Освајање Кајмакчалана

Освајање Кајмакчалана
	Део Битољске офанзиве; (Кајмакчалан, Црна река и Битољ)
	; Српска спомен-капела Свети Петар на Кајмакчалану
Време	12. септембар – 30. септембар 1916.
Место	Кајмакчалан, бивша српско-грчка граница; тада Македонска војно-инспекциона област (македонско-грчка граница)
Исход	тактичка српска победа
Сукобљене стране
Србија; Француска	Бугарска; Немачка
Команданти и вође
Живојин Мишић; Морис Сарај; Војин Поповић	Климент Бојаџијев; Стефан Богданов
Јачина
српске снаге:; 1. српска армија; Дринска дивизија; Добровољачки одред; црногорски војници; француске снаге:; француске и; руске трупе	бугарске снаге:; 1. бугарска армија; 3. бугарска дивизија; 11. македонска дивизија; немачке снаге:; немачке јединице
Жртве и губици
тешки, око 5.000 (4.643) српских војника погинуло, рањено и нестало	непознати, али тешки

Освајање Кајмакчалана је битка на Солунском фронту у Првом светском рату. Учесници битке су Краљевина Србија и Краљевина Бугарска. Битка је остала запамћена у историји по великом броју жртава које је претрпела српска војска и по надморској висини на којој је вођена.

Да је Кајмакчалан био значајна позиција говоре и називи: Бугари су га звали Борисов град јер су мислили да је неосвојив, а Срби Капија слободе јер су ту први пут закорачили у своју земљу.^[13]

Униформе

Пошто је током преласка Албаније већина српских униформи оштећена, српска војска је од 1916.те на Солунском фронту добила нове униформе француског типа. Ова униформа састојала се од плаве блузе и плавих панталона, цокула и француског Адријана металног шлема. Једино су официри српске војске задржали стару униформу. Бугарска војска је носила тамно зелену униформу, са шапкама зелене боје које су на ободу имале црвену траку, а око ногу су обмотавали тканину и везивали је конопцима, преко које су носили ципеле.^{[тражи се извор]}

Позадина

Почетком јесени 1916. године почела је дугоочекивана офанзива Антанте напредовањем српских и француских снага северно од Битоља преко Могленских планина, док су се британске упутиле ка Вардарској долини.^[2]

Бугари су се ушанчили у тешка утврђења.^[2]

Битка

Битка је вођена између 12. и 30. септембра 1916. године, када је прва српска армија, уз велике губитке, успела да заузме врх Свети Илија на висини од 2.524 метара, одбацујући Бугаре према Мариову, где је потом постављена нова линија одбране. Јединице српске војске чинили су према врху Кајмакчалана, Кочобеју и Флоки Ваљевци из 5.пука пуковника Војислава Чолаковића, према Сивом брегу Ужичани из 4.пука пуковника Војислава Павловића, а према Старковом зубу Шапчани из 6.пука пуковника Јеврема Михајловића.^[14] Између 26. и 30. септембра врх је више пута био заузиман док га српска војска није коначно заузела 30. септембра. Срби су имали велике губитке од око 5.000 људи, углавном од бугарске артиљерије.

Ровови на Кајмакчалану су били плитки, око пола метра дубине била је здрава земља која се лако копала, а испод пола метра био је тврд камен.Да би се заштитили, српски пешаци су испред ровова слагали плочасто камење.^[15]

Бугари су се толико занели борбом да нису размотрили да успоставе додатне одбрамбене положаје иза утврђених гребена. Након победе Срба, бугарски генералштаб није успео да на време да наређење за повлачење. Након примања тог наређења нису имали заклоне при повлачењу, тако да су додатно изгубили оружје, опрему и људство.^[8]

Са стратешког аспекта битка није имала већи значај за савезнике због зиме која је убрзо дошла и онемогућила свако веће померање трупа.

По заузећу Кајмакчалана, Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића записао је у свој дневник: „Одмах по заузећу Кајмакчалана извео сам своју батерију на вис, где сам видео чудан и страшан призор. По рововима лежали су мртви Бугари, све један на другог наслоњени и са пушкама у рукама. Делови тела били су разбацани по оном платоу виса. Виде се људи без ногу, без руку, главе, стомака. Остала је маса рањеника која запомаже или су у самртном ропцу. То су унакажене и разнете трупине људских тела, које најбоље сведоче о грозотама, некултурности и варваризму ратова.”

