Велика језера
Велика језера, или Велика језера Северне Америке, су серија међусобно повезаних слатководних језера лоцираних првенствено у горњој средњоисточној регији Северне Америке, на граници Канаде и Сједињених Држава, која су повезана са Атлантским океаном путем реке Сен Лорен. Састоје се од језера: Горње језеро (Супериор), Мичиген, Хјурон, Ири и Онтарио.[1] То је највећа група слатководних језера на свету, и другу највећу тоталну запремину која сачињава 21% светских слатководних површинских вода по запремини.[2][3][4] Укупна површина је 244.106 km², и укупна запремина је (мерено при ниском водостају) 22.671 km³.[5] Због њихових карактеристика које су сличне морским (ваљајући таласи, трајни ветрови, јаке струје, велике дубине и удаљени хоризонти) пет Великих језера су дого називана унутрашњим морима.[6] Горње језеро је друго по величини језеро на свету по површини, а језеро Мичиген је највеће језеро које је у потпуности унутар једне земље.[7][8][9][10] Јужна половина Великих језера се граничи са Велико језерским мегалополисом.[11]
Језера леже на граници архајског Канадског штита и палеозојских слојева. Настала су као резултат постглацијалних тектонских покрета. Велика језера су почела да се формирају на крају последњег леденог периода пре око 14.000 година, како су повлачеће ледене плоче изложиле базене које су урезале у земљу који су се тада напунили истопљеном водом.[12] Сва језера, осим језера Ири, су криптодепресије. Међусобно су повезана воденим токовима, вештачким каналима с бранама или језерским теснацима. Језера су била главна саобраћајница за превоз, миграцију и трговину. Она су исто тако дом су великог броја водених врста. Услед трговине уведене су многе инвазивне врсте, и неке угрожавају биоразноликост регије.
Укупна дужина језерских обала износи 15.540 km, од чега 8.700 припада САД, а 6.750 Канади. Колебање водостаје је од 0,3 до 1,2 метра. Зими (децембар-април) вода се у плићацима и заливима заледи. На свим језерима постоје слабе струје које се крећу смером супротном казаљкама сата.
Географија
уреди
Иако пет језера обитава у засебним басенима, она формирају јединствено, природно међусобно повезано тело свеже воде, унутар басена Великих језера. Језера чине ланац који повезује источно-централну унутрашњост Северне Америке са Атлантским океаном. Из унутрашњости до излаза на реци Сен Лорен, вода прелази из Супериора у Хјурон и Мичиген, на југ према Ирију, и коначно на север према језеру Онтарио. Језера дренирају велики слив са мноштвом река. На њима постоји око 35.000 острва.[13] Исто тако унутар слива постоји неколико хиљада мањих језера, која се често називају „унутрашњим језерима“.[14] Комбинована површина пет примарних језера је отприлике једнака величини Уједињеног Краљевства, док је површинска област целокупног слива (језера и земљишта које она дренирају) једнака комбинованој величини УК и Француске.[15] Језеро Мичиген је једино од Великих језера које је у потпуности лоцирано у Сједињеним Државама; друга формирају водену границу између Сједињених Држава и Канаде. Језера су подељена између надлежности Канадске провинције Онтарио и америчких држава Мичиген, Висконсин, Минесота, Илиноис, Индијана, Охајо, Пенсилванија, и Њујорк. Онтарио и Мичиген обухватају својим границама порције четири језера: Онтарио се не граничи са језером Мичиген, и Мичиген се не граничи са језером Онтарио. Надлежности Њујорка и Висконсина обухватају делове два језера, док су преостале државе на по једном језеру.
