Владислав Херцеговић Косача

Владислав Херцеговић Косача
Владислав Херцеговић Косача
Лични подаци
Датум рођења	1426. или 1427.
Место рођења	Херцеговина, Краљевина Босна
Датум смрти	1490.
Место смрти	Раб,
Породица
Супружник	Ана Кантакузин
Потомство	Петар Балша Херцеговић Косача
Родитељи	Стефан Вукчић Косача; Јелена Балшић Косача
Династија	Косаче
Херцег Светог Саве
Период	1466—1483.
Претходник	Стефан Вукчић Косача
Наследник	Османско царство

Владислав Херцеговић Косача (1426. или 1427—1490), син херцега Стефана Вукчића. Био је други и последњи владар Војводства Светог Саве. Више пута сукобљавао се и мирио с оцем. Од 1453. често је био у служби Османлија, Млечана и угарског краља Матије Корвина, који му је 1469. даровао утврђења Велики и Мали Калник поред Крижеваца. Његов син Петар Балша живео је на Калнику, где се помиње још 1510. Након његове смрти породица је осиромашила.^[1]

Младост

Владислав је био син Стефана Вукчића, херцега Светог Саве. Мајка му је била Јелена Балшић Косача, ћерка Балше III (1403-1421). Рођен је 1426. или 1427. године. Припадао је властелинској породици Косача. Владиславов отац Стефан управљао је облашћу Херцеговине. Своју титулу заснивао је на манастиру Милешеви у свом поседу. У њему су се налазиле мошти првог српског архиепископа. Владислав на историјску сцену ступа током Другог конаваоског рата (1451-1454). Стефан Вукчић је покренуо рат против Дубровачке републике око монопола над трговином у Приморју. Део херцегове породице прешао је на страну Дубровника. Неколико година пре избијања рата, посланици херцега Стефана довели су из Фиренце Сијењанку која је требало да постане Владиславова супруга. Стефан ју је, међутим, задржао за себе, на велико незадовољство супруге и оштећеног сина. Владислав и његова мајка тајно су тражили од Томаша и Ђурђа Бранковића да нападну Стефана. Владислав је ступио у тајне преговоре са Дубровчанима.

Други конаваоски рат

Средњовековна Босанска држава

Године 1452. је избила побуна Стефановог сина Владислава који је заузео цео Хум. Дубровчани су га новчано помагали. У Хуму су се, као део савеза против херцега, састале војске Петра Војсалића и Томаша. Стефана су спасла неслагања у табору савезника. Најпре је дошло до сукоба Петра Војсалића и Петра Таловца, а затим се становништво побунило против Владислава и прешла на страну Млечана. У томе су нарочито одлучни били Качићи. Неслагања у табору савезника изазвала је подела Стефанових територија. Томаш је захтевао да му Владислав преда Благај.^[2] Краљеве намере подупирао је и Иваниш Влатковић. Владислав је то упорно одбијао. Тражио је за узврат територије од Чемерна до мора. Краљ је на предлог пристајао, али ове територије је тек требало да буду освојене од Стефана. Дубровчани су предлагали да се град преда њима док Томаш не заузме области од Чемерна до мора те да се потом преда краљу. Томаш на то није пристајао те је напустио Горицу и отишао у Блато. До некаквог договора између Иваниша и Владислава дошло је 14. или 15. јуна. Краљу Томашу послати су изасланици који су га наговарали да настави ратовање.

Владислав је од Дубровчана тражио позајмицу како би изнајмио 500 угарских коњаника. Одлука је одложена док је Република уступила Иванишу 40 својих коњаника за посаду у тврђавама. Владислав је 7. јула остварио неки успех у борби са оцем. Гласник са вешћу о победи дарован је тог дана. Млетачки провидур за Дријева и Крајину, Карло Морозини, наговарао је Владислава да се измири и сложи са Млетачком републиком у погледу господарења Крајином. На наговор млетачког посланика, Владислав није учествовао на станку који је одржан на јесен исте године. И поред успеха које је Владислав против оца извојевао у јулу, његов положај је због одласка босанског краља био неповољан. И Стефан је био спреман на преговоре јер није имао подршку Порте која је у овом рату заузела строго неутралан став. Неутралност је Порта сачувала и онда када је Стефан султану понудио 30.000 дуката за земљу коју је освојио његов син. У склапању мира између оца и сина посредовао је и папски легат, хварски епископ Тома Морозини.

