Енрике II од Кастиље

Енрике II од Кастиље
Енрике II од Кастиље
	Крунисање Енрикеа II од Кастиље
Лични подаци
Датум рођења	13. јануар 1334.
Место рођења	Севиља,
Датум смрти	29. мај 1379. (45 год.)
Место смрти	Santo Domingo de la Calzada,
Породица
Супружник	Хуана Мануел
Потомство	Хуан I од Кастиље, Елеонора од Кастиље, краљица Наваре, Fadrique de Castilla y Ponce de León, Beatriz de Castilla, Afonso, conde de Gijón e Noronha
Родитељи	Алфонсо XI од Кастиље; Елеонора од Гузмана
Династија	Трастамара
Претходник	Педро I од Кастиље
Наследник	Хуан I од Кастиље

Енрике II од Кастиље (шп. Enrique II de Castilla; Севиља, 13. јануар 1333/34. — Санто Доминго де ла Калзада, 29. мај 1379) био је краљ средњовековне шпанске краљевине Кастиље^[1] и зачетник краљевске лозе Трастамара. Био је познат и под именом Братоубица или Милостиви.

Биографија

Био је четврти од десеторо ванбрачне деце Алфонса XI од Кастиље и доње Леонор Нуњез де Гузман Понсе де Леон (чукунунука Алфонса IX од Леона). Заједно са својим братом близанцем, био је прво дете Алфонса и Леонор које је доживело зрело доба.

Пошто га је усвојио дон Родриго Алварез де лас Астуријас, кад је овај умро следеће године, наследио је господство Норењу. Нешто касније, отац му је доделио грофовију Трастамара и господства нас Лемосом и Саријом у Галицији, и села Кабрера и Рибера. Оснивач је нове краљевске династије Трастамара, која се издвојила од главне гране куће Боргоња-Ивреа.

За живота Алфонса XI, његова љубавница Леонор добила је многобројне титуле и привилегије за своју децу коју је имала с краљем, што је проузроковало негодовање многих племића, а понајвише законите краљице, доње Марије од Португала, и принца наследника, Педра, познатијег као Педро I од Кастиље, познат као Сурови или Окрутни. Када је Алфонсо XI неочекивано умро од куге при опсади Гибралтара 1350, племство је коначно добило прилику за освету. Леонор и њена деца су била гурнута у страну, а Енрике је са својом браћом побегао у страху од казнених мера које би могао да предузме његов полубрат, нови краљ Педро.

Иако су Леонор и њена деца успели да се договоре с Педром о начину на који ће се мирно уклопити у његов двор, ситуација је и даље била неизвесна. Енрике и његова браћа Фадрике, Тељо и Санчо подизали су више устанака у току Педрове владавине. Како би стекао савезнике, Енрике се оженио Хуаном Мануел од Кастиље, ћерком дон Хуана Мануела, старијег аделантада^[2] Мурсије и господара Виљене, најмоћнијег племића за време владавине Алфонса XI и прозног писца. Године 1351, краљ (или његов саветник, Хуан Алфонсо од Албукеркија, човек од поверења Марије од Португала), убеђен да је љубавница његовог оца била покретачица свих тих побуна, наредио је да се Леонор утамничи, а нешто касније и да се погуби у Талавери. Енрике је побегао у Португалију. Педро му је убрзо опростио и допустио му да се врати у Кастиљу, али је он 1352. године подигао устанак у Астурији. Након кратког помирења, избио је дуг рат између два полубрата, који се завршио тако што је Енрике побегао у Француску где је ступио у службу Жана Доброг.

Неколико година касније, Енрике је са својим људима ступио у службу арагонског краља Педра IV који је ратовао против Кастиље (1358). Током овог сукоба, допао је заробљеништва у Нахери 1360. Пошто је био ослобођен захваљујући помоћи Хуана Рамиреза Арељана, опет је побегао у Француску.

Кад је Педро I поново напао Арагон, Енрике је притекао у помоћ арагонском краљу, али је заузврат тражио да му овај помогне да збаци свог полубрата с кастиљанског престола. Удруженим нападом Енрикеа и његових кастиљанских, арагонских и француских савезника, Педро је био збачен с престола и протеран у Гијан. Енрике је био проглашен краљем Кастиље 1366. године, али је заузврат морао да својим савезницима додели титуле и богатства у неограниченим количинама, због чега је добио надимак Милостиви.