Батиметрија
уреди
 | |
| Notes: | Површина сваког правоугаоника је пропорционална запремини сваког језера. Сва мерења су при ниском водостају. |
|---|---|
| Source: | EPA[16] |
Пошто су површине језера Супериор, Хјурон, Мичиген и Ири на приближно истој надморској висини, док је језеро Онтарио је знатно ниже, и како Ниагарска литица онемогућује сву природну пловидбу, четири горња језера се обично називају „горњим великим језерима“. Ова ознака, међутим, није универзална. Они који живе на обали језера Супериор често се називају сва друга језера „доњим језерима“, јер су далеко јужније. Морнари теретних бродова који преносе терет из језера Супериор и северног језера Мичиген и језера Хјурон до луке на језеру Ири или Онтарио обично називају Ири и Онтарио доњим језерима, а језера Мичиген, Хјурон и Супериор горњим језерима. То одговара гледишту на језера Ири и Онтарио као „доле на југу“, а осталим као „горе на северу“. За пловила која се крећу северно на језеру Мичиген сматра да иду „узводно“ иако плове ка месту истицања језера.[25]
Примарни повезујући водотокови
уреди
- Системи река Чикаго и Калумет повезују слив Великих језера са реком Мисисипи. Ови системи се састоје од вештачких измена и канала.
- Река Сент Марис, укључујући Су преводнице, повезује језеро Супериор са језером Хјурон.
- Мореуз Макинак повезује језеро Мичиген са језером Хјурон.
- Река Сент Клер повезује језеро Хјурон са језером Сент Клер.
- Река Детроит повезује језеро Сент Клер са језером Ири.
- Река Нијагара, укључујући Нијагарине водопаде, повезује језеро Ири и језеро Онтарио.
- Веландов канал, заобилази водопаде и повезује језеро Ири са језером Онтарио.
- Река Сен Лорен повезује језеро Онтарио са заливом Сен Лорен, који је повезан са Атлантским океаном.
Језеро Мичиген–Хјурон
уредиЈезера Хјурон и Мичиген се понекад сматрају једним језером, и називају се језером Мичиген-Хјурон, пошто су она једно хидролошко тело воде повезано мореузом Макинак.[26] Мореуз је 5 mi (8 km) широк[15] и 120 ft (37 m) дубок; нивои воде – тренутно на 577 ft (176 m) – повишавају се и падају заједно,[27] и проток између Мичигена и Хјурона фреквентно мења смер.
Историја
уредиВелика језера су открили и истраживали Французи у току 17. века. Етјен Бриле је први дошао до језера Хјурон 1612, језера Онтарио 1615. и до Горњег језера 1622. Језеро Ири је открио Луј Жолије 1669, мада се претпоставља да је пре њега то учинио Бриле. Жан Николе је открио језеро Мичиген 1634. или 1638.
Прве паробродске линије уведене су на језеру Ири 1818. Канали који омогућавају међујезерску пловидбу, везу са Њујорком (Атлантски океан), реком Хадсон и пловним системом Мисисипи-Охајо изграђени су су у периоду од 1825—1855. године. Године 1959, успостављена је реком Сент Лоренса и друга, најважнија пловидбена веза између Великих језера и Атлантског океана.
Привредни значај
уредиВелика језера повезују аграрна (узгајање пшенице) и рударска (гвоздена руда) подручја на западу с индустријским центрима и великим градовима (Чикаго, Детроит, Кливленд, Торонто) и извозним лукама на истоку. Дужина пловног пута од Дулута на Горњем језеру до Кингстона (Онтарио) износи 1.873 km. Теретни промет у источном смеру (сировине) је знатно јачи него у западном (индустријски производи). Највећи промет имају луке Далут (САД) и Тандер Беј у Канади, преко којих се на исток превози гвоздена руда и пшеница. Језерска флота надмашује морнарице многих поморских држава. Године 1877, САД су на језерима имале флоту од 1 557 327 брт, а Канада 1 759 670 брт. Језера су 1787. проглашена међународним пловидбеним водама. Језерске воде употребљавају се и за добијање електричне енергије. Велике хидроцентрале се налазе између језера Ири и Онтарио у подручју реке и слапова Нијагаре. Пројект прве хидроцентрале на реци Нијагари израдо је Никола Тесла.
