Емило Белић

српски и југословенски генерал, професор, војни теоретичар

Емило Белић (Београд, 2. август 1877 — Београд, 4. јануар 1942) био је српски и југословенски армијски генерал, професор и војни теоретичар.

Емило Белић
Емило Белић
Лични подаци
Датум рођења(1877-08-02)2. август 1877.
Место рођењаБеоград, Кнежевина Србија
Датум смрти4. јануар 1942.(1942-01-04) (64 год.)
Место смртиБеоград, Србија
Војна каријера
Служба18981940
Чин Армијски генерал
Учешће у ратовимаПрви балкански рат
Други балкански рат
Први светски рат
ОдликовањаОрден Карађорђеве Звезде са мачевима
Орден Белог орла са мачевима

Биографија

уреди

Завршио је гимназију и Војну академију 1885. годину. У периоду 1910—1911 био је на усавршавању у Француској. Белић је унапређен у чин пешадијског поручника 1898, дивизијски генерал постао је 1923. а армијски генерал 1930.[1]

Учествовао је у свим ратовима Србије од 1912. до 1918. Белић је током ратова био помоћник и начелник штабова одреда, дивизија и Прве армије приликом пробоја Солунског фронта.[1]

По завршетку Првог светског рата и стицања чина генерала био је начелник штаба Прве армијске области у Новом Саду, начелник Оперативног одељења Главног генералштаба и командант Вардарске дивизијске области у Скопљу. Од 1923. до 1927. године обављао је функцију начелник Наставног одељења Главног генералштаба. Од 1927. био је помоћник начелника Главног генералштаба.[1]

Од 1930. године, када је унапређен у чин армијског генерала био је командант Друге армијске области у Сарајеву. Од 1935. године члан је Војног савета у Београду.[1]

Белић је предавао као наставник за генералштабну струку.[1]

Био је главни уредник часописа „Ратник“. Аутор је низа чланака из војне струке. Он је аутор у едицији „Биографије знаменитих људи“, књиге „Степа Степановић“.[1]

Пензионисан је 1940. године услед болести, након чега је преминуо 1942.[1]

Тешко би било погодити, какве су се мисли гомилале над набраним челом и мрким погледом, болешћу усјакталих очију, ових красних војника, који и после ових мука и невоља које су претрпели, не мисле ни о чему другом, већ да оздраве и врате се понова у ровове и последњом капом крви, која им је још остала, запечате своју љубав према оном малом, али драгом парчету земље, који се зове Србија.[2]

— генерал Емило Белић

Приватни живот

уреди

Браћа су му академик Александар Белић и близанац генерал Владимир Белић. Његов син је академик Јован Белић.[2]

Дела

уреди
  • Издаси из туђине: слике из живота наших војника у Бизерти, 1916.

Одликовања

уреди

Референце

уреди
  1. ^ а б в г д ђ е Бојан (2020-05-13). „Белић Емило”. Prvi svetski rat (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 10. 04. 2022. г. Приступљено 2022-04-09. 
  2. ^ а б inbox-online.com. „Iz Bizerte se jasno vidi Srbija”. Novi Polis (на језику: српски). Приступљено 2022-04-10.