Последице

Антантa и Србијa

Овом победом српска војска је успела да заустави бугарску офанзиву вођену против положаја француског генерала Мориса Сараја.^[16] Уједно ово је била и прва победа српске војске након напуштања Србије годину дана раније.^[10]

Заузимањем Кајмакчалана олакшано је српској 1. армији и француским снагама да продуже операције у којима ће касније бити ослобођен Битољ.^[4] У новембру је освојен појас око Битоља, укључујући и сам Битољ 19. новембра,^[2] тако да је повраћен и ослобођен први комад отаџбине.^[17]

Српске снаге су укупно имале око 5.000 односно 4.643 погинулих, рањених и несталих војника,^[18]^[10] од којих је Дринска дивизија имала је 3.320^[18] односно 3.804 избачених из строја^[4] или три четвртине укупног броја војника.^[10]

Централне силе и Бугарскa

Пад Кајмакчалана убедио је Немце да је средишњи део Солунског фронта у кризи.^[8]

Иако је пораз и за бугарске војнике и за војску деловао депримирујуће, бугарске победе над Румунијом су их охрабриле.^[1]

Наслеђе

Данас се на врху Кајмакчалана налази мала спомен капела светог Јована Крститеља. Јужно од врха и капеле налази се костурница где леже кости војника нађених по брдима након битке.

„

Мојим див-јунацима неусташивим и верним, који грудима својим отворише врата слободи и осташе овде као вечни стражари на прагу отаџбине.

”

— Посвета Александра Карађорђевића на спомен капели

Осматрачница која се налазила на Кајмакчланку је пренета у Београд.

Алекса Шантић је посветио истоимену песму 1920. године.

Неколико улица у Србији носе назив Кајмакчаланска.

Обележавање стогодишњице

На стогодишњицу (2016) Србија је обновила капелу и костурницу. У септембру 2016. године, низом свечаности обележена је годишњица кајмакчаланске битке. Министар Александар Вулин положио је цвеће код Споменика осматрачнице са Кајмакчалана у Пионирском парку, и заједно са амбасадором Швајцарске Конфедерације у Србији, Филипом Ге, симболично је дао знак за почетак меморијалног маратона "Част отаџбине", који је организовао Атлетски клуб "Племенито срце" из Београда. Председник Републике Српске Милорад Додик и председник Србије Томислав Николић присуствовали су обележавању стогодишњице на самом Кајмакчалану, након чега су положили венце и на Српском војничком гробљу у Битољу.^[19]^[20]

Осматрачница српске врховне команде на Кајмакчалану, пренета у Београд.
Маркица са приказом борби на Солунском фронту.
Комеморативна поштанска маркица за 100 годишњицу битке на Кајмакчалану (2016).

Галерија

Српска плава униформа са Адријана шлемом
Бугарска војска
Регент Александар Карађорђевић осматра положаје пред битку на Кајмакчалану.
Српска артиљерија на Кајмакчалану
Бојиште на Кајмакчалану
Борисов Град на Кајмакчалану
Дејство српске артиљерије.
Последице битке
Ослобођено становништво после пада Кајмакчалана (1916. година).
Фотографије погинулог Војина Вука Поповића након заузећа Кајмакчалана
Слика Кајмакчалана из 1930. године, јасно су видљиви ровови из битке.
Остаци бугарског бункера.
Диорама Солунског фронта.
Српска плава униформа са шлемом лево из битке код Кајмакчалана
Стјепан Колесников - После Кајмакчалана, 1925.

Види још

Референце

^ ^а ^б ^в ^г ^д Todorov Kosta, Balkan Firebrand - The Autobiography of a Rebel Soldier and Statesman. 2007. pp. 95
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ John B. Allcock, Antonia Young, Black Lambs and Grey Falcons: Women Travellers in the Balkans, (Berghahn Books, 2000) -, pp. 82
^ Новости: Јунаци Кајмакчалана^{[мртва веза]}, Приступљено 17. 4. 2013.
^ ^а ^б ^в ^г Војна енциклопедија, II издање, Београд. 1972. pp. 194
^ Klemenčič & Žagar 2004, стр. 95.
^ Alan Palmer, Victory 1918, 2000 -, pp. 66, 67
^ ^а ^б Nigel Thomas, Ramiro Bujeirog, The German Army in World War I (2): 1915-17. 2004. pp. 28
^ ^а ^б ^в Hall 2010, стр. 76.
^ Милисав Секулић: Образовање Солунског фронта (БОРБЕ ЗА КАЈМАКЧАЛАН), Приступљено 17. 4. 2013.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ Hall 2010, стр. 75.
^ Dusan-T Batakovic, Ljubomir Mihailović, Histoire du peuple serbe. 2005. pp. 259
^ Mitrović 2007, стр. 165.
^ Стеван Јаковљевић, „Српска трилогија — књига друга“, pp. 231–232
^ Вечерње Новости, 12. Септембар 2023. Игор Гојковић Јуриш хероја на врата Србије
^ Вечерње Новости, 12. Септембар 2023. Игор Гојковић Јуриш хероја на врата Србије
^ M. Th Houtsma, E.J. Brill's first encyclopaedia of Islam, 1913-1936 -, pp. 204
^ Pavlowitch 2002, стр. 98.
^ ^а ^б Mitrović 2007.
^ „Memorijalni maraton zbog 100 godina Bitke na Kajmakčalanu”. Танјуг. 16. 9. 2016. Приступљено 16. 9. 2016.
^ „Додик и Николић на обиљежавању 100 године Битке на Кајмакчалану”. РТРС. 16. 9. 2016. Приступљено 16. 9. 2016.

