Жртвовање

Жртвовање је религијски ритуални чин приношења жртве божанским или демонским силама, заједнички код многих древних народа и религија, да би се ове умилостивиле или да би им се захвалило на милости..

Астеци приносе људску жртву.

Мотив за приношење жртве је продужавање, подстицање и поновно успостављање везе између људског и божанског. Често је сврха приношења жртве добијање божје милости или ублажавање божјег гнева. Поступак цењен у појединим културама и међу појединцима као највиши облик служења другима и етички принцип заштите угрожених.

Примарне жртве и њихова подјела:

• Крвне жртве: људи, животиње, птице
• Безкрвне жртве: плодови, одјећа, новац, хљеб, со
• Либације у пићу: вино, ракија, млијеко, уље
• Магијске
• Експијаторне: кајање, испаштање и сл.

По вјеровању примитивнијег човјека боговима су најмилије људске жртве. Зато су у најстаријој људској прошлости, код појединих култура приношене, као најврједније жртве, највише дјеца, дјевојке, женици и невјесте, па онда истакнуте племенске и вјерске старјешине. К ако су људи сазријевали у свом културно-цивилизацијском напретку, освјешћени и омудријели, прешли су, на за тај ниво свијести мање вриједне жртве у робовима и ратним заробљеницима. Како су људи еволуирали у свом развитку, тако су се и одрицали „скупих“ жртава у људима, приносећи животиње, биљке, разне предмете, да би са стварних објеката прешли на симболе, као што су вино, хљеб и сл. код данашњег човјека и његових религија.

Жртвовање код старих Словена

Стари Словени су жртвовали младиће изабране коцком, затим ратне заробљенике и стоку. По хроничару Адаму Бременском из прве половине 11. вијека Словени су у балтичком граду Ретри принели на жртву богу Радогосту епископа Јована. Руски теолог Иларион је у 11. вијеку говорио:“ Ми се више не зовемо слуге идола, већ Хришћани, не жртвујемо један другог, јер се Христ жртвовао за нас.“ По хроничару Хелмолду (12.в.) Словени су приносили злим демонима хришћанску крв. Посље приношења су се веселили и наздрављали. Она надаље казује да су трговци на острву Рујану, у Балтику, да неки дио своје робе принесу градском идолу. Балтички Словени приносили су људске жртве арконском богу Световиду, а стари Руси приносили су их посље сваке побједе у рату. По Несторовој хроници, када су Руси у једној борби 983. године, однјели побједу, кнез Владимир је отишао у Кијев да принесе жртве идолима. Речено је да се баци коцка и на кога падне да се тај жртвује. Бачена коцка је означила сина неког Хришћанина Варјаге. Варјага се побунио и није дао сина говорићи да су идоли дрвета и да нису вриједни ниједног живог створа па ни његовог сина. За казну и Варјага и син су убијени. По Длугошевој хроници људске жртве приносиле су се и у 15.вијеку у Пољској. За старе Прусе да су за жртву приносили своју дјецу и спаљивали ратне заробљенике. Жртвовање људи се помиње у 10. вијеку и код Бугара.

Стари Словени и Германи били су сусједи и живјели су под истим поднебљем у готово идентичним условима, али су се по жртвовању људи у својим вјерским обредима разликовали. Када Германи убаце човјека у воду, они су се радовали да се он удави. Код Словена, што се види и по бацању часног крста о Богојављењу у воду и његовог вађење из воде, људским жртвама се препуштало спасавање – без обзира учиниле то оне саме или их неко други спасао и једнако се радовало када се жртва не удави.

Жртвовање код Срба

Нема писаних помена о жртвовањима људи код Срба. Али, по многим сачуваним старим обичајима се посредно можемо претпоставити да је и код Срба било људског жртвовања.

