Википедија

Загорка Голубовић

српска професорка, антрополог и социолог

Загорка Голубовић (Дебрц, 8. март 1930 — Београд, 13. март 2019) била је српска професорка, антрополошкиња и социолошкиња.

Загорка Голубовић
Лични подаци
Датум рођења(1930-03-08)8. март 1930.
Место рођењаДебрц, Краљевина Југославија
Датум смрти13. март 2019.(2019-03-13) (89 год.)
Место смртиБеоград, Србија
Породица
СупружникБранко Пешић

Биографија

уреди

Рођена је 8 марта 1930. године у Дебрцу, у општини Владимирци код Шапца.[1] У Београду је живела од 1933. где се школовала и где је већ у четрнаестој години постала чланица Савеза комунистичке омладине Југославије.

Дипломирала је филозофију на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Радила је као професорка у гимназијама у Земуну и Београду (1952-54). Изабрана је у звање асистенткиње на Филозофском факултету 1957, где је остала до 1975. у звању ванредне професорке. Са факултета је суспендована због дисидентства, критички интонираног часописа Праксис[2], учешћа у протестима 1968. године и студентским демонстрацијама.[3] Од 1960. године је била посланица Народне скупштине, а убрзо и прва антрополошкиња на Универзитету у Београду.[1] 1963. године била је чланица југословенске мисије у Генералној скупштини УН-а у Њујорку.[4] Oд 1963. до 1974. године била је учесница Корчуланске летње школе где је једна од главних тема била однос праксис филозофије и културе.[5] Корчуланска летња школа била је изузетно значајно место окупљања критички настројених интелектуалаца не само са подручја Југославије него из целог света кроз коју су прошла и многа позната имена попут Хабермаса, Фрома, Маркузеа итд.[5] У јануару 1975, суспендовала ју је Скупштина СР Србије. До 1981. године била је без посла, а у међувремену је радила као гостујући професор у Шведској, Великој Британији и САД. Од 1981. године, ради као научна саветница на Институту за друштвене науке који је тада био укључен у Београдски универзитет. На Филозофски факултет вратила се 1991. где је до 1996. предавала социо-културну антропологију. Оснивачица је катедре за интердисциплинарне студије антропологије.[1]

Била је уредница часописа Гледишта, Социологија и Филозофија и чланица Савета Праксиса, редакције Praxis International, Управног одбора Југословенског друштва за филозофију и социологију, председница Социолошког друштва Србије и филозофског друштва Србије. Једна од оснивачица Института за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду.

Преминула је 13. марта 2019. године, у 89. години живота, у Београду, након дуге болести. Ту вест потврдили су чланови њене породице за лист Данас.[6]

Има ћерку Браниславу из брака са Бранком Пешићем.

Награда „Загорка Голубовић”

уреди

Од 2021. године Института друштвених наука додељује награду „Загорка Голубовић” млађим истраживачима за ангажовани истраживачки рад. Прва добитница је Лара Кончар за рад „О положају и искуствима сезонских радница у пољопривреди у савременој Србији. Може ли се говорити о елементима структурног насиља”.[7] Чланови комисије за доделу ове награде су: Адриана Захаријевић, Ивица Младеновић, Илдико Ердеи, Срђан Радовић и Јелена Васиљевић.[8]

Активизам

уреди

Као једна од представница персоналистичког марксизма свој активизам усмерила је у оквирима социјализма на стварање праведног грађанског друштва и учешћем у лево оријентисаним покретима на заговарању либерализма који је реинтерпретација Марксовог наслеђа.[9] Слободни универзитет је једна од њених иницијатива, а поред тога заслужна је за покретање синдиката „Независност“ као и Алтернативне академске образовне мреже. Давала је подршку радничком покрету „Солидарност“ у Пољској и учествовала и подржавала акције међународног радничког покрета.[10]

За време рада у Центру за филозофију и друштвену теорију заједно са седам других професора у оквиру Института слала је жалбу против политичке дискриминације Међународној организацији рада у Женеви, али је забрана предавања на универзитетима у Југославији као и полицијска присмотра и даље опстала.[11]

Управо због студентских побуна из 1968. године о којима је писала у књизи „Човек и његов свет“, књига бива забрањена.[12]

