Диздарлије
Диздарлије су насељено мјесто у општини Козарска Дубица, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 2013. у насељу је живјело 68 становника.[1]
Диздарлије | |
---|---|
Административни подаци | |
Држава | Босна и Херцеговина |
Ентитет | Република Српска |
Општина | Козарска Дубица |
Становништво | |
— 2013. | 68 |
Географске карактеристике | |
Координате | 45° 09′ 48″ С; 16° 39′ 00″ И / 45.1633° С; 16.6500° И |
Временска зона | UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST) |
Апс. висина | 150-280 m |
Површина | 4,49 km2 |
Географија
уредиНалази се на 150-280 метара надморске висине, површине 4,49 км2, удаљено око 17 км од општинског центра. Припада мјесној заједници Слабиња. Разбијеног је типа, а засеоци су: Граховци, Диздарлије, Ђурићи и Тополовац. Село се простире на побрђима Поткозарја и обухвата брда: Балкан, Главица, Селиште и Стране. У селу извире рјечица Диздаруша, у коју се улива више мањих потока. Већина становништва бави се пољопривредом, а мањи дио запослен је у околним мјестима и у иностранству. Ђаци похађају ОШ "Свети Сава" у Козарској Дубици. У селу постоји гробље, а најближа црква је у Доњој Слабињи. Диздарлије су добиле електричну енергију 1966, локалне водоводе седамдесетих, а телефонску мрежу осамдесетих година ХХ вијека. Сеоски пут асфалтиран је 1986. године.[2]
Историја
уредиПрема предању, село је названо по диздару (заповједнику тврђаве), који је имао посједе на овом подручју. Солунски добровољци били су: Стево Викало, Петар Плавшић и Остоја Стојаковић. У Другом свјетском рату погинуло је 50 бораца Народноослободилачке војске Југославије, а усташе су убиле 90 цивила, међу којима 29 дјеце до 14 година. У Одбрамбено-отаџбинском рату 1992-1995. погинула су два борца Војске Републике Српске. У селу Доња Слабиња подигнут је споменик погинулим борцима Народноослободилачке војске Југославије и цивилним жртвама Другог свјетског рата, и споменик погинулим борцима Војске Републике Српске, са подручја мјесних заједница Слабиња и Поуње.[2]
Становништво
уредиДиздарлије и Тополовац су 1895. пописани као засеоци села Слабиња; 1948. као засебна села, а заједно су имали 49 домаћинстава и 238 становника; 1961. као јединствено село - 237 становника; 1991. - 178 (170 Срба, шест Југословена и два из реда осталих); 2013. - 27 домаћинстава и 68 становника (Срба). Породице Викало, Граховац и Плавшић славе Јовањдан; Вујановић, Зељковић, Стојаковић, Чекић - Ђурђевдан; Јеличић, Ђурић - Никољдан; Марин - Лазареву суботу; Тубић - Св. Пантелејмона; Црногорац - Св. Стефана.[2]
Демографија[3] | ||
---|---|---|
Година | Становника | |
1948. | 238 | |
1953. | 256 | |
1961. | 237 | |
1971. | 199 | |
1981. | 158 | |
1991. | 178 |
Референце
уреди- ^ „Popis stanovništva, domaćinstava i stanova u Bosni i Hercegovini 2013 – Etnička/nacionalna pripadnost, vjeroispovijest, maternji jezik”. popis.gov.ba. Agencija za statistiku Bosne i Hercegovine. Архивирано из оригинала 18. 11. 2021. г. Приступљено 18. 11. 2021.
- ^ а б в Енциклопедија Републике Српске. 3, Д-Ж. Бања Лука: Академија наука и умјетности Републике Српске. 2020. стр. 144. ISBN 978-99976-42-37-0.
- ^ Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.