Ера Ћуприлића
Ера Ћуприлића је период у историји Османског царства, током којег стварну моћ Царства спроводе велики визиери породице Ћуприлић.
Почетак такозване епохе усвојен је 15. септембра 1656. године, а за његов крај 17. августа 1710. године.[1]
На крају, више од четврт века, 6. маја 1683. године, Београд је сакупио 350.000 отоманске војске са 150.000 помоћног особља. На челу је Кара Мустафа паша, а њени вође су 8 Везири, 23 Беглербеги, 11 Санџакбеги. Леополд I, цар Светог римског царства, учећи крајњи циљ марша најмоћније отоманске војске у историји, напустио је вечер 8. јула 1683, тајно са својом породицом, Беч. Турски страх поново обухвата целу Европу након дугог рата. Ова мобилизација и иницијатива је омогућена руководством великих визиера из породице Ћуприлић.[2]
Ово је последњи период стабилизације и процвата Отоманског царства. Након прутског марша Петра Великог и бекства Димитрија Кантемира у Русији почео је постепени пад обележен као период лала. У то време почело је управљање фанариотима у Влашкој и Молдавији.
Бугарски роман Време раздвојено, са филмом снимљеним по њему, представља управо ово доба.