Почетком деведесетих година 20. века имала је запажену улогу у антиратном покрету у Београду. Била је оштра критичарка режима Слободана Милошевића и активна учесница тромесечног грађанског и студентског протеста 1996-1997. Након демократских промена 2000. године критички је анализирала економску транзицију у Србији.[13]

Књига „Како превазићи трули задах пропадања и створити услове за демократски препород Србије“ 1992. године имала је антиратни наратив.[12]

За своје критичко размишљање као неке од подстицаја наводи следеће ауторе: Роза Луксембург, Ерих Фром, Ернест Блох, Зигмунт Бауман, Антонио Грамши, Карл Корш, Хана Арент итд.[9]

На њено залагање за слободу и њене снажне антифашистичке ставове утицало је стрељање њене сестре као антифашисте у логору на Бањици што је у њеном животу оставило велики печат.[14]

Њено деловање одликује и запажен рад у одборима и форумима за одбрану демократије, синдикалним организацијама и Савету за борбу против корупције.[12]

2012. пажњу јавности је покренуло њено критички интонирано писмо упућено тадашњем председнику Борису Тадићу поводом случаја зрењанинске фабрике „Југоремедија“[15]

Награде

уреди
  • „Витез позива“ (2007) – награда за појединце који су усагласили професију и савест
  • „Верица Бараћ“ (2012) – награда за допринос борби против корупције
  • „Радомир Лукић“ (2014) – награда за животно дело

Дела

уреди
  • Социјализам и хуманизам, 1965.
  • Проблеми савремене теорије личности, 1966.
  • Антропологија као друштвена наука, 1967.
  • Трендови и дилеме југословенске социологије, 1969.
  • Социјалистичке идеје и реалност, 1971.
  • Зашто је функционализам више пожељан у данашњој Југославији него марксизам?, 1973.
  • Човек и његов свет у антрополошкој перспективи, 1973.
  • Социологија југословенског друштва, 1976.
  • Породица као људска заједница: алтернатива ауторитарном схватању породице као система прилагођеног понашања, 1981.
  • Стаљинизам и социјализам 1982.
  • Криза идентитета југословенског друштва, 1988.
  • Антрополошки портрети, 1991.
  • Друштвени карактер и друштвене промене у светлу националних сукоба, 1995.
  • Антропологија у персоналистичком кључу, 1997.
  • Странпутице демократизације у постсоцијализму, 1999.
  • Ја и други: антропололошка истраживања индивидуалног и колективног идентитета , 1999.
  • Живети против струје, 2001. – аутобиографија
  • Изазови демократије у савременом свету, 2003.
  • Поуке и дилеме минулог века: филозофско-антрополошка размишљања о главним идејама нашег времена, 2006.
  • Антропологија, 2007.
  • Култура и преображај Србије : вредносна усмерења грађана у променама после 2000. године (2010, заједно с Исидором Јарић)
  • Како калимо демократију: шта нисмо научили, 2011.
  • Моји хоризонти: Мислим, делам, постојим, 2012. –аутобиографија
  • Глас у јавности: Како постати грађанин, 2016.

Референце

уреди
  1. ^ а б в „Институт за филозофију и друштвену теорију.”. 
  2. ^ „Жене у црном”. 
  3. ^ „Институт за социолошка питања”. 
  4. ^ „General Journal” (PDF). 
  5. ^ а б „Актуелност стваралачког мишљења”. 
  6. ^ „Преминула Загорка Голубовић”. Б92. 13. 3. 2019. Приступљено 13. 3. 2019. 
  7. ^ „Загорка Голубовић” Лари Кончар, награђен рад о положају сезонских радница у пољопривреди („Политика”, 13. октобар 2021)
  8. ^ „N1 - Награда "Загорка Голубовић"”. 
  9. ^ а б „General Journal” (PDF). 
  10. ^ „Институт за социолошка питања”. 
  11. ^ „Жене у црном”. 
  12. ^ а б в „Актуелност стваралачког мишљења”. 
  13. ^ „Институт за филозофију и друштвену теорију.”. 
  14. ^ „НИН - Facebook”. 
  15. ^ „Слободна Европа”. 

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Загорка_Голубовић&oldid=28620023”