Асонанца
Асонанца (лат. Assonare — звучати у складу) је фигура дикције која настаје понављањем истих самогласника ради постизања одређеног звучног ефекта. У старој француској поезији последњи акцентовани вокал, и то у низовима узастопних стихова, „асосира“.[1] Пошто су се неки стихови почели римовати, у новијој поезији асонанца се почела супротстављати рими, тј. почела је да се ослобађа. Када се користи у комбинацији са римом, асонанца се назива „неправом“ или „ нечистом“ римом. Јавља се у поезији, где се користи да би се постигла еуфонија, тј. милозвучност. Асонанца се поред поезије јавља и у изрекама. Коришћена је и у енглеској поезији, а важна је и за француску, шпанску и келтску поезију.
Примери
уреди- Владислав Петковић Дис, Можда спава
- Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао
- Сима Пандуровић, Родна груда
- Све се више воли што се већма стари
- Јован Јовановић Змај, Ђулићи XXXVI
- Дивље створе и облике,
- Ено, ено већ се губе,
- Па се опет врате
- Бранко Радичевић, ?
- Одо одма, лего у постељу,
- Да одспавам своју рану вељу,
- Лего тако, па лего и онако
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Стамболић, Милош, ур. (1986). Речник књижевних термина. Београд: Нолит. стр. 52. ISBN 86-19-00635-5.
Литература
уреди- Драгиша Живковић, Речник књижевних термина, Друго допуњено издање, Београд, Нолит, 1992.
- Миливој Солар, Теорија књижевности, Загреб, Школска књига, 1989.
Спољашње везе
уреди- Дефиниција, етимологија, примери Архивирано на сајту Wayback Machine (19. септембар 2008)
- Assonance
- Извод из речника
- Rhetorical Figures in Sound: Assonance Архивирано на сајту Wayback Machine (19. октобар 2008)
- Основне одлике