Бакингамска палата
Бакингамска палата (енгл. Buckingham Palace)[1] је дом британских монарха, као и позната туристичка атракција Лондона.[а][2] Саграђена је 1703. године, а краљ Џорџ III ју је 1762. претворио у личну резиденцију. Дом британских монарха постаје 1837. године, када је на власт дошла краљица Викторија.[3]
| Бакингамска палата | |
Информације
| |
|---|---|
| Локација |  Лондон, Уједињено Краљевство
|
| Статус | завршена |
| Саграђена | 1703. |
.jpg)
Историја
уредиПре 1624.
уредиУ средњем веку, место будуће палате чинило је део поседа Ебури (који се такође назива Ија). Мочварно тло је натапала река Тајберн, која и данас тече испод дворишта и јужног крила палате.[4] Тамо где је река била прелазна (код Крављег Форда), израсло је село Ија крос. Власништво над локацијом је много пута мењало руке; власници су били Едвард Исповедник и његова супруга краљица Едит од Весекса у касно саксонско доба, а након норманског освајања, Вилијам Освајач. Вилијам је дао ово место Џефрију де Мандевилу, који га је завештао монасима Вестминстерске опатије.
Године 1531, Хенри VIII је стекао болницу Светог Џејмса, која је постала палата Светог Џејмса,[5] од Итон колеџа, а 1536. је преузео посед Ебери од Вестминстерске опатије.[6] Ови трансфери су вратили локацију Бакингемске палате у краљевске руке по први пут откако ју је Вилијам Освајач поклонио скоро 500 година раније.[7] Разни власници су га изнајмљивали од краљевских земљопоседника, а слободно власништво је било предмет жестоких спекулација током 17. века. До тада је старо село Ија крос одавно пропало, а подручје је углавном било пустош.[8] Пошто му је био потребан новац, Џејмс I је продао део крунских слободних поседа, али је задржао део локације на којој је основао дудову башту од four-acre (1,6 ha) за производњу свиле. (Ово је у северозападном углу данашње палате.)[9] Клемент Вокер у Anarchia Anglicana (1649) говори о „новоподигнутим содомама ... у врту Мaлбери код K. Џејмса“; ово сугерише да је то можда било место разврата. Коначно, у касном 17. веку, слободно власништво је наследила велика наследница Мери Дејвис од тајкуна сер Хју Одлија.
Прве куће на локалитету (1624–1761)
уреди
Вероватно је прва кућа подигнута на том месту била кућа сер Вилијема Блејка, око 1624. године.[10] Следећи власник је био лорд Горинг, који је од 1633. проширио Блејкову кућу, која је постала позната као Горингова кућа, и развио већи део данашње баште, тада познате као Горингова велика башта.[11][12] Он, међутим, није добио право на власништво над баштом дудова. Без знања Геринга, 1640. године документ „није успео да прође Велики печат пре него што је Чарлс I побегао из Лондона, што је требало да се обави за легално извршење“.[13] Управо је овај критични пропуст помогао британској краљевској породици да поврати слободно власништво под Џорџом III.[14] Када је несмотрени Горинг пропустио да плати своју кирију,[15] Хенри Бенет, 1. гроф од Арлингтона је био у могућности да купи закуп Горингове куће и он ју је преузимао када је она изгорела 1674,[12] након чега је саградио Арлингтонску кућу на тој локација — месту јужног крила данашње палате — следеће године.[12] Године 1698, Џон Шефилд је преузео закуп. Он је касније постао први војвода од Бакингема и Норманбија.[16] Бакингемска кућа је изграђена за Шефилда 1703. године по пројекту Вилијама Винда. Изабрани стил је био велики централни блок са три спрата са два мања бочна крила за послугу.[17] На крају ју је продао Бакингемов ванбрачни син, сер Чарлс Шефилд, 1761.[18] Џорџу III за 21.000 фунти.[19][20][б] Шефилдов најам над баштом дудова, чије је слободно власништво још увек било у власништву краљевске породице, требало је да истекне 1774. године.[21]
Од Краљичине куће до палате (1761–1837)
