Би-бап
Би-бап (енгл. bebop) је стил џез музике настао током раних четрдесетих као реакција против поплаве комерцијалне музике и популарних мелодија које су захватиле џез. Главни оснивачи су Дизи Гилеспи и Чарли Паркер. Би-бап је трансформисао џез, из музике за игру у модерну уметничку форму.[1]
| Би-бап | |
|---|---|
.jpg) Алто саксофониста Чарли Паркер био је водећи извођач и композитор би-бап ере. Овде је приказан са Томијем Потером, Максом Роучем и Мајлсом Дејвисом у клубу Три Дјусес у Њујорку. | |
| Стилско порекло | |
| Културолошко порекло | Средином-1940-их, Сједињене Државе |
| Изведени облици | |
| Регионалне сцене | |
| Сједињене Државе | |
_(LOC)_(4843753254).jpg)
Би-бап се развио како је млађа генерација џез музичара проширила креативне могућности џеза изван популарног, плесно оријентисаног свинг стила са новом „музиком музичара“ која није била у великој мери плесна и захтевала је пажљиво слушање.[2] Како би-бап није био намењен плесу, омогућио је музичарима да свирају у бржем темпу. Би-бап музичари су истраживали напредне хармоније, сложене синкопе, измењене акорде, продужене акорде, замене акорда, асиметрично фразирање и замршене мелодије. Би-бап групе су користиле ритам секције на начин који је проширио њихову улогу. Док је кључни ансамбл ере свинг музике био велики бенд од четрнаестак музичара који су свирали у стилу ансамбла, класична би-бап група је била мала комбинација која се састојала од саксофона (алт или тенор), трубе, клавира, гитаре, контрабас и бубњеви који свирају музику у којој је ансамбл имао помоћну улогу за солисте. Уместо да свирају јако аранжирану музику, би-бап музичари су обично свирали мелодију композиције (названу „глава“) уз пратњу ритам секције, након чега је следила деоница у којој је сваки од извођача импровизовао соло, а затим се враћао на мелодију на крају композиције.
Етимологија
уреди
Свирај (помоћ·инфо)Термин „би-бап” је изведен из бесмислених слогова (вокабала) који се користе у скат певању; први познати пример употребе „би-бапа” био је у „Four or Five Times” Макинијевим берачима памука, снимљеном 1928. године.[4] Поново се појављује у снимку из 1936. „I'se a Muggin'” Џека Тигардена.[4] Варијација, „ри-бап”, појављује се у неколико снимака из 1939. године.[4] Прво, познато штампано појављивање се такође догодило 1939. године, али је термин касније био мало коришћен све док се није применио на музику која је сада повезана са њим средином 1940-их.[4] Телонијус Манк тврди да је оригинални наслов „Би-Бап” за његову композицију „52nd Street Theme”, порекло имена би-бап.[5]
Неки истраживачи спекулишу да је то био термин који је користио Чарли Кристијан јер је звучао као нешто што је певушио док је свирао.[6] Дизи Гилеспи је изјавио да је публика сковала име након што га је чула како преноси тада безимене композиције својим играчима и штампа га је на крају прихватила, користећи га као званични израз: „Људи, када су хтели да траже те бројеве, а не знају име, тражили би би-бап."[7] Друга теорија је да су оно потиче од повика „Ариба! Ариба!” користиле латиноамеричке вође бендова тог периода да охрабре своје бендове.[8] Понекад су се термини „би-бап” и „ри-бап” користили наизменично. До 1945, употреба „би-бап”/„ри-бап” као бесмислених слогова била је широко распрострањена у Р&Б музици, на пример у „Hey! Ba-Ba-Re-Bop” Лајонела Хамптона. Би-бап музичар или бапер постао је уобичајени лик у шалама 1950-их, преклапајући се са битником.[9]
Карактеристике
уредиБи-бап се од ранијих стилова џез музике разликује како по напуштању ритмичког континуитета тако и по проширењу хармонских основа. Сада ритам секција више не обезбеђује равномерно пулсирање тактних делова, а појављују се неуобичајене акцентуације да допуне и истакну мелодијске фразе. Рад бубњара претвара се у снажно наглашавање на добошу и бас-бубњу, док чинеле својим непрекидним металним звечањем повезују све одломке. Пијаниста свира синкопиране акорде ради подстицања инспирације солисте. Једино басиста и дање одржава темпо. Што се тиче гитаре, она нестаје из ритам секције. Импровизација више за основу нема мелодију, како је било у традиционалном џезу, већ се као основа користи хармонска структура, која је у би-бапу много комплекснија. Много се више користе дисонантни интервали, хроматске пролазнице, алтеровани акорди и акордске супституције.