Литература

Гојковић, Игор (2022). Битка на Кајмакчалану: септембар 1916. године. Београд: Медија центар "Одбрана". стр. 252. ISBN 978-335-0803-.
Опачић, Петар; Драшковић, Александар; Ратковић, Борислав (1998). У биткама код Београда 1915, Мојковца, Кајмакчалана и Доброг Поља [Знамените битке и бојеви српске и црногорске војске: од Царева Лаза 1712. до Добропољске битке 1918.], Књ. 7. Нови Сад: Православна реч; Београд: Војноиздавачки завод. стр. 630. ISBN 86-335-0038-8.
Опачић, Петар (2017). Солунски фронт - Зејтинлик. Нови Сад: Прометеј; Београд: Радио-телевизија Србије. стр. 282. ISBN 978-86-515-1228-8.
Живојиновић, Драгољуб (2010). Невољни ратници: Велике силе и Солунски фронт (1914-1918). Београд: Завод за уџбенике. стр. 349. ISBN 978-86-17-16946-4.
Опачић, Петар (2018). Србија, Солунски фронт и уједињење 1918. Нови Сад: Прометеј; Београд: Радио-телевизија Србије. стр. 769. ISBN 978-86-515-1413-8.
Стевановић, Александар (2018). Јунаци Солунског фронта. Београд: Алгоритам и Балканија. стр. 256. ISBN 978-86-7662-172-9.
Живуловић, Жика Серафим (2017). Напред у отаџбину: пробој Солунског фронта. Београд: Интерпрес. стр. 322. ISBN 978-86-7561-183-7.
Митровић, Андреј (2011). Продор на Балкан и Србија 1908-1918. Београд: Завод за уџбенике. стр. 707. ISBN 978-86-171-7001-9.
Група аутора; Уредници: Рудић, Срђан и Милкић, Миљан (2015). Први светски рат, Србија, Балкан и велике силе (Зборник радова). Београд: Историјски институт, Институт за стратегијска истраживања и Министарство одбране. стр. 549. ISBN 978-86-7743-111-2.
Митровић, Андреј (2018). Србија у Првом светском рату. Београд: Службени гласник. стр. 560. ISBN 978-86-519-1805-9.
Опачић, Петар (2015). Од Београда до Крфа. Нови Сад: Прометеј; Београд: Радио-телевизија Србије. стр. 432. ISBN 978-86-515-1046-8.
Милкић, Миљан (15. јул 2016). „Српска војска на Крфу - На острву спаса”. Магазин „Одбрана”. Специјални прилог бр. 148: 1 — 32.
Зорић, Мирјана (1. мај 2018). „Сведочанства с Крфа и Солунског фронта” (PDF). Магазин „Одбрана”. Специјални прилог бр. 186: 1 — 32.
Николић, Снежана (15. фебруар 2016). „У недрима Бизерте” (PDF). Магазин „Одбрана”. Специјални прилог бр. 138: 1 — 32.
Пејчић, Предраг (2008). Српска војска у Бизерти. Београд: Завод за уџбенике. стр. 196. ISBN 978-86-17-15333-3.
Недок, Александар С. (2022). Српски војни санитет (од Цера до Целовца, јул 1914 - јун 1919). Нови Сад: Прометеј; Београд: Радио-телевизија Србије. стр. 273. ISBN 978-86-515-1995-9.
Поповић, Жељко (2022). Крф: острво васкрсења Србије. Нови Сад: Прометеј; Београд: Радио-телевизија Србије. стр. 510. ISBN 978-86-515-1594-4.
Приређивачи: Ђурић, Силвија; Стевановић, Видосав (1990). Дневник победа: Голгота и васкрс Србије 1914 - 1915, Књ. 2. ИРО "Београд"/ ТИЗ "Зрински". стр. 644. ISBN 978-86-7003-052-7.
Приређивачи: Ђурић, Силвија; Перић, Раша; Стевановић, Видосав (1990). Дневник победа: Голгота и васкрс Србије 1915 - 1918, Књ. 3. ИРО "Београд"/ ТИЗ "Зрински". стр. 777. ISBN 978-86-7003-053-4.
Hall, Richard C. (2010). Balkan Breakthrough: The Battle of Dobro Pole 1918. Indiana University Press. ISBN 978-0-253-00411-6.
Pavlowitch, Stevan K. (2002). Serbia: The History Behind the Name. Hurst. ISBN 978-1-85065-477-3.
Митровић, Андреј (1984). Србија у Првом светском рату. Београд: Српска књижевна задруга.
Mitrović, Andrej (2007). Serbia's Great War 1914-1918. West Lafayette: Purdue University Press.
Palmer, Alan (2011). The Gardeners of Salonika: The Macedonian Campaign 1915-1918. Faber & Faber. ISBN 978-0-571-28093-3.
Klemenčič, Matjaž; Žagar, Mitja (2004). The Former Yugoslavia's Diverse Peoples: A Reference Sourcebook. ABC-CLIO. ISBN 978-1-57607-294-3.
Поповић, Никола Б. (2000). Срби у Првом светском рату 1914—1918. Нови Сад: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа.

