Драгољуб Аранђеловић

Драгољуб Аранђеловић (Параћин, 26. октобар 1873 — Београд, 4. мај 1950) био је српски правник, професор и политичар.

Драгољуб Аранђеловић
Лични подаци
Датум рођења	(1873-10-26)26. октобар 1873.
Место рођења	Параћин, Кнежевина Србија
Датум смрти	4. мај 1950.(1950-05-04) (76 год.)
Место смрти	Београд, ФНРЈ

Биографија

Гимназију и Правни факултет, завршио је у Београду, а 1904. докторирао у Ростоку (Немачка). Исте године изабран је за доцента на Правном факултету у Београду, а 1906. постао је ванредни, а 1921. редовни професор на том факултету. Предавао је најпре римско право, а затим грађанско право и грађански судски поступак.

Уз науку бавио се и публицистиком и политиком. Био је народни посланик, а од јуна 1911. до јуна 1912. министар правде у Србији.

Публициста

Писао је чланке, монографије, приказе и уџбенике из предмета које је предавао на универзитету, а с немачког је превео аустријски грађански законик. Неко време (1906—1910) је уређивао Архив за правне и друштвене науке.

Правник

Као правник припадао је конзервативној струји, држећи се углавном аустријске правне доктрине. Заузимао се за пуну рецензију аустријског права приликом рада на изједначавању законодавска у предратној Југославији, а нарочито за време шестојануарске диктатуре. Један је од главних редактора, предратног југословенског грађанског судског поступка, ванпарничког поступка, стечајног поступка, Закона о принудном поравнању ван стечаја и судског пословника.

Био је у више наврата арбитар Југославије у међународним судовима, а нарочито у мешовитим судовима који су расправљали спорове између Југославије и Немачке, Аустрије и Мађарске, о имовинским питањима у вези с Версајским миром и другим уговорима у миру.

Политичар

Као политичар припадао је Радикалној странци, а после Првог светског рата до 6. јануар 1929. приклања се Протићевом крилу Радикалне странке, залаже се за федеративно уређење Југославије и у опозицији је према владама.

После шестојануарске диктатуре 1929. године Анђелковић сарађује са режимом краља Александра, који га због тога награђује, поставивши га за сенатора.

Библиографија

• Предавања из грађанског судског поступка (са Ж. Перићем), Београд 1912—1920;
• Грађанско процесно право, Београд 1932—1934;
• Општи део облигационог права, Београд 1936;
• Предавања из Римског права, Београд 1938;
• Наследно право (последње издање са М. Беговићем), Београд 1940.

Види још

• Списак министара правде Србије

Литература

• Енциклопедија Југославије ЈЛЗ Загреб 1980. том 1. стр 212.