Најзначајнији представници
уреди- Кенонбол Едерли,[10][11][12] алт саксофон
- Клифорд Браун, труба
- Реј Браун, контрабас
- Чарли Кристијан, гитара
- Кени Кларк, бубањ
- Мајлс Дејвис, труба
- Кени Дорам, труба
- Дизи Гилеспи, труба
- Декстер Гордон,[13][14][15] тенор саксофон
- Бери Херис, клавир
- Перси Хит, контрабас
- Милт Џексон, вибрафон
- Џеј Џеј Џонсон, тромбон
- Дјук Џордан, клавир
- Џон Луис, клавир
- Чарлс Мингус, контрабас
- Телонијус Монк, клавир
- Фетс Наваро, труба
- Чарли Паркер, алт саксофон
- Чет Бејкер, труба
- Бад Пауел, клавир
- Макс Роуч, бубањ
- Сони Ролинс, тенор саксофон
- Сони Стит, тенор и алт саксофон
Референце
уреди- ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 142. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ Lott, Eric. Double V, Double-Time: Bebop's Politics of Style. Callaloo, No. 36 (Summer, 1988), pp. 597–605
- ^ Tanner, Paul O. W.; Gerow, Maurice (1964). A Study of Jazz (2nd изд.). стр. 81. ISBN 0-697-03557-3.
- ^ а б в г Gleason, Ralph J. (15 February 1959) "Jazz Fan Really Digs the Language – All the Way Back to Its Origin". Toledo Blade.
- ^ Kelley, Robin (2009). Thelonious Monk: The Life and Times of an American Original. Simon & Schuster. стр. 95. ISBN 978-1439190494.
- ^ Jim Dawson and Steve Propes (1992). What Was The First Rock'n'Roll Record?. ISBN 0-571-12939-0.
- ^ Painter, Nell Irvin (2006). Creating Black Americans
. Oxford University Press US. стр. 228–229. ISBN 0-19-513755-8. Приступљено 9. 7. 2009.
- ^ Peter Gammond (1991). The Oxford Companion to Popular Music. ISBN 0-19-311323-6.
- ^ Cameron, William Bruce (1963). Informal Sociology (на језику: енглески). Random House. стр. 93.
- ^ Ginell, Richard S. „Black Messiah – Cannonball Adderley : Songs, Reviews, Credits, Awards”. AllMusic. Приступљено 8. 7. 2012.
- ^ Randel, Don Michael (1996). „Adderley, Cannonball”. The Harvard Biographical Dictionary of Music. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. стр. 5. ISBN 0-674-37299-9.
- ^ Cook, Richard (2005). Richard Cook's Jazz Encyclopedia. Penguin Books. стр. 3. ISBN 0-141-00646-3.
- ^ „Dexter Gordon interview with Les Tomkins, 1962”. National Jazz Archive. 11. 3. 2020. Архивирано из оригинала 2020-08-14. г. Приступљено 2021-03-06.
- ^ „From the Harvard Art Museums' collections Dexter Gordon, Royal Roost, New York City”. Harvardartmuseums.org.
- ^ Andrews, Travis M. (20. 3. 2019). „Jay-Z, a speech by Sen. Robert F. Kennedy and 'Schoolhouse Rock!' among recordings deemed classics by Library of Congress”. The Washington Post. Приступљено 25. 3. 2019.
Литература
уреди- Berendt, Joachim E. The Jazz Book: From Ragtime to Fusion and Beyond. Trans. Bredigkeit, H. and B. with Dan Morgenstern. Westport, CT: Lawrence Hill & Co., 1975.
- Deveaux, Scott (1999). The Birth of Bebop: A Social and Musical History. Berkeley: University of California Press.
- Giddins, Gary (1987). Celebrating Bird: The Triumph of Charlie Parker. New York City: Morrow.
- Gioia, Ted. (1997). The History of Jazz. Oxford, New York: Oxford University Press..
- Gitler, Ira (1987). Swing to Bop: An Oral History of the Transition of Jazz in the 1940s. Oxford: Oxford University Press.
- Rosenthal, David. (1992). Hard bop: Jazz and Black Music, 1955–1965. New York: Oxford University Press..