Спољашње везе

Кајмакчалан: Капија слободе 1. део, РТС Образовно - научни програм - Званични канал
Кајмакчалан: Капија слободе 2. део, РТС Образовно - научни програм - Званични канал
Сећање на хероје са Кајмакчалана, РТС емисија Дозволите - Званични канал
The battle of Kajmakchalan, Η μάχη του Καϊμακτσαλάν (језик: грчки)
РТС, Емисија Траг, епизода „Капија слободе“ (језик: српски)
У корову гробови јунака („Вечерње новости“, 8. новембар 2015)
Ратни пакао у облацима Кајмакчалана, Политика, Јован Гајић, 13. септембар 2016.
[1], Вечерње Новости, Игор Гојковић, 12. септембар 2023.

40° 56′ 32″ N 21° 48′ 17″ E / 40.94222° С; 21.80472° И / 40.94222; 21.80472

[Todorov-1] а ^б ^в ^г ^д Todorov Kosta, Balkan Firebrand - The Autobiography of a Rebel Soldier and Statesman. 2007. pp. 95

[Allcock-Young-2] а ^б ^в ^г ^д ^ђ John B. Allcock, Antonia Young, Black Lambs and Grey Falcons: Women Travellers in the Balkans, (Berghahn Books, 2000) -, pp. 82

[3] Новости: Јунаци Кајмакчалана^{[мртва веза]}, Приступљено 17. 4. 2013.

[ВЕ-II-4] а ^б ^в ^г Војна енциклопедија, II издање, Београд. 1972. pp. 194

[FOOTNOTEKlemenčičŽagar200495-5] Klemenčič & Žagar 2004, стр. 95.

[Palmer-6] Alan Palmer, Victory 1918, 2000 -, pp. 66, 67

[Thomas-Bujeirog-7] а ^б Nigel Thomas, Ramiro Bujeirog, The German Army in World War I (2): 1915-17. 2004. pp. 28

[FOOTNOTEHall201076-8] а ^б ^в Hall 2010, стр. 76.

[9] Милисав Секулић: Образовање Солунског фронта (БОРБЕ ЗА КАЈМАКЧАЛАН), Приступљено 17. 4. 2013.

[FOOTNOTEHall201075-10] а ^б ^в ^г ^д ^ђ Hall 2010, стр. 75.

[11] Dusan-T Batakovic, Ljubomir Mihailović, Histoire du peuple serbe. 2005. pp. 259

[FOOTNOTEMitrović2007165-12] Mitrović 2007, стр. 165.

[13] Стеван Јаковљевић, „Српска трилогија — књига друга“, pp. 231–232

[14] Вечерње Новости, 12. Септембар 2023. Игор Гојковић Јуриш хероја на врата Србије

[15] Вечерње Новости, 12. Септембар 2023. Игор Гојковић Јуриш хероја на врата Србије

[16] M. Th Houtsma, E.J. Brill's first encyclopaedia of Islam, 1913-1936 -, pp. 204

[FOOTNOTEPavlowitch200298-17] Pavlowitch 2002, стр. 98.

[FOOTNOTEMitrović2007-18] а ^б Mitrović 2007.

[19] „Memorijalni maraton zbog 100 godina Bitke na Kajmakčalanu”. Танјуг. 16. 9. 2016. Приступљено 16. 9. 2016.

[20] „Додик и Николић на обиљежавању 100 године Битке на Кајмакчалану”. РТРС. 16. 9. 2016. Приступљено 16. 9. 2016.

[2]

[1]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

[17]

[18]

[19]

[20]