Војислав Јанковић
Војислав Јанковић (1877−1912) био је каменорезац из села Љутице (Општина Пожега), најстарији син родоначелника народног каменореза на простору јужне подгорине Маљена, Вељка Јанковића.[1]
Војислав Јанковић | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 1877. |
Место рођења | Љутице (Пожега), Кнежевина Србија |
Датум смрти | 15. новембар 1912.34/35 год.) ( |
Место смрти | Љум Кула, Скадарски вилајет, Османско царство |
Уметнички рад | |
Поље | Клесарство |
Правац | Каменорезаштво западне Србије |
Живот
уредиВојислав Јанковић био је најстарији син Вељка и Јерине. Имао је четворицу браће – Павла (који се такође бавио каменорезом), Момчила, Стојана и Радосава. Сви су страдали у Балканским и Првом светском рату. Почетком 1915. године, преминуо је и отац Вељко.[1][2]
Војислав је био ожењен и имао два сина. Као војник 4. чете 2. батаљона Х пука учествовао је у Балканском рату. Према епитафу на мермерном обелиску на Јанковића гробљу у Љутицама, умро је војној болници код Љум Куле у Албанији 15. новембра 1912. године.[а]
Споменик Вељку Јанковићу (†1915) и синовима Војиславу (†1912), Павлу (†1915), Момчилу (†1913) и Стојану (†1915) (Љутице, Јанковића гробље)
- Овде почива тело
- ВЕЉКА ЈАНКОВИЋА
- бившег каменоресца из Љутица
- (...)
- и сина му
- ВОЈИСЛАВА ЈАНКОВИЋА
- [борца] 4 чете 2 баталиона Х пука.
- Живијо 35 год.
- а умро код Љум Куле
- у болници 15. новембра 1912.
- Спомен подигоше жена Станимирка
- и синови Живота и Љубиша:[б]
Дело
уредиВојислав Јанковић клесарио је заједно са оцем. Када је стасао за рад, придружио им се млађи брат Павле.[1] Војислав је страдао 1912. године. До краја 1915. нико од пунолетних мушких глава у домаћинству Јанковића више није био жив.[1]
Ипак, каменорезачка „врежа” Јанковића није се прекинула. Споменике је наставио да израђује Војислављев најстарији син Љубиша, а након њега и унук Веселин.[1]
Напомене
уредиИзвори
уреди- ^ а б в г д Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”.
- ^ Деспотовић, Милијан (2021). Живе камене душе : (крајпуташи у Црногорском срезу). Косјерић: Удружење потомака ратника 1912-1920 генерал "Љубомир Марић". ISBN 978-86-915397-4-0.
Литература
уреди- Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”.
- Николић, Радојко (2018). Камена књига предака : о натписима са надгробних споменика западне Србије (2, допуњено изд.). Чачак: Народни музеј. ISBN 978-86-84067-63-2.
- Деспотовић, Милијан (2021). Живе камене душе : (крајпуташи у Црногорском срезу). Косјерић: Удружење потомака ратника 1912-1920 генерал "Љубомир Марић". ISBN 978-86-915397-4-0.