржава концерт Вече арија и пјесама у Хрватској, у време када је био студент Музичке академије у Загребу, [2] а 1938. године добија први ангажман у опери у Загребу. [3]
Први пут је запослен у позоришту 1941. године. Наступао је у представи Зидање Раванице у Градском повлашћеном позоришту у Нишу 1939. године. [4] Године 1941. наступа у представи Дивља патка у Народном позоришту у Сарајеву, [5] а 1942. глуми у комедији Гогољевој комедији Ревизор у Загребу. [6][7]
За време Другог светског рата, бива заробљен у Логор Јасеновац, као комуниста у отпору, тамо борави од 1942. до 1943. године, а потом је, потпуно исцрпљен заједно са још неколико затвореника, размењен за заробљене немачке официре јер више није могао да ради. [3] Усташе су му газиле гркљан [8] и нанеле му тешке телесне повреде од сталног пребијања. [9]
Октобра 1943. године додељен је одсеку Казалишта народног ослобођења у Јајцу као део културних секција које се формирају из Титових партизанских јединица. [10] Потом је заједно са осталим члановима пребачен у Београд, где играју представе рањеним партизанима, војсци и народу у Народном позоришту у Београду. Потом постају чланови драмског ансамбла Народног позоришта. [10][11]
Након разлаза Тита и Стаљина, [3] Захид је 1944. године отишао у Совјетски Савез да покуша да лечи повреде гркљана, [9][12][13][14][15] али му се глас није вратио и после рата више никада није запевао. У Москви започиње своји каријеру као спикер у југословенском одсеку Радио комитета на захтев тамошње Комунистичке партије. [16][17] Оженио се са Рускињом и добио руско држављанство, те постаје Захид Омерович Налич. [9] Добијају петоро деце, међу којима је и скулптор и архиетекта Андреј Налић, [18] отац руског певача Петра Налића. [19][13]
Референце
уреди- ^ „TUZLA: LEKSIKON ZNAMENITIH BOŠNJAKA”. Ljubušaci (на језику: бошњачки). 2017-09-20. Приступљено 2023-08-19.
- ^ „Evening of arias and songs - Tenor Zahid Nalić - 1936.”. eBay (на језику: енглески). Приступљено 2023-08-19.
- ^ а б в „Петр Налич: 80% песен на музыкальных конкурсах трудно отличимы друг от друга”. МИР 24 (на језику: руски). Приступљено 2023-08-19.
- ^ „Muzej pozorišne umetnosti Srbije”. teatroslov.mpus.org.rs. Приступљено 2023-08-19.
- ^ „IbsenStage”. ibsenstage.hf.uio.no. Приступљено 2023-08-19.
- ^ Хрчак.хр. „Описи фотографија”.
- ^ Hrcak.hr. „Sevdalinka i Zagreb”.
- ^ „Пётр Налич: Хотел бы положить на музыку покаянный псалом. Благовест-Инфо”. www.blagovest-info.ru. Приступљено 2023-08-19.
- ^ а б в n_loceva (2012-02-03). „НАЛИЧ И ЕГО КОШКИ”. n_loceva. Приступљено 2023-08-19.
- ^ а б Јеврејска дигитална библиотека. „Данон песмом”.
- ^ „RTS :: RTS 2 :: Trezor”. www.rts.rs. Приступљено 2023-08-19.
- ^ Vojvodiny, Rádiodifúzna ustanovizeň Vojvodiny Rádio-televízia. „Finale Evrosonga: Stanković nastupa osmi, Rus poreklom iz Bosne”. Rádio-televízia Vojvodiny. Приступљено 2023-08-19.
- ^ а б „Пётр Налич - биография | Узнай Всё”. Uznayvse.ru (на језику: руски). Приступљено 2023-08-19.
- ^ „Пётр Андреевич Налич - биография и семья”. people-archive.ru. Приступљено 2023-08-19.
- ^ „Рус, а Тузлак”.
- ^ {AUTHOR}. „Самое страшное слово!”. www.peoples.ru (на језику: руски). Приступљено 2023-08-19.
- ^ „L'AZURE Декабрь 2019”. FlippingBook. Приступљено 2023-08-19.
- ^ „Об авторе « Андрей Налич | Andrey Nalitch” (на језику: енглески). Приступљено 2023-08-19.
- ^ „Петр Налич - о том, почему он не уезжает из России: Хочу, чтобы мои дети росли в русской культуре”. Российская газета (на језику: руски). 2022-12-06. Приступљено 2023-08-19.
- ^ „Они тоже гостили на земле...”. nec.m-necropol.ru. Приступљено 2023-08-19.
Литература
уреди- Pašalić, Safet, and Žarko Ilić. “Nalić Zahid.” In Narodno pozorište Sarajevo 1921–1971, edited by Josip Lešić, 360. Sarajevo: Narodno pozorište, 1971.