Порекло имена
уреди| Језеро Ири | Језеро Хјурон | Језеро Мичиген | Језеро Онтарио | Језеро Супериор | |
|---|---|---|---|---|---|
| Порекло имена | Ири; скраћена форма речи Ириелхонан из породице језика Ирокеза, што значи „дуги реп“ ("long tail"), а односи се на кугуара или пуму | Француски истраживачи назвали су становнике, Индијанце, који су живели у области језера „Хјурони“ | Највероватније из језика Чипава од речи „мишигами“ што значи „велика вода“ | На језику Вајандот Хјурона реч „Онтарио“ значи „Језеро светлуцаве воде“ (такође - Онтара=леп, Онтарио=лепо језеро) | Енглески превод француског појма „lac supérieur“ („горње језеро“) што се односи на положај језара изнад језера Хјурон, Оџибве су га називали "Гичигуми" |
Језера
уреди
Референце
уреди- ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 31. ISBN 86-331-2112-3.
- ^ „Great Lakes – U.S. EPA”. Epa.gov. 28. 6. 2006. Приступљено 19. 2. 2011.
- ^ „LUHNA Chapter 6: Historical Landcover Changes in the Great Lakes Region”. Biology.usgs.gov. 20. 11. 2003. Архивирано из оригинала 11. 1. 2012. г. Приступљено 19. 2. 2011.
- ^ Ghassemi 2007, стр. 774.
- ^ а б в „Great Lakes: Basic Information: Physical Facts”. United States Environmental Protection Agency (EPA). 25. 5. 2011. Архивирано из оригинала 29. 5. 2012. г. Приступљено 9. 11. 2011.
- ^ Williamson 1854, стр. 7.
- ^ „The Top Ten: The Ten Largest Lakes of the World”. infoplease.com.
- ^ Rosenberg, Matt. „Largest Lakes in the World by Area, Volume and Depth”. About.com Education. Архивирано из оригинала 17. 02. 2017. г. Приступљено 04. 09. 2017.
- ^ Hough 1970, стр. 774.
- ^ „Large Lakes of the World”. factmonster.com.
- ^ „Great Lakes”. Архивирано из оригинала 20. 02. 2020. г. Приступљено 7. 12. 2016.. America 2050..
- ^ Cordell et al. 2008, стр. 1
- ^ Bennett 1999, стр. 1991
- ^ Likens 2010, стр. 326
- ^ а б в Grady 2007, стр. 13, 21–26, 42–43
- ^ а б „Great Lakes Atlas: Factsheet #1”. United States Environmental Protection Agency. 9. 3. 2006. Приступљено 3. 12. 2007.
- ^ „Great Lakes Map”. Michigan Department of Environmental Quality. Архивирано из оригинала 26. 11. 2011. г. Приступљено 27. 11. 2011.
- ^ Види Списак градова Великих језера за комплетну листу.
- ^ NOAA National Geophysical Data Center (1999). „Bathymetry of Lake Erie and Lake Saint Clair”. NOAA National Centers for Environmental Information. doi:10.7289/V5KS6PHK.
- ^ NOAA National Geophysical Data Center (1999). „Bathymetry of Lake Huron”. NOAA National Centers for Environmental Information. doi:10.7289/V5G15XS5.
- ^ NOAA Great Lakes Environmental Research Lab; NOAA National Ocean Service; Canadian Hydrographic Service (1996). „Bathymetry of Lake Michigan”. NOAA National Centers for Environmental Information. doi:10.7289/V5B85627.
- ^ NOAA National Geophysical Data Center (1999). „Bathymetry of Lake Ontario”. NOAA National Centers for Environmental Information. doi:10.7289/V56H4FBH.
- ^ National Geophysical Data Center (1999). Bathymetry of Lake Superior. National Geophysical Data Center, NOAA. (the general reference to NGDC because this lake was never published, compilation of Great Lakes Bathymetry at NGDC has been suspended).
- ^ National Geophysical Data Center (1999). „Global Land One-kilometer Base Elevation (GLOBE), version 1”. National Geophysical Data Center, NOAA. doi:10.7289/V52R3PMS.
- ^ Bowlus, W. Bruce (2010). Iron Ore Transport on the Great Lakes: The Development of a Delivery System to Feed American Industry. McFarland. стр. 215. ISBN 978-0-7864-8655-7.
- ^ "Michigan and Huron: One Lake or Two?" Pearson Education, Inc: Information Please Database, 2007.
- ^ Wright, John W., ур. (2006). The New York Times Almanac (2007 изд.). New York, New York: Penguin Books. стр. 64. ISBN 978-0-14-303820-7.
Литература
уреди- Grady, Wayne (2007). The Great Lakes. Vancouver: Greystone Books and David Suzuki Foundation. стр. 13,21–26,42–43. ISBN 978-1-55365-197-0.
- Wright, John W., ур. (2006). The New York Times Almanac (2007 изд.). New York, New York: Penguin Books. стр. 64. ISBN 978-0-14-303820-7.
- Bowlus, W. Bruce (2010). Iron Ore Transport on the Great Lakes: The Development of a Delivery System to Feed American Industry. McFarland. стр. 215. ISBN 978-0-7864-8655-7.
- Hough, Jack (1970) [1763]. „Great Lakes”. The Encyclopædia Britannica. 10 (Commemorative Edition for Expo'70 изд.). Chicago: William Benton. стр. 774. ISBN 978-0-85229-135-1.
- Williamson, James (1854). The inland seas of North America: and the natural and industrial productions of Canada, with the real foundations for its future prosperity. Duff. стр. 7.
- Likens, Gene E. (2010). Lake Ecosystem Ecology: A Global Perspective. Academic Press. стр. 326. ISBN 978-0-12-382003-7.
- Bennett, Tom (1999). State of the Great Lakes: 1997 Annual Report. DIANE Publishing. стр. 1991. ISBN 978-0-7881-4358-8.
- Cordell, Linda S.; Lightfoot, Kent; McManamon, Francis; Milner, George (2008). Archaeology in America: An Encyclopedia: An Encyclopedia. ABC-CLIO. стр. 1. ISBN 978-0-313-02189-3.
- Ghassemi, Fereidoun (2007). Inter-basin water transfer. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-86969-0.
- Annin, Peter (2006). The Great Lakes Water Wars. Island Press. ISBN 978-1-61091-077-4.
- Beltran, R. (1995). The Great Lakes: An Environmental Atlas and Resource Book. (United States Environmental Protection Agency and Government of Canada. ISBN 978-0-662-23441-8.).
- Coon, W.F. and R.A. Sheets. Estimate of Ground Water in Storage in the Great Lakes Basin [Scientific Investigations Report 2006-5180]. Department of the Interior, U.S. Geological Survey, 2006.
- Tanner, Helen Hornbeck (1987). Atlas of Great Lakes Indian History. University of Oklahoma Press. ISBN 978-0-8061-2056-0.
- Riley, John L (2013). The Once and Future Great Lakes Country: An Ecological History. (McGill-Queen's University Press 516 pages; traces environmental change in the region since the last ice age.
- Holling, Holling Clancy. Paddle to the Sea. ISBN 978-0-395-15082-5. an illustrated children's book about the Great Lakes and their environment. Beautiful and educational.
Спољашње везе
уреди
„Great Lakes”. New International Encyclopedia. 1905.- „[[:en:s:Popular Science Monthly/Volume 49/{{{month-and-year}}}/How the Great Lakes Were Built|How the Great Lakes Were Built]]”. Popular Science Monthly. 49. {{{month-and-year}}}. Проверите вредност парамет(а)ра за датум:
|date=(помоћ) - Great Lakes website
- Great Lakes website
- Binational website of USEPA and Environment Canada for Great Lakes Water Quality
- Great Lakes Environmental Research Laboratory website
- Great Lakes Information Network
- Great Lakes Echo, a publication covering Great Lakes environmental issues
- Maritime History of the Great Lakes Архивирано на сајту Wayback Machine (6. фебруар 2005)
Динамички ажурирани подаци
- Surface temperatures Архивирано на сајту Wayback Machine (11. мај 2008)
- Water levels
- Currents Архивирано на сајту Wayback Machine (7. јул 2017)
- Ship locations
- Water levels since 1918
