Žrtveni jarac

Žrtveni jarac je nevina žrtva na koju je usmerena nagomilana, potisnuta i pomerena agresivnost okoline i koja ispašta za tuđe grehe.^[1] Ovaj fenomen je opisao i dao mu naziv antropolog Dž. Dž. Frejzer. Naziv potiče od poznate biblijske priče, ο jarcu kojeg su stari Jevreji svake godine ritualno žrtvovali tako što su ga izgonili u pustinju natovarenog njihovim gresima, kako bi Bog iskalio svoju ljutnju na toj životinji, kažnjavajući nedužnog jarca, a ne njih.

U knjizi Levitskoj, 16, 8-22, daje se zapovest o žtrvovanju jarca: dva jarca se žrtvuje, jedan za milost Božiju, drugi za demona Azazela. Na drugog jarca se simbolično prebacuju sopstveni gresi da bi se zatim izgonio u pustinju, gde bi se demon bacio na njega:

I neka Aron baci žreb za ta dva jarca, jedan žreb Gospodu a drugi žreb Azazelu. I neka Aron prinese na žrtvu jarca na kog padne žreb Gospodnji, neka ga prinese na žrtvu za greh. A jarca na kog padne žreb Azazelov neka metne živa pred Gospoda, da učini očišćenje na njemu, pa neka ga pusti u pustinju Azazelu. ......... I metnuvši Aron obe ruke svoje na glavu jarcu živom, neka ispovedi nad njim sva bezakonja sinova Izrailjevih i sve prestupe njihove u svim gresima njihovim, i metnuvši ih na glavu jarcu neka ga da čoveku spremnom da ga istera u pustinju. I jarac će odneti na sebi sva bezakonja njihova u pustinju; i pustiće onog jarca u pustinju. (3 Moj. 16, 8-22)

Žrtveni jarac se traži i nalazi posebno u onim kriznim društvenim situacijama kada, usled frustracije, nagomilana agresivnost stanovništva nema gde da se isprazni, jer se ne sme usmeriti na moćne predstavnike vlasti. Tada se kao objekt potisnute agresivnosti u ulozi žrtvenog jarca nalaze obično manjinske i marginalne grupe (Crnci, Romi, Jevreji, homoseksualci i sl.) koje su nezaštićene i zato predstavljau lak i nemoćan plen.

Traženju žrtvenog jarca naročito su sklone nesigurne, sadističke i autoritarne ličnosti. Pražnjenje nagomilane agresivnosti na marginalnim grupama koje imaju ulogu žrtvenog jarca dovodi do homogenizacije osnovne, većinske grupe i do zadovoljenja sadističkih sklonosti pojedinca.

Reference

^ Wyatt-Brown, Bertram (2007) {1982) Southern Honor: Ethics and Behavior in the Old South. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-532517-1. p.441

Literatura

Colman, A.D. Up from Scapegoating: Awakening Consciousness in Groups (1995)
Douglas, Tom (1995). Scapegoats: Transferring Blame.
Dyckman, JM & Cutler JA Scapegoats at Work: Taking the Bull's-Eye Off Your Back (2003)
Girard, René: Violence and the Sacred (1972)
Girard, René: The Scapegoat (1986)
Jasinski, James: "Sourcebook on Rhetoric" (2001)
Perera, Sylvia Brinton, The Scapegoat Complex: Toward a Mythology of Shadow and Guilt (Toronto: Inner City 1986), Studies in Jungian Psychology By Jungian Analysts
Pillari V (1991). Scapegoating in Families: Intergenerational Patterns of Physical and Emotional Abuse.
Quarmby K (2011). Scapegoat: Why We Are Failing Disabled People.
Wilcox C.W. Scapegoat: Targeted for Blame (2009)
Zemel, Joel: Scapegoat, the extraordinary legal proceedings following the 1917 Halifax Explosion (2012)
Binstock, R. H. (1983). „The Aged as Scapegoat”. The Gerontologist. 23 (2): 136—143. PMID 6862222. doi:10.1093/geront/23.2.136.
Boeker, Warren (1992). „Power and Managerial Dismissal: Scapegoating at the Top”. Administrative Science Quarterly. 37 (3): 400—421. JSTOR 2393450. doi:10.2307/2393450.
Gemmill, G. (1989). „The Dynamics of Scapegoating in Small Groups”. Small Group Research. 20 (4): 406—418. S2CID 145569193. doi:10.1177/104649648902000402.
Katz, Irwin; Class, David C.; Cohen, Sheldon (1973). „Ambivalence, guilt, and the scapegoating of minority group victims”. Journal of Experimental Social Psychology. 9 (5): 423—436. doi:10.1016/S0022-1031(73)80006-X.
Khanna, Naveen; Poulsen, Annette B. (1995). „Managers of Financially Distressed Firms: Villains or Scapegoats?”. The Journal of Finance. 50 (3): 919—940. doi:10.1111/j.1540-6261.1995.tb04042.x.
Maybee, Janet (2010). „The Persecution of Pilot Mackey” (PDF). The Northern Mariner. XX (2): 149—173. ISSN 1183-112X. doi:10.25071/2561-5467.317.
Schopler, Eric (1971). „Parents of psychotic children as scapegoats”. Journal of Contemporary Psychotherapy. 4 (1): 17—22. S2CID 44010269. doi:10.1007/BF02110269.
Vogel, E. F.; Bell, N. W. (1960). „The emotionally disturbed child as the family scapegoat”. Psychoanalysis and the Psychoanalytic Review. 47 (2): 21—42. ISSN 0885-7830.
Glick, Peter (2010). „Scapegoating”. Ur.: Weiner, Irving B.; Craighead, W. Edward. The Corsini Encyclopedia of Psychology (4th izd.). John Wiley & Sons. str. 1498—1499. ISBN 978-0470479216. doi:10.1002/9780470479216.corpsy0817.
Hammer, Elliott D. (2007). „Scapegoat Theory”. Ur.: Baumeister, Roy; Vohs, Kathleen. Encyclopedia of Social Psychology. Sage Publications. ISBN 978-1412916707. doi:10.4135/9781412956253.n465.
Miller, Norman; Pollock, Vicki (2007). „Displaced Aggression”. Ur.: Baumeister, Roy; Vohs, Kathleen. Encyclopedia of Social Psychology. Sage Publications. ISBN 978-1412916707. doi:10.4135/9781412956253.n155.

Spoljašnje veze

Mediji vezani za članak Žrtveni jarac na Vikimedijinoj ostavi

[1] Wyatt-Brown, Bertram (2007) {1982) Southern Honor: Ethics and Behavior in the Old South. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-532517-1. p.441

[1]