уредиПод новим краљевским власништвом, зграда је првобитно била замишљена као приватно склониште за супругу Џорџа III, краљицу Шарлоту, и према томе је била позната као Краљичина кућа. Преуређење структуре почело је 1762. године.[22] Године 1775. Законом парламента је регулисана имовина краљице Шарлоте, у замену за њена права на оближњу кућу Сомерсет,[23][в] и 14 од њених 15 деце је рођено тамо. Део намештаја је пренет из Карлтон куће, а други је купљен у Француској након Француске револуције[24] из 1789. Док је палата Светог Џејмса остала званична и церемонијална краљевска резиденција,[23] назив „Бакингемска палата“ је коришћен од најмање 1791.[25] Након ступања на престо 1820. године, Џорџ IV је наставио реновирање са намером да створи мали, удобан дом. Међутим, 1826. године, док су радови били у току, краљ је одлучио да кућу преуреди у палату уз помоћ свог архитекте Џона Неша.[26][3]Спољна фасада је дизајнирана, имајући у виду француски неокласични утицај који је преферирао Џорџ IV. Цена реновирања је драматично порасла, а до 1829. екстраваганција Нешовог дизајна је резултирала његовим уклањањем са места архитекте. Након смрти Џорџа IV 1830. године, његов млађи брат Вилијам IV је ангажовао Едварда Блора да заврши посао..[27][28] Вилијам се никада није уселио у палату. Након што је Вестминстерска палата уништена у пожару 1834. године, он је понудио да се Бакингемска палата претвори у нови дом парламента, али је његова понуда одбијена.[29]
Напомене
уреди- ^ By tradition, the British Royal Court is officially resident at St James's Palace, which means that, while foreign ambassadors assuming their new position are received by the British sovereign at Buckingham Palace, they are accredited to the "Court of St James's Palace". This anomaly continues for the sake of tradition, as Buckingham Palace is to all intents and purposes the official residence. See History of St James's Palace (Official website of the British Monarchy).
- ^ The purchase price is given by Wright p. 142 as £28,000.
- ^ The tradition persists of foreign ambassadors being formally accredited to "the Court of St James's", even though it is at Buckingham Palace that they present their credentials and staff to the monarch upon their appointment.
Референце
уреди- ^ „Buckingham”. Collins Dictionary. Приступљено 22. 5. 2021.
- ^ „Buckingham Palace”. Royal Household. 12. 11. 2015. Приступљено 21. 4. 2016.
- ^ а б Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 97. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ Goring 1937, стр. 15
- ^ Goring 1937, стр. 28
- ^ Goring 1937, стр. 18
- ^ „Chapter 1: The Acquisition of the Estate”. The Grosvenor Estate in Mayfair. Survey of London. 39. London County Council. 1977. стр. 1—5. Архивирано из оригинала 13. 12. 2009. г. Приступљено 3. 2. 2009.
- ^ Wright 1999, стр. 76–78
- ^ Goring 1937, стр. 31, 36
- ^ Wright 1999, стр. 83
- ^ Goring, Chapter V
- ^ а б в Harris, de Bellaigue & Miller 1968, стр. 21
- ^ Wright 1999, стр. 96
- ^ Goring 1937, стр. 62
- ^ Goring 1937, стр. 58
- ^ „Who built Buckingham Palace?”. Royal Collection Trust. Архивирано из оригинала 24. 6. 2017. г. Приступљено 8. 3. 2016.
- ^ Harris, de Bellaigue & Miller 1968, стр. 22
- ^ Robinson, стр. 14
- ^ Mackenzie 1953, стр. 12
- ^ Nash 1980, стр. 18 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFNash1980 (help)
- ^ Mackenzie 1953, стр. 12
- ^ Harris, de Bellaigue & Miller 1968, стр. 24
- ^ а б Old and New London. 4. Cassell, Petter & Galpin. 1878. стр. 61—74. Архивирано из оригинала 08. 10. 2010. г. Приступљено 10. 06. 2022.
- ^ Jones, стр. 42
- ^ Burke, Edmund, ур. (1791). The Annual Register. стр. 8. Приступљено 25. 9. 2016. „Buckingham-palace was the dwelling house of the king.”
- ^ Harris, de Bellaigue & Miller 1968, стр. 30–31
- ^ Harris, de Bellaigue & Miller 1968, стр. 33
- ^ „The Royal Residences > Buckingham Palace > History”. www.royal.gov.uk. Архивирано из оригинала 28. 3. 2010. г.
- ^ Ziegler 1971, стр. 280
Литература
уреди- Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 97. ISBN 86-331-2075-5.