По народном вјеровању, Бог је створио језеро Засавицу у Мачви и у њему аждају, којој су Срби многобожци свакога дана приносили као жртву по једну дјевојку. По другој легенди, св. Ђорђе је спасао дјевојку коју су људи принјели као жртву аждаји у језеру под Трајановим градом на Пештерској висоравни . Стари Срби приносили су људске жртве највише за вријеме дуге суше, да би пала киша. У сачуваном обичају Додола, у ношењу крста, представљена је привидна људска жртва као секундарна појава примарног и непосредног жртвовања људи. Није познато како су стари Срби приносили људске жртве. Неке назнаке у обичајима и предањима посредно показују да се се жртве потапале у воду, узиђивале, ређе и спаљивале. Радије се тражила добровољна жртва, јер се она више цијенила од избора коцком или насилним жртвовањем. По једној народној пјесми, Алија Ђерзелез је скочио у провалију и погинуо „за царево здравље„. Привидних, виртуелних жртвовања људи било је и у прошлом вијеку. Јевто Хаџи-Басаровић је пошао 1836. године из Сарајева у Цариград ради трговине. Са Козје ћуприје, три човјека с моста скоче у воду, испливају, изиђу пред трговца и од њега добију награду. Добровољним људским жртвама припада и жртвовање сопствене дјеце, нарочито првенчади. Опште вјеровање у Срба је да првенчад тешко остаје у животу, да их не треба жалити или бар да не треба видно жалити прво умрло дијете, не носити знаке жалости, нити родитељи треба да учествују у његовој сахрани. Прикривање јавне жалости за првим изгубљеним дјетјетом настајало је из тежње добровољне родитељске жртве божанству, да би се поштедјела друга дјеца. Како би се оваква атмосфера постигла, за родитеље је било обавезно, ма и привидно, да поред дјетињег одра буду расположени, штавише весели, окићени цвијећем и накитом, да поигравају и пјевуше и да све те радње прате грохотним смјехом. На жртвовање дјеце у религиозне сврхе упућује и обичај у селу Јелакцу, у крушевачкој Жупи, када се против кише гравидне жене купају у ријеци. Постоји и обичај у јужној Србији, да се приликом великих суша, приликом преласка ријеке свештеник баци у њу. Симболична представа жртвовања човјека. Привидне људске жртве, које указују на стварно жртвовање људи у прошлости Срба, налазимо и у Хомољским планинама гдје младићи одлазе на ријеку и обучени у њу скачу у ритуалу призивања кише. Иначе свуда у Србији за Ђурђевдан, младићи су у ријеку бацали дјевојке што представља привидно жртвовање дјевојака прољећу. Између Новог Пазара и Сјенице једна ријека се назива Људска. Дављења људи у њој нису била само случајна него и намјерна. О људском жртвовању говори и обичај у босанском предјелу Бирчу. Непосредно пред ломљење славског колача, представник свечаности упита присутне: “Кога ћу ово убити браћо?“ На његов позив неко се обавезно јави: „Удри мене ћасом!“ Тај одговор удри ме ћасом, у ствари каже удри ме водом, тј. говори о жртви дављењем.

Сви ови примјери неспорно претпостављају жртвовање људи у обредном ритуалу код Срба.

Бескрвне жртве код Срба су мнгобројне. Међу њима се истичу обредни хљебови. Пред крај многобоштва, људску жртву је замјенио хљеб у облику антропоидног крста, који се у одређене дане преко године трипут окрене и изломи. Они су округли са равнокраким крстом преко себе. Они имају жртвено значење.

Мртвима се жртвују првине свих врста плодова. За првим умрлим дјетјетом се не носе знаци жалости, па за њим не треба ни плакати, јер је оно жртва божанству. Први кућићи се бацају за плот, а мачићи у море. Прву испелтену чарапу плетиља баца у ватру. Пред први улазак у нову кућу закоље се пијетао на прагу. Када се с прољећа први пута окуси новина од новог (рода воће, млеко, месо) треба рећи: „Нове новине од нове године, на мене водица, на Турчина грозница. Првом купцу трговац даје попуст да би тог дана био срећан у трговини. Први посјетилац (полазник, полажајник, полаженик) куће на Божић гости се, да би било среће у кући преко године.“

