Википедија

Андроник III Палеолог

византијски цар
За другу употребу, погледајте страницу Андроник Палеолог.

Андроник III Палеолог (грч. Ανδρόνικος Γ' Παλαιολόγος, родио се 25.03. 1297. године у Цариграду, умро 15.06. 1341. године у Цариграду) је био византијски цар (1328—1341) из породице Палеолога,[1] претендент на престо од 1321. године, син цара - савладара Михајла (IX) и јерменске принцезе Марије (Ксеније).[2] Започео је своју владавину победом у грађанском рату против деде цара Андроника II (1282—1328), да би после његове смрти Византија поново ушла у грађански рат двојице Јована око намесништва над његовим малолетним сином царем Јованом (V) (1341—1376, 1379 — 1390, 1390—1391).

Андроник III Палеолог
Лични подаци
Датум рођења(1297-03-25)25. март 1297.
Место рођењаЦариград, Византијско царство
Датум смрти15. јун 1341.(1341-06-15) (44 год.)
Место смртиЦариград, Византијско царство
Породица
СупружникИрина од Брунсвика, Ана Савојска
ПотомствоЈован V Палеолог, Михајло Палеолог, Марија-Ирина Палеолог, Ирена Палеолог, Марија Ирина Палеолог
РодитељиМихајло IX Палеолог
Рита од Јерменије
ДинастијаПалеолози
ПретходникАндроник II Палеолог
НаследникЈован V Палеолог

Најмаркантнија личност његове владавине био је његов најбољи пријатељ и de facto савладар Јован (VI) Кантакузин (претендент 1341—1347. године, цар 1347—1354. године,), а његову владавину карактеришу и реформе византијске морнарице и правосуђа увођењем институције генералних судија Ромеја. Под власт Цариграда вратио је део данашње Грчке и обезбедио Византији контролу над Тракијом, Епиром и Тесалијом.

Био је ожењен Ирином (Аделаидом) од Брауншвајга и Аном од Савоје са којима је имао неколико деце, од којих је најбитнији његов син и наследник цар Јован V.

Његова владавина је укључивала последње неуспеле покушаје да задржи Турке Османлије у Битинији и пораз код Русокастра од Бугара, али и успешно заузимање Хиоса, Лезбоса, Фокеје, Тесалије и Епира.[3] Његова рана смрт оставила је вакум моћи који је резултирао катастрофалним грађанским ратом између његове удовице царице Ане Савојске и његовог најближег пријатеља и присталице Јована VI Кантакузина, што је довело до успостављања Српског царства и ширења Османског царства на Балкан.

Живот

уреди

Андроник је рођен у Константинопољу 25. марта 1297. године. Његов отац, Михаило IX Палеолог, почео је да влада са пуним царским овлашћењима као цар - савладар 1295. године.

У марту 1318. године, Андроник се оженио Иреном од Брунсвика, ћерком Хенрика I, војводе од Брунсвик-Грубенхагена. Ирена Велф је 1321. године, родила сина, који је умро у детињству.

Године 1320. Андроник је случајно изазвао смрт свог брата Манојла, након чега је од туге умро њихов отац, цар - савладар Михаило IX Палеолог. Убиство и опште раскалашено понашање Андроника III и његове дружине, углавном младих потомака великих аристократских породица Царства, довели су до дубоког раскола у односима између младог Андроника и његовог деде, који је још увек владао као цар Андроник II Палеолог.

Цар Андроник II се одрекао свог унука Андроника, који је побегао из престонице, окупио своје присталице у Тракији и почео да влада као супарнички цар 1321. године. Неколико месеци након што је побуна почела, цар Андроник II је попустио и именовао Андроника III за свог савладара. Уступак није био довољан да спречи повремени грађански рат између два монарха у годинама од 1321. до 1328. године.

Царица Ирена Велф Палеолог је умрла 16/17 августа 1324. године, наджививши своје дете. Теодора Палеолог, сестра цара - савладара Андроника III, удала се за новог бугарског цара Михаила III Шишмана 1324. године, цар - савладар Андроник III Палеолог, тада удовац, оженио се Аном Савојском у октобру 1326. године. Године 1327. родила је Марију (преименовану у Ирину) Палеологину.

Цар - савладар Андроник III је закључио Черноменски уговор 1327. године, савез са бугарским царем Михаилом III Шишманом против краља Стефана Уроша III Дечанског Немањића од Србије. Године 1328. византијски грађански рат окончан је свргавањем цара Андроника II, који се повукао у манастир.

Порекло и породица

уреди

Андроник је био син цара Михајла (IX) и јерменске принцезе Марије (Ксеније), који су поред њега имали још троје деце:

  • деспота Манојла (кога су грешком 1320. године убили Андроникови људи);
  • Теодору (која је била удата за цара Теодора Светослава Тертера и цара Михајла III Шишмана);
  • Ану (која је била удата за деспота Тому I Анђела Епирског и деспота Николу Орсинија).

Женио се два пута. Први пут 1318. године Иреном (Аделаидом) од Брауншвајга која је преминула 1324. године и са којом је имао једног неименованог сина који је умро по рођењу 1321. године. Други пут се оженио 1326. године, Аном Савоја, ћерком Амадеа V, грофа Савоје и његове друге жене Марије од Брабанта, грофице Савоје. са којом је имао четворо деце:

Према савременом византијском историчару Нићифору Григори (око  1295–1360- године), цар Андроник III Палеолог је имао и ванбрачну ћерку Ирