Пере IV од Арагона

Пере IV од Арагона (кат. Pere IV d'Aragó) или Педро IV од Арагона (шп. Pedro IV de Aragón), или Пијетро IV од Арагона (араг. Pietro IV d'Aragón; Перпињан, 5. октобар 1319 — Барселона, 5. јануар 1387) био je краљ Арагона, Валенсије (под именом Пере II од Валенсије) , гроф Барселоне (под именом Пере III од Барселоне) и краљ Сицилије (1336—1387). Пере је био познат и под именом Пере Свечани Био је син Алфонса IV од Арагона и Терезе од Ентенса. Године 1380. оставио је краљевину Сицилију сину Мартину I, а он је предаје свом сину Мартину I од Сицилије.

Пере IV од Арагона
Пере IV од Арагона
Лични подаци
Пуно име	Пере IV од Арагона, Сицилије, Валенсије и Барселоне
Датум рођења	(1319-10-05)5. октобар 1319.
Место рођења	Перпињан, Арагон
Датум смрти	5. јануар 1387.(1387-01-05) (67 год.)
Место смрти	Барселона, Арагон
Породица
Супружник	Марија од Наваре, Елеонора од Португалије, Елеонора од Сицилије, Сибила од Фортије
Потомство	Констанца од Арагона, Queen of Sicily, Joanna of Aragon, Countess of Ampurias, Ђоан I од Арагона, Мартин I од Арагона, Елеонора Арагонска, краљица Кастиље, Изабела Арагонска
Родитељи	Алфонс IV од Арагона Тереза ​​да Ентенса
Династија	Барселона
Краљ Круне Арагона
Период	1336. - 1387.
Претходник	Алфонс IV од Арагона
Наследник	Ђоан I од Арагона
Савладар	Ђоан I од Арагона, Мартин I од Арагона, Марија од Сицилије, Сибела од Фортије, Ђауме III од Мајорке, Ђауме IV од Мајорке, Изабела од Мајорке

Долазак на власт

Године 1336. од оца Алфонса Доброћудног је наследио Краљевину Арагон, али његов брат будући Ђауме III од Мајорке је добио Мајорку. Пере се крунисао у Сарагоси за арагонског краља, али без епископа, који је по наредби папе Бенедикта XII (1334 — 1342), одбио да га крунише. После тога Пере је отишао на крунисање у Валенсији, али морао је да се заустави у Лериди, да му каталонски племићи дају заклетву да ће га верно служити. Пошто је Пере хтео да се крунише у Валенсији, а не у Барселони, као што је радио његов отац и многи пре њега, у Барселони је дошло до незадовољства. Ти сукоби су се смирили тек 1338. године.

Први брак

Године 1338. оженио се принцезом Маријом од Наваре, кћерком Филипа Д'Евроа и Хуане II од Наваре.

Ђауме III од Мајорке.

Освајање Мајорке

Мајорка је у то време била вазал Арагона, али Пере је постао љубоморан на Ђаумеа јер се под његомов влашћу Мајорка развила у успешну трговачку државу. До рата је тек дошло 1339. године, када је Ђауме почео да кове златнике са својим ликом. На страни Мајорке био је марниндски калиф Абу ал-Хасан, а на страни Арагона кастиљски краљ Алфонсо XI од Кастиље. Године 1341. Арагону се због спора са Мајорком, око Монпељеа, придружила и Француска, али Ђауме је Французима уступио тај град и они су прешло на страну Мајорке. Пошто није хтео да поквари односе са Француском, Пере је на сабору у Барселони ослободио Ђаумеа од вазалства према Арагону. Пере је почео да прогони ковачнице у Сердансу и Русијону. На интервенцију папе Климента VI (1342 — 1352), Пере је морао да престане.

Кад је видео да не вреди више одуговлачити, Пере је у фебруару 1343, кренуо на Мајорку. Прва битка била је кастиљска опсада Алхесираса. На крају су Мартнинди били приморани да се повучу из града. После тога Пере је над Ђаумеом извојевао победу у бици код Санта Понсеа. У мају освојио је сва Балеарска острва. Ђауме је после Переовог повратка у Барселону звао папу Климента у помоћ, али папа није могао да му помогне. Ипак те Переове победе нису докрајчиле Мајорку, која је пала тек следеће године. После Ђаумеове смрти 1349. године, један део Мајорке су освојили Французи. Пере због овог рата са Мајорком није обраћао пажњу на источне делове своје краљевине па су ђеновљани искористивши то освојили велики де Сардиније. Пере је после освајања Мајорке склопио мир са Ђеновљанима, али тај мир није био повољан за Арагон. У бици код Епила 1348/9. победио је Французе и убио Ђаумеа.

Односи са кастиљом пре Рата два Педра

Године 1339, као што је већ и поменуто Пере је склопио савез са Кастиљом против Мајорке, под условом да јој помогне у рату против Марнинда на југу. Кастиљци су у пролеће 1343. године уз помоћ Переа освојилчи Алхесирас, а 1349. године су опсели Гибралтар, али нису успели да га освоје, јер је кастиљски војску захватила куга, од које је умро и сам кастиљски краљ Алфонсо XI од Кастиље (1312 — 1350).

