Жртвени јарац
Жртвени јарац је невина жртва на коју је усмерена нагомилана, потиснута и померена агресивност околине и која испашта за туђе грехе.[1] Овај феномен је описао и дао му назив антрополог Џ. Џ. Фрејзер. Назив потиче од познате библијске приче, ο јарцу којег су стари Јевреји сваке године ритуално жртвовали тако што су га изгонили у пустињу натовареног њиховим гресима, како би Бог искалио своју љутњу на тој животињи, кажњавајући недужног јарца, а не њих.
У књизи Левитској, 16, 8-22, даје се заповест о жтрвовању јарца: два јарца се жртвује, један за милост Божију, други за демона Азазела. На другог јарца се симболично пребацују сопствени греси да би се затим изгонио у пустињу, где би се демон бацио на њега:
- И нека Арон баци жреб за та два јарца, један жреб Господу а други жреб Азазелу. И нека Арон принесе на жртву јарца на ког падне жреб Господњи, нека га принесе на жртву за грех. А јарца на ког падне жреб Азазелов нека метне жива пред Господа, да учини очишћење на њему, па нека га пусти у пустињу Азазелу. ......... И метнувши Арон обе руке своје на главу јарцу живом, нека исповеди над њим сва безакоња синова Израиљевих и све преступе њихове у свим гресима њиховим, и метнувши их на главу јарцу нека га да човеку спремном да га истера у пустињу. И јарац ће однети на себи сва безакоња њихова у пустињу; и пустиће оног јарца у пустињу. (3 Мој. 16, 8-22)
Жртвени јарац се тражи и налази посебно у оним кризним друштвеним ситуацијама када, услед фрустрације, нагомилана агресивност становништва нема где да се испразни, јер се не сме усмерити на моћне представнике власти. Тада се као објект потиснуте агресивности у улози жртвеног јарца налазе обично мањинске и маргиналне групе (Црнци, Роми, Јевреји, хомосексуалци и сл.) које су незаштићене и зато представљау лак и немоћан плен.
Тражењу жртвеног јарца нарочито су склоне несигурне, садистичке и ауторитарне личности. Пражњење нагомилане агресивности на маргиналним групама које имају улогу жртвеног јарца доводи до хомогенизације основне, већинске групе и до задовољења садистичких склоности појединца.
Референце
уреди- ^ Wyatt-Brown, Bertram (2007) {1982) Southern Honor: Ethics and Behavior in the Old South. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-532517-1. p.441
Литература
уреди- Colman, A.D. Up from Scapegoating: Awakening Consciousness in Groups (1995)
- Douglas, Tom (1995). Scapegoats: Transferring Blame.
- Dyckman, JM & Cutler JA Scapegoats at Work: Taking the Bull's-Eye Off Your Back (2003)
- Girard, René: Violence and the Sacred (1972)
- Girard, René: The Scapegoat (1986)
- Jasinski, James: "Sourcebook on Rhetoric" (2001)
- Perera, Sylvia Brinton, The Scapegoat Complex: Toward a Mythology of Shadow and Guilt (Toronto: Inner City 1986), Studies in Jungian Psychology By Jungian Analysts
- Pillari V (1991). Scapegoating in Families: Intergenerational Patterns of Physical and Emotional Abuse.
- Quarmby K (2011). Scapegoat: Why We Are Failing Disabled People.
- Wilcox C.W. Scapegoat: Targeted for Blame (2009)
- Zemel, Joel: Scapegoat, the extraordinary legal proceedings following the 1917 Halifax Explosion (2012)
- Binstock, R. H. (1983). „The Aged as Scapegoat”. The Gerontologist. 23 (2): 136—143. PMID 6862222. doi:10.1093/geront/23.2.136.
- Boeker, Warren (1992). „Power and Managerial Dismissal: Scapegoating at the Top”. Administrative Science Quarterly. 37 (3): 400—421. JSTOR 2393450. doi:10.2307/2393450.
- Gemmill, G. (1989). „The Dynamics of Scapegoating in Small Groups”. Small Group Research. 20 (4): 406—418. S2CID 145569193. doi:10.1177/104649648902000402.
- Katz, Irwin; Class, David C.; Cohen, Sheldon (1973). „Ambivalence, guilt, and the scapegoating of minority group victims”. Journal of Experimental Social Psychology. 9 (5): 423—436. doi:10.1016/S0022-1031(73)80006-X.
- Khanna, Naveen; Poulsen, Annette B. (1995). „Managers of Financially Distressed Firms: Villains or Scapegoats?”. The Journal of Finance. 50 (3): 919—940. doi:10.1111/j.1540-6261.1995.tb04042.x.
- Maybee, Janet (2010). „The Persecution of Pilot Mackey” (PDF). The Northern Mariner. XX (2): 149—173. ISSN 1183-112X. doi:10.25071/2561-5467.317.
- Schopler, Eric (1971). „Parents of psychotic children as scapegoats”. Journal of Contemporary Psychotherapy. 4 (1): 17—22. S2CID 44010269. doi:10.1007/BF02110269.
- Vogel, E. F.; Bell, N. W. (1960). „The emotionally disturbed child as the family scapegoat”. Psychoanalysis and the Psychoanalytic Review. 47 (2): 21—42. ISSN 0885-7830.
- Glick, Peter (2010). „Scapegoating”. Ур.: Weiner, Irving B.; Craighead, W. Edward. The Corsini Encyclopedia of Psychology (4th изд.). John Wiley & Sons. стр. 1498—1499. ISBN 978-0470479216. doi:10.1002/9780470479216.corpsy0817.
- Hammer, Elliott D. (2007). „Scapegoat Theory”. Ур.: Baumeister, Roy; Vohs, Kathleen. Encyclopedia of Social Psychology. Sage Publications. ISBN 978-1412916707. doi:10.4135/9781412956253.n465.
- Miller, Norman; Pollock, Vicki (2007). „Displaced Aggression”. Ур.: Baumeister, Roy; Vohs, Kathleen. Encyclopedia of Social Psychology. Sage Publications. ISBN 978-1412916707. doi:10.4135/9781412956253.n155.
Спољашње везе
уредиМедији везани за чланак Жртвени јарац на Викимедијиној остави