Литература

• Aldrete, Gregory S. (2014). "Hammers, Axes, Bulls, and Blood: Some Practical Aspects of Roman Animal Sacrifice." Journal of Roman Studies 104:28–50.
• Bataille, Georges. (1989). Theory of Religion. New York: Zone Books.
• Bloch, Maurice. (1992). Prey into Hunter: The Politics of Religious Experience. Cambridge, UK: Cambridge Univ. Press.
• Bubbio, Paolo Diego. (2014). Sacrifice in the Post-Kantian Tradition: Perspectivism, Intersubjectivity, and Recognition. SUNY Press.
• Burkert, Walter. (1983). Homo Necans: The Anthropology of Ancient Greek Sacrificial Ritual and Myth. Translated by P. Bing. Berkeley: Univ. of California Press.
• Burkert, Walter, Marcel Sigrist, Harco Willems, et al. (2007). "Sacrifice, Offerings, and Votives." In Religions of the Ancient World: A Guide. Edited by S. I. Johnston, 325–349. Cambridge, MA: Belknap.
• Carter, Jeffrey. (2003). Understanding Religious Sacrifice: A Reader. London: Continuum.
• Davies, Nigel. (1981). Human Sacrifice: In History and Today. London: Macmillan.
• Faraone, Christopher A., and F. S. Naiden, eds. (2012). Greek and Roman Animal Sacrifice: Ancient Victims, Modern Observers. Cambridge, UK: Cambridge Univ. Press.
• Feeney, Denis. (2004). "Interpreting Sacrificial Ritual in Roman Poetry: Disciplines and their Models." In Rituals in Ink: A Conference on Religion and Literary Production in Ancient Rome Held at Stanford University in February 2002. Edited by Alessandro Barchiesi, Jörg Rüpke, and Susan Stephens, 1–21. Stuttgart: Franz Steiner.
• Heinsohn, Gunnar. (1992). "The Rise of Blood Sacrifice and Priest-Kingship in Mesopotamia: A 'cosmic decree'?" Religion 22 (2): 109.
• Hubert, Henri, and Marcel Mauss. (1964). Sacrifice: Its Nature and Function. Translated by W. Hall. Chicago: Univ. of Chicago Press.
• Jay, Nancy. (1992). Throughout All Your Generations Forever: Sacrifice, Religion, and Paternity. Chicago: Univ. of Chicago Press.
• Jensen, Adolf E. (1963). Myth and Cult Among Primitive Peoples. Chicago: Univ. of Chicago Press.
• Kunst, Jennifer W., and Zsuzsanna Várhelyi, eds. (2011). Ancient Mediterranean Sacrifice. Oxford: Oxford Univ. Press.
• McClymond, Kathryn. (2008). Beyond Sacred Violence: A Comparative Study of Sacrifice. Baltimore: Johns Hopkins Univ. Press.
• Mylonopoulos, Joannis. (2013). "Gory Details? The Iconography of Human Sacrifice in Greek Art." In Sacrifices humains. Perspectives croissées et répresentations. Edited by Pierre Bonnechere and Gagné Renaud, 61–85. Liège, Belgium: Presses universitaires de Liège.
• Watson, Simon R. (2019). „God in Creation: A Consideration of Natural Selection as the Sacrificial Means of a Free Creation”. Studies in Religion/Sciences Religieuses. 48 (2): 216—236. S2CID 202271434. doi:10.1177/0008429819830356. 
• Hillary Rodrigues (2003). Ritual Worship of the Great Goddess: The Liturgy of the Durga Puja with Interpretations. SUNY Press. ISBN 978-0-7914-8844-7. 
• June McDaniel (2004). Offering Flowers, Feeding Skulls: Popular Goddess Worship in West Bengal. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-534713-5. 
• Barik, Sarmistha (2009), "Bali Yatra of Sonepur" in Orissa Review, Vol.LXVI, No.2, September, pp. 160–62.
• Burkert, Walter (1972), Homo Necans pp. 6–22
• Burkert, Walter (1985), Greek Religion: Archaic and Classical, Harvard University Press, ISBN 0674362810
• Gihus, Ingvild Saelid. Animals, Gods, and Humans: Changing Ideas to Animals in Greek, Roman, and early Christian Ideas. London; New York: Routeledge, 2006.*Pasayat, C. (2003), Glimpses of Tribal an Folkculture, New Delhi: Anmol Publications Pvt. Ltd., pp. 67–84.
• Insoll, T. 2010. Talensi Animal Sacrifice and its Archaeological Implications. World Archaeology 42: 231–44
• Garnsey, Peter. Food and Society in Classical Antiquity. Cambridge: Cambridge University Press, 1999.
• Kovaltchuk, Ekaterina (2008). „The Encaenia of St Sophia: Animal Sacrifice in a Christian Context”. Scrinium. 4 (1): 158—200. S2CID 191410592. doi:10.1163/18177565-90000183 . 
• Pasayat, C. (2009), "Kandhen Budhi" in Orissa Review, Vol.LXVI, No.2, September, pp. 20–24.
• Petropoulou, M.-Z. (2008), Animal Sacrifice in Ancient Greek Religion, Judaism, and Christianity, 100 BC to AD 200, Oxford classical monographs, Oxford University Press, ISBN 978-0-19-921854-7.