Освајање Сардиније и Корзике

Године 1354. Пере је однео низ победа над Ђеновљанима. После тога је освојио Сардинију и Корзику.

Ђауме од Ургела.

Баронски рат

Око 1340. године у Арагону је дошло до побуне барона. Узрок те побуне био је проблем наследства, јер је Пере имао само једну кћерку, Констанцу, а самим тим наследник је био Ђауме од Ургела, краљев брат. Године 1357. Пере је проглесто Констанцу за своју наследницу и тражио је да се сви његови вазали закуну констанци на верност. Ђауме, као и многи други вазали одбили су то. Ђауме је онда почео да скупља војску против Арагона, и успео је да скупи већу војску него Пере. Та војске је без икакве муке освојила Сарагосу, али Ђауме је 15. новембра изненада умро. Тада је у Арагону настао грађански рат у коме је заробљен и сам Пере и затворен је у тамницу у Валенсији. Пере је некако успео да побегне, скупи војску и у 1348. години освајањем Сарагосе угуши побуну. Питање наследства решено је тек 27. децембра 1350. године, када је рођен син наследник Ђоан I од Арагона.

Рат два Педра

Енрике, кастиљски побуњеник је 1358. године дошао у Арагон у да служи Переу. Пере је дошао у сукоб са Педром Окрутним, кастиљским краљем.

Битка код Барселоне (1359)

Педро Окрутни је од почетка 1359. године, у Севиљи, скупљао војску. Њему су се придружили ђеновшки адмирали Еђидио, Амброгио и Бартоломео Боканегра. На крају скупљено је 128 галија, са гранадском и португалским галијама. Они су испловили у априлу. У војсци је било много угледних племића и витезова. Флота је брзо освојила целу провинцију Валенсију. 9. јула, флота се појавила пред самом Барселоном. Пере је убрзо организовао одбрану града. Њему су се придружили Бернат III Кабрера и Хуг II од Кардоне. Каталонци су му послали 10 галија, којима су се придружили Переови чамци, катапулти и самострелци. Упркос величини, после 2 дана борбе Пере је одбио нападе, а посебно захваљујући катапултима. Посебно је био оштећен брод Педра Окрутног.

Битка код Аграде

Битка код Аграде

Изгнаници из Кастиље који су били оптужени да су Енрикеове присталице су се ујединили у коњицу од 800 људи под заповедништвом самог Енрикеа. Њима се 22. септембра супротставио кастиљски чувар границе Хуан Фернандез од Хенестроса, са 1500 људи. Хуан је погинуо са бројним кастиљским витезовима и племићима. Остатак војске је заробљен док се мали де опасао.

Крај рата

Педро Окрутни је код Наварете 1360. године заробио Енрикеа који је ослобођен захваљујући помоћи Хуана Рамиреза Арељана, Енрике је после тога поново побегао у Француску. Педро Окрутни је опет напао Арагон, али то краљевство спасио је Енрике, а Пере је за узврат напао Педра Окрутног, да на власт постави Енрикеа.

Пораз Кастиље

У Кастиљи је народ почео све више да прелази на Енрикеову страну. Пере је у савезу са Французима и кастиљском побуњеницима збацио Педра и прогнали га у Гијан. Енрике се званично прогласио краљем 1366. године. Да би се одужио савезницима дао им је благо у неограниченим количинама.

Кастиљски грађански рат

Педро је на северним Пиринејима скупљао војску, али било их је мало. Ретко ко је хтео да му се придружи па је скупио свега 2 000 копљаника, али искористио је то што је био у сродству са енглеским краљевима. Њему се у фебруару 1367. године, придружио Едвард Црни Принц, принц од Велса и Аквитаније са 12 000 стрелаца и 14 000 коњаника. Њима се придружила Португалска војска.

Битка код Наварете

Битка код Наварете

У бици код Наварете (Нахере) 3. априла 1367. године Педро је у савезу са Енглезима потукао Переове савезнике, које су предводили Бертран ду Гесклин, војвода Нормандије и сам Енрике и која је износила 60.000 људи. Изгинуло је око 200 Енглеза и чак 7000 Француза и Шпанаца. За то су највише били заслушни енглески стрелци, који су на боишту сејали смрт. Ово је натерало кастиљске трупе на повлачење. Бертрен је покушао да им се одупре, али је и сам заробљен. Касније су га Французи откупили за 100.000 франака. Педро се вратио на престо, а Енрике је поново побегао у Француску.

Битка код Монтијела

Битка код Монтијела

Ипак у Кастиљи је још неколико градова пружало отпор Педру, а онда су њима у помоћ дошле француске чете од 3 000 људи и у бици код Монтијела 14. марта 1369. године 4 500 Педрових присталица је доживело страховит пораз, а Педро је заробљен и 23. марта погубљен.

Арагон 1385.

Португалски рат и Кастиљски напад на Арагон

После победе савезници су поделили територије, али нису могли да одлуче ко ће преузети град Молину. Пере је да би освојио молину, коју је управо тада освојила Кастиља, формирао пакт против ње. У који су осим Арагона ушли Португал и Навара, али на страну Кастиље је стала Француска. Да ствар буде још гора Пере је морао да пошаље добар део војске на Сардинију, а до 1373. године Енрике је однео победу у рату и напао Арагон.

Њима се придружио син последњег краља Мајорке и титуларни краљ те државе, Ђауме IV од Мајорке, са сестром Изабелом од Мајорке. Они су се у Нарбону спремали за напад на Русијон и Серданс. Пере је у то време био у веома рђавој ситуацији пошто је неуспешно ратовање на Сардинији потпуно испразнило државну. Уз помоћ Анжујаца је измолио за мир који је већ до пролећа идуће године био склопљен.

Устанак Мајорке

Енглези су у то време планирали да изврше другу инвазију на Кастиљу. Сам енглески принц Џон од Гента дошао је у Бордо да скупља војску. Енрике је чуо за то и почео је припреме за одбрану. Пере је хтео да се придружи Џону, али није хтео да квари односе са Кастиљом са којом је 10. маја 1374. године склопио Алмазански мир. Тим миром Пере је добио град Молину и 180.000 флорина одштете. Пере је верио своју кћерку Леонор са Џоновим сином Хенријем Болинбруком. Пере је тако добио подршку Енглеске у борби против Ђаумеа IV, који је већ следеће године напао Арагон. Переа су том приликом издали неки племићи. Ђауме није могао предусети никакве веће акције, умро је већ 20. јануара 1375. године у граду Сорији. Неке хронике бележе да је отрован. После тога побуна је угушена, а Ђаумеа је налседила сестра Изабела од Мајорке. Она је своју титулу пренела на Анжујског војводу, који се у савезу са Португалом и Кастиљом спремао да нападне Арагон. Пере је убрзо после тога склопио савез са Енрикеом, који је одуговлачио да нападне Арагон до војводине смрти у септембру 1384. године.

Мартин I од Сицилије.

Марија од Сицилије.

Освајање Сицилије

Краљ Луис од Сицилије је умро 1377. године, а за наследника је оставио своју кћерку Марију. Пере, који је био у крвном стротсрву са Луисом се одмах потужио папи Гргуру XI (1370 — 1378) да је требало да наследи Сицилију, али папа није предузео ништа. Још је и претио Переу да ће га екскомуницирати (искључити из цркве), ако нападне Сицилију. Пере се није много обазирао на то и већ 1378. са својом великом флотом је напао Сицилију. Марија је са 4 барона организовала одбрану, сицилије, али узалуд. После освајања Сицилије Пере, се због тешке ситуације у земљи није задржавао на том острву, него је тамо за владара поставио свог сина Мартина, који је владао као преставник оца. Мартин је освојио Атину и Неопатрију. На Балканском полуострву Пере је имао два имућна противника Јован V Палеолог и драчки маршал-капетан Карло III Напуљски, па је Мартину послао флоту. Пере је после тога склопио савез са Млечанима. На сабору арагонске господе у Барселони у јуну 1380. године, Пере се одрекао Сицилије у корист сина Мартина. Међутим ни помоћ Млечана није била довољна да се угуши Маријина побуна на Сицилији. Побуна је угушена тек када се Мартинов син Мартин I од Сицилије (Мартин Млађи) оженио Маријом, али то се десило тек 1396, после Переове смрти.

Смрт

У последњим годинама живота Пере је био под снажним утицајем сина Ђоана и своје жене Сибеле од Фортије. Њих двоје су били de facto владари. Чак су и доносили законе како им се прохте. Пере је умро 5. јануара 1387. године у Барселони. Наследио га је син Ђоан I од Арагона.

Породично стабло

16. Ђауме I од Арагона

8. Пере III од Арагона

17. Јоланда од Угарске

4. Ђауме II од Арагона

18. Манфред Сицилијански

9. Констанца од Сицилије и Арагона

19. Беатриче Савојска

2. Алфонс IV од Арагона

20. Карло I Анжујски

10. Карло II Напуљски

21. Беатрис од Провансе

5. Бланш Анжујска

22. Стефан V Угарски

11. Марија од Угарске и Напуља

23. Јелисавета Куманка

1. Пере IV од Арагона

24. Bernard William of Montpellier

25. Jusiana d'Entença

6. Гомбалд од Ентенса

26. Pedro Fernandez de Azagra

27. Elfa Ortiz

3. Тереза ​​да Ентенса

28. Sancho d'Antilon

14. Алвиро од Ургела

29. Blanca de Erill

7. Констанца од Антилона

30. Alvar I d'Urgel

15. Сесилија од Фоиша

31. Constance de Montcada

Спољашње везе

• Peter III of Catalonia-Aragon Архивирано 2013-02-21 на сајту Archive.today

Литература

• Bisson, Thomas N (1986). The Medieval Crown of Aragon: A Short History. Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0-19-821987-3. 
• Chaytor, H. J. A History of Aragon and Catalonia. London: Methuen, 1933.
• Setton, Kenneth M. Catalan Domination of Athens 1311–1380. Revised edition. London: Variorum, 1975.