- Allison, Ronald; Riddell, Sarah (1991). The Royal Encyclopedia. London: Macmillan. ISBN 0-333-53810-2.
- Blaikie, Thomas (2002). You Look Awfully Like the Queen: Wit and Wisdom from the House of Windsor. London: HarperCollins. ISBN 0-00-714874-7.
- Goring, O. G. (1937). From Goring House to Buckingham Palace. London: Ivor Nicholson & Watson.
- Harris, John; de Bellaigue, Geoffrey; Miller, Oliver (1968). Buckingham Palace. London: Nelson. ISBN 0-17-141011-4.
- Healey, Edma (1997). The Queen's House: A Social History of Buckingham Palace. London: Penguin Group. ISBN 0-7181-4089-3.
- Hedley, Olwen (1971). The Pictorial History of Buckingham Palace. Pitkin. ISBN 0-85372-086-X.
- Jones, Nigel R. (2005). Architecture of England, Scotland, and Wales. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-313-31850-4.
- King, Greg (2007). Twilight of Splendor: The Court of Queen Victoria During Her Diamond Jubilee Year. John Wiley & Sons. ISBN 978-0-470-04439-1.
- Mackenzie, Compton (1953). The Queen's House. London: Hutchinson.
- Nash, Roy (1980). Buckingham Palace: The Place and the People. London: Macdonald Futura. ISBN 0-354-04529-6.
- Peacocke, M. D. (1951). The Story of Buckingham Palace. London: Odhams Press.
- Rappaport, Helen (2003). Queen Victoria: A Biographical Companion. ABC-CLIO. ISBN 978-1-85109-355-7.
- Robinson, John Martin (1999) (1999). Buckingham Palace. ISBN 1-902163-36-2.. Published by The Royal Collection, St James's Palace, London.
- Williams, Neville (1971). Royal Homes. The Lutterworth Press. ISBN 0-7188-0803-7.
- Woodham-Smith, Cecil (1937). Queen Victoria. (vol 1) Hamish Hamilton Ltd.
- Bradley, Simon; Pevsner, Nikolaus (2003). London 6: Westminster. Pevsner Buildings of England. New Haven, US and London: Yale University Press. ISBN 978-0-300-09595-1. OCLC 888638928.
- Harris, John; Snodin, Michael (1996). Sir William Chambers: Architect to George III. New Haven, US and London: Yale University Press. ISBN 978-0-300-06940-2. OCLC 750912646.
- Wright, Patricia (1999) [1996]. The Strange History of Buckingham Palace. Stroud, Gloucs.: Sutton Publishing Ltd. ISBN 0-7509-1283-9.
- van Lemmen, Hans (2006). Coade Stone. Princes Risborough, Buckinghamshire, UK: Shire Publications. ISBN 978-0-747-80644-8.
- Masset, Claire (2021). Buckingham Palace: A Royal Garden. Royal Collection Trust. ISBN 9781909741690.
- Nash, Roy (1980). Buckingham Palace: The Place and the People. London: Macdonald. ISBN 0-354-04529-6.
- Brown, Jane; Sykes, Christopher Simon (2004). The Garden at Buckingham Palace: An Illustrated History. London: Royal Collection. ISBN 1-902163-82-6.
- Plumptre, George (1981). Royal Gardens. London: William Collins, Sons. ISBN 978-0-002-11871-2. OCLC 833434627.
- Robinson, John Martin (1982). Royal Residences. London: MacDonald & Co. OCLC 469780876.
- Titchmarsh, Alan (2014). The Queen's House: Royal Britain at Home. London: BBC Books. ISBN 978-1-849-90217-5.
- Ziegler, Philip (1971). King William IV. Collins. стр. 280. ISBN 978-0-00-211934-4.
Спољашње везе
уреди- Све о Бакингамској палати („Б92“, 28. април 2011)
- Buckingham Palace at the Royal Family website
- Account of Buckingham Palace, with prints of Arlington House and Buckingham House Архивирано на сајту Wayback Machine (27. септембар 2007) from Old and New London (1878)
- Account of the acquisition of the Manor of Ebury Архивирано на сајту Wayback Machine (27. септембар 2007) from Survey of London (1977)
- The State Rooms, Buckingham Palace at the Royal Collection Trust