- Tirro, Frank. "The Silent Theme Tradition in Jazz". The Musical Quarterly 53, no. 3 (July 1967): 313–34.
- Cooke, Mervyn (1999). Jazz. London: Thames and Hudson. ISBN 978-0-500-20318-7..
- Collier, James Lincoln (1978). The Making of Jazz: A Comprehensive History. Dell Publishing.
- Dance, Stanley (1983). The World of Earl Hines. Da Capo Press. ISBN 0-306-80182-5. Includes a 120-page interview with Hines plus many photos.
- Elsdon, Peter (2003). „Review: The Cambridge Companion to Jazz, edited by Mervyn Cooke and David Horn”. Zeitschrift für Musikwissenschaft (6): 159—175. Архивирано из оригинала 01. 11. 2013. г. Приступљено 17. 09. 2022.
- Giddins, Gary (1998). Visions of Jazz: The First Century. New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-507675-3.
- Kubik, Gerhard (1999). Africa and the Blues. Jackson, Mississippi: University Press of Mississippi.
- Kubik, Gerhard (22. 3. 2005). „Bebop: A Case in Point. The African Matrix in Jazz Harmonic Practices”. Black Music Research Journal.
- Levine, Mark (1995). The Jazz theory book. Petaluma, California: Sher Music. ISBN 978-1-883217-04-4.
- Litweiler, John (1984). The Freedom Principle: Jazz After 1958. Da Capo. ISBN 978-0-306-80377-2.
- Peñalosa, David (2010). The Clave Matrix; Afro-Cuban Rhythm: Its Principles and African Origins. Redway, CA: Bembe Inc. ISBN 978-1-886502-80-2.
- Schuller, Gunther (1968). Early Jazz: Its Roots and Musical Development. New York: Oxford University Press. New printing 1986.
- Tucker, Mark, ур. (1995) [1991]. Ellington: The Early Years (reprint изд.). Urbana and Chicago: University of Illinois Press. ISBN 9780252065095.
- Ward, Geoffrey C.; Burns, Ken (2000). Jazz: A History of America's Music (1st изд.). New York: Alfred A. Knopf. ISBN 978-0-679-76539-4. Also: Jazz (2001 miniseries).
- Berendt, Joachim Ernst; Huesmann, Günther, ур. (2005). Das Jazzbuch (7th изд.). Frankfurt am Main: S. Fischer. ISBN 3-10-003802-9.
- Carr, Ian. Music Outside: Contemporary Jazz in Britain. (2nd изд.). London: Northway. ISBN 978-0-9550908-6-8.
- Davis, Miles (2005). Boplicity. Delta Music plc. UPC 4-006408-264637.
- Frank Alkyer; Ed Enright, ур. (2009). „Downbeat”. The Great Jazz Interviews. Hal Leonard Books. ISBN 978-1-4234-6384-9.
- Gridley, Mark C. (2004). Concise Guide to Jazz. ISBN 0-13-182657-3., fourth edition. Upper Saddle River, New Jersey: Pearson/Prentice Hall.
- Nairn, Charlie. 1975. Earl 'Fatha' Hines: 1 hour 'solo' documentary made in "Blues Alley" Jazz Club, Washington DC, for ATV, England, 1975: produced/directed by Charlie Nairn: original 16mm film plus out-takes of additional tunes from that film archived in British Film Institute Library at bfi.org.uk and itvstudios.com: DVD copies with Jean Gray Hargrove Music Library [who hold The Earl Hines Collection/Archive], University of California, Berkeley: also University of Chicago, Hogan Jazz Archive Tulane University New Orleans and Louis Armstrong House Museum Libraries.
- Schuller, Gunther.. (1991). The Swing Era: The Development of Jazz, 1930–1945. Oxford University Press..
- Warfield, Russell (5. 5. 2015). „The Epic”. drownedinsound.com. Архивирано из оригинала 12. 10. 2017. г. Приступљено 12. 10. 2017.
- Hochman, David (15. 5. 2018). „Grammy-Winning Keyboardist Cory Henry On Inspiration And Funky Improvisation”. Forbes. Приступљено 16. 5. 2018.
- „UNESCO World Jazz Day Present | TeRra Magazine” (на језику: енглески). 2019-04-08. Архивирано из оригинала 5. 3. 2021. г. Приступљено 2021-03-06.
- Bailey, Michael (1. 5. 2018). „Jacob Collier review: Youtuber gets Gen Y into jazz”. The Australian Financial Review. Приступљено 16. 5. 2018.