• Rosivach, Vincent J. The System of Public Sacrifice in Fourth-Century Athens. Atlanta, GA: Scholars Press, 1994.
• Carrasco, David (2000). City of Sacrifice: The Aztec Empire and the Role of Violence in Civilization. Moughton Mifflin. ISBN 0-8070-4643-4. 
• Clendinnen, Inga (1995). Aztecs: An Interpretation. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-48585-2. 
• Coggins, Clemency; Shane, Orrin C., III (1984). Cenote of Sacrifices. The university of Texas Press. ISBN 0-292-71097-6. 
• Girard, René (1979). Violence and the Sacred. Превод: Gregory, P. Johns Hopkins University Press. ISBN 0-8264-7718-6. 
• Girard, René (2001). I See Satan Fall Like Lightning. Превод: Williams, James G. Orbis Books. ISBN 1-57075-319-9. 
• Aldhouse-Green, Miranda (2001). Dying for the Gods. Trafalgar Square. ISBN 0-7524-1940-4. 
• Hughes, Dennis D. (1991). Human Sacrifice in Ancient Greece. Routledge. ISBN 0-415-03483-3. 
• Hughes, Derek (2007). Culture and Sacrifice: Ritual death in literature and opera. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-86733-7. 
• Hutton, Ronald (1991). The Pagan Religions of the Ancient British Isles: Their Nature and Legacy. ISBN 0-631-18946-7. 
• Kahaner, Larry (1994). Cults That Kill. Warner Books. ISBN 978-0-446-35637-4. 
• Valeri, Valerio (1985). Kingship and Sacrifice: Ritual and Society in Ancient Hawaii. University of Chicago Press. ISBN 0-226-84559-1. 
• Jensen, Adolf E. (1963). Myth and Cult among Primitive Peoples. University of Chicago Press. 
• Winkelman, Michael (лето 1998). „Aztec human sacrifice: Cross-cultural assessments of the ecological hypothesis”. Ethnology. 37 (3): 285—298. JSTOR 3774017. doi:10.2307/3774017. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Sales, R.H. (април 1957). „Human sacrifice in Biblical thought”. Journal of Bible and Religion. 25 (2): 112—117. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Smith, Brian K.; Doniger, Wendy (децембар 1989). „Sacrifice and substitution: Ritual mystification and mythical demystification”. Numen. 36 (2): 189—224. doi:10.1163/156852789X00045. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Smith, Brian K. (2000). „Capital punishment and human sacrifice”. Journal of the American Academy of Religion. 68 (1): 3—26. doi:10.1093/jaarel/68.1.3. 
• Law, Robin (јануар 1985). „Human sacrifice in pre-Colonial west Africa”. African Affairs. 84 (334): 53—87. doi:10.1093/oxfordjournals.afraf.a097676. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• van Baaren, Th. P. (јануар 1964). „Theoretical Speculations on Sacrifice”. Numen. 11: 1. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Heinsohn, Gunnar (1992). „The rise of blood sacrifice and priest kingship in Mesopotamia: A cosmic decree?”. Religion. 22 (2): 109—134. doi:10.1016/0048-721X(92)90054-8.  „The rise of blood sacrifice and priest kingship in Mesopotamia: A cosmic decree”. Архивирано из оригинала 2009-06-05. г. Приступљено 2006-12-12. 
• Rives, J. (1995). „Human Sacrifice among Pagans and Christians”. The Journal of Roman Studies. 85: 65—85. doi:10.1017/S0075435800074761. 
• Williams, Clifford (1988). „Asante: Human sacrifice or capital punishment? An assessment of the period 1807–1874”. The International Journal of African Historical Studies. 21 (3): 433—441. JSTOR 219449. doi:10.2307/219449.  — Asante is also called the Ashanti Empire.
• Sheehan, Jonathan (2006). „The Altars of the Idols: Religion, Sacrifice, and the Early Modern Polity”. Journal of the History of Ideas. 67 (4): 649—674. S2CID 159538645. doi:10.1353/jhi.2006.0040. 
  Sheehan, Jonathan (2006). „The Altars of the Idols: Religion, Sacrifice, and the Early Modern Polity”. Journal of the History of Ideas. 67 (4): 649—674. S2CID 159538645. doi:10.1353/jhi.2006.0040. Приступљено 2010-05-25. 
• Willems, Harco (1990). „Crime, cult, and capital punishment (Mo'alla Inscription 8)”. The Journal of Egyptian Archaeology. 76: 27—54. 

Спољашње везе

• "In India, Case Links Mysticism, Murder" by John Lancaster
• Ancient texts on sacrifice Tiresias: The Ancient Mediterranean Religions Source Database
• Sacrifice definition from the Bible Dictionary