Херцег Стефан је, уз помоћ турских одреда кога дубровачки извори процењују на око 2000 коњаника, напао сина крајем 1452. године. Почео је да опседа Нови у Луки кога је бранио Жарко Влатковић. Владислав је био спреман на преговоре. Отац и син су се сложили да ће у Дубровник послати изасланике који ће уговорити мир. Опсада Новог је, међутим, и даље трајала. Херцег га је тукао топовима. Жарко Влатковић га је херојски бранио те дубровачки извори бележе да је страдало много херцегових људи. Владислав је јануара 1453. године тражио дозволу да се склони у Дубровник. Преко Ђурђа Бранковића вршио је притисак на Томаша да нападне Стефана са севера. Херцег је, међутим, 18. фебруара напустио бојиште и вратио се на своју земљу.

Склапање мира

Папски легат је последњих дана 1452. године стигао у Дубровник. Дубровачко Велико веће имало је снажан утицај на хварског епископа који је упутио писмо Већа херцегу. Писмо је послато 13. јануара. Легат је још пре 20. јануара изјавио жељу да пође на пут. Дубровчани су Стефану поставили услов да се измири и са Владиславом и са Иванишем. Владислав, који је недуго пре претрпео пораз од оца, није могао да поставља теже услове. Република је дала Владиславу позајмицу од 1000 перпера којим је он, из непознатих разлога, даровао Есе-бега. У Нови су послати изасланици Дубровника и Владислава. Владислава је заступао Вукац Вачић који је имао упутства прочитана у тајности у присуству Већа умољених, папског легата и Иваниша. Владислав је одбио да пропусти кроз своју земљу посланство Стефана које је упућено Петру Таловцу.

Владислав истовремено врши припреме за повратак у Хум. Дубровчани су дали барку његовом посланику који је упућен Скендербегу, а уступљена је и барка посланику који је упућен Алфонсу Напуљском. Стигавши у Хум, Владислав је склопио примирје са оцем, априла 1453. године. Дубровачки посланик Вук Бобаљевић послат је у Хум одакле би, заједно са Владиславовим послаником, отишао код Стефана. Владислав је одлучио да пошаље Иваниша и једног дубровачког посланика српском деспоту и босанском краљу. Они би тражили сагласност да се закључи мир између Стефана и Владислава. На крају посланство ипак није послато.

Првих дана јула склопљен је мир између Стефана и Владислава. Дубровник у њему није ни поменут. По мишљењу Дубровчана, мировни услови одговарали су више херцегу него његовом сину. Владислав се обавезао да оцу врати Хумску земљу са свим градовима, поседима и приходима и да "буде са оцем једно". Остали побуњеници из Владиславове околине, Иваниш Влатковић, Сладоје Семковић и Ђурђиц, задржали су своје територије. Извршење тачака мировног споразума потрајало је још неко време, а Дубровчани су покушали да га осујете. На Пиви у Пишчу, херцег је званично опростио сину све грехе. Помилована је и херцегова супруга Јелена као и остали побуњеници. Владислав је учествовао и у преговорима између Дубровчана и Стефана који су довели до склапања мировног споразума чиме је окончан Други конаваоски рат.

Венчање

Почетком 1455. године у херцеговом дому отпочеле су припреме за велике свечаности. Сам херцег и оба сина, Владислав и Влатко, стојали су пред женидбом. Владислав је још током Другог конаваоског рата водио преговоре са се ороди са кућом Бранковића. Када је 1453. године закључен мир, уговорен је и брак између Бранковића и Косача. Владиславова невеста била је позната. То је била Ана Кантакузина, рођака деспотице Јерине, док је за Владиславовог млађег брата Влатка била предодређена једна од кћери угарског великаша Улриха Цељског. Стефанова невеста звала се Барбара. У Дубровнику су купљени поклони за сву тројицу. Уз учествовање дубровачких посланика, септембра 1455. године прослављена је Владиславова свадба. Она је вероватно одложена због рата са Турцима. Кнез Влатко није био присутан јер је био на путу за Венецију. Стефан је млађем сину желео да пружи исто задовољство као и старијем, који је путовао у Лорето.

Нови сукоб са оцем

Владислав је лето 1461. године провео у Дубровнику. О њему нема вести све до друге половине марта 1462. године када је упутио једно писмо Дубровнику из кога се види да је већ био у сукобу са оцем. Разлог је било обећање херцега Стефана које је дао на завршетку Другог конаваоског рата. Херцег је 1452—3. године обећао да ће поделити земљу међу синовима, остављајући мањи део мајци за издржавање. Владислав је добио три града у источном делу земље (Острог, Сусед и Будош). Владислав је отишао турском султану коме се пожалио на оца и тражио му део очевине. Нудио му је 100.000 дуката (које би позајмио од Венеције и Дубровника) у замену за трупе. Мехмед је уцењивао херцега тражећи од њега 100.000 дуката и три града (укључујући и Клобук). Забранио је херцегу везе са Венецијом и папом. Херцег је све одбио. Први напад уследио је почетком 1463. године.