У међувремену, Педро је у северним Пиринејима организовао напад на Кастиљу. Едвард, принц од Велса (познат као Црни принц), ставио му је на располагање велику војску коњаника и стрелаца.

У бици код Нахере, 3. априла 1367. године, Педро је поразио Енрикеа, који се након битке вратио у Француску, где му је Шарл V Мудри понудио заштиту. У Француској је реорганизовао своју војску, и уз помоћ побуњених кастиљанских градова и француских трупа, победио је Педра у бици код Монтијела 14. марта 1369. године. Педро је заточен и потом убијен, а Енрике се дефинитивно попео на кастиљански престо под именом Енрике II.

Владавина

Енрике је одмах на почетку своје владавине морао да се ухвати у коштац са два опасна противника: Фернандом I од Португалије, праунуком Санча IV Храброг, и зета Педра Суровог, Џона од Гента, војводе од Ланкастера. У сукобу с Енглезима, Енрике је био савезник са француским краљем, Шарлом Мудрим, коме је ставио на располагање кастиљанску флоту која је одиграла кључну улогу у француском освајању Ла Рошела, и у чијој је првој фази адмирал Боканегра потпуно уништио енглеску флоту.

Енрике се прописно одужио својим савезницима, али је такође знао да штити интересе Кастиље, па је одбио да изврши све уступке које је обећао краљу Арагона. У унутрашњој политици, отпочео је реконструкцију краљевине: заштитио је Јевреје које је он сам прогонио током грађанског рата. убрзао је трансформацију краљевске администрације, сазвао многобројне скупштине Кортеса. Такође, дефинитивно је краљевини Кастиљи припојио господарств Бискају, након смрти свог брата Теља. У спољној политици, одржавао је пријатељске односе са Француском и непријатељске са Енглеском.

Након смрти 1379. сахрањен је у Капели нових краљева у Толеду. На кастиљанском престолу наследи га је његов син Хуан.

Породично стабло

16. Алфонсо X од Кастиље

8. Санчо IV од Кастиље

17. Јоланда од Арагона

4. Фернандо IV од Кастиље

18. Алфонсо од Молине

9. Марија де Молина

19. Mayor Alonso de Meneses

2. Алфонсо XI од Кастиље

20. Афонсо III Португалски

10. Динис Португалски

21. Беатрис од Кастиље

5. Констанца од Португала

22. Пере III од Арагона

11. Елизабета од Арагона

23. Констанца од Сицилије

1. Енрике II од Кастиље

24. Pedro Nuñez de Guzman, Lord of Derruña and San Roman

12. Álvaro Perez de Guzman

25. Teresa Rodriguez Brizuela

6. Pedro Núñez de Guzmán

26. Gonzalo Rodriguez Giron

13. Maria Giron

27. Elvira Diaz de Castañeda

3. Елеонора од Гузмана

28. Pedro Ponce de Cabrera

14. Fernán Pérez Ponce de León, Lord Cangas and la Puebla

29. Aldonza Alonso de León

7. Beatriz Ponce de León

30. Gutierre Suarez de Meneses, Lord of la Osa, San Felices and Dosbarrios

15. Urraca Gutiérrez de Meneses

31. Elvira Anes de Sousa

Види још

Владари Кастиље

Спољашње везе

Извори

^ Комплетна титулатура је гласила: Краљ Кастиље, Толеда, Леона, Галиције, Севиље, Кордобе, Мурсије, Хаена, Алгарвеа, Агесираса, и господар Молине
^ Војна титула у средњовековној Кастиљи коју су носили неки конкистадори у току 15, 16 и 17 века.

Литература

López de Ayala, Pedro (1994-1997). [Crónicas de los reyes de Castilla] Crónica del rey don Pedro y del rey don Enrique, su hermano, hijos del rey don Alfonso Onceno (критичко издање Хермана Ордуне; прелиминарна студија Хермана Ордуне и Хосеа Луиса Моуреа). Буенос Ајрес.
Valdeón Baruque, Julio (1996). Enrique II. Palencia. Diputación Provincial de Palencia. 84-8173-051-3.

[1] Комплетна титулатура је гласила: Краљ Кастиље, Толеда, Леона, Галиције, Севиље, Кордобе, Мурсије, Хаена, Алгарвеа, Агесираса, и господар Молине

[2] Војна титула у средњовековној Кастиљи коју су носили неки конкистадори у току 15, 16 и 17 века.

[1]

[2]