Становницима Дријева дозвољено је да се повуку у Стон и Пељешац. Упади су имали за циљ да Владислав дође на престо. Пред смрт се Стефан жалио како је његов старији син довео Турке у Босну. Због тога га је и искључио из тестамента. Врхобрезнички летопис бележи да су Турци разбили херцега на реци Брезници. Херцегова земља је страховито опустошена. Владислав је дошао на власт. Султан је маја лично дошао у Босну. Турска војска је подељена. Један део је послат на Саву да спречи угарског краља да пошаље помоћ. Мехмед је са другим делом отишао пред Бобовац, док је Махмуд-пашу послао под Јајце. Краљ Стефан, који је резидирао у Јајцу, бежао је на запад. Ухваћен је у Кључу и погубљен чиме је династија Котроманић збачена са власти. Тиме је окончано постојање средњовековне Босанске краљевине.

Рат против Турака

Током јуна 1464. године долази до измирења херцега Стефана и Владислава. Споразумом је одређено да херцег Стефан уступи Владиславу четвртину својих земаља. Средином месеца Влатко је заузео Кључ код Гацког. Постепено је враћао град за градом. Средином октобра исте године херцег је повратио читаву земљу сем три града за које је био уверен да ће их потчинити уколико Турци не пошаљу појачања. Млађи Стефанов син Влатко је чак прешао у земљу Павловића и освојио шест градова. Заузо је и три града у земљи Ковачевића од којих је један био близу Сребренице. На западу је деловао Иваниш Влатковић који је такође постизао успехе.

Папа је октобра 1463. године објавио крсташки рат против Турака. Матија Корвин се појавио као наследник свога вазала, краља Стефана, и почетком октобра започео са освајањем турских територија у Босни. Највећи део снага послао је на Јајце. Испред Јајца дошло је до састанка између херцега Стефана, Матије и Владислава. Договорена је помоћ угарског краља херцегу Стефану код најугроженијих градова Херцеговине. Стефан је Матији пружио помоћ при освајању Јајца. Султан је љутито изјављивао да је град изгубио због Стефана Вукчића, а не због угарског краља. Посада у Јајцу предала се децембра 1463. године.

Смрт Стефана Вукчића Косаче

Матија Корвин

Владислав је током 1464. године поново ступио у везу са Портом. Маја 1465. године Дубровчани предлажу Владиславу и Влатку да се измире са оцем, што значи да су до тада били у завади. Херцег је остао у завади са својим старијим сином све до своје смрти. Почетком лета 1465. године Турци су напали херцегову земљу, а њихов бес био је посебно усмерен на Владислава. Пред Турцима, Владислав се склонио на острво Мљет. Из Мљета се склонио у Нови, а одатле, противно вољи Дубровчана, у Колочеп. Сачувани су подаци о томе да је на Мљету злостављао неке људе. Следеће време Владислав је провео у околини Дубровника од којих је добио лађу којом се запутио у Сплит.

Мехмед је у Босни поставио вазалног краља Матију, сина Радивоја Остојића, некадашњег претендента на босанску круну. Херцег је преживљавао последње дане. Склонио се најпре у Нови, а одатле у Дубровник где је одржавао везу са угарским помоћним одредима од 3000 војника. Млечанима је нудио Нови и Рисан у замену за поседе на другом месту. Млетачка је прихватила предлоге и нудила му цело острво Брач и кућу у Сплиту. У марту 1466. године херцег се разболео. Тражио је од Дубровчана да приме његову имовину. Тестамент је издиктирао 21. маја 1466. године. Потпуно је заобишао Владислава кога је осуђивао због доласка Турака у Босну. Сутрадан је умро. Наследио га је млађи син Влатко.

Након очеве смрти

Владислав је у време очеве смрти био млетачки плаћеник у Босни. Међутим, убрзо је прешао на страну италијанског краља Феранта Арагонског. Његовим посланицима уступио је два некадашња херцегова града од којих је један Висући (кога је држао Радич Бановић, некадашњи властелин Павловића). На млетачку интервенцију, италијански краљ се повукао. Владислав је потом ступио у службу Матије Корвина који му је даровао Велики и Мали Калник поред Крижеваца. На поседе је довео жену Ану и сина Петра Балшу. Повељом из 1471. године Матија Корвин је подредио Владислава себи самом. Матија је 1480. године заложио Велики Калник бану Ладиславу, а Владислав је задржао Мали Калник. Носио је титулу војводе Калника (dux de Kemlek). Краљ му је 1481. године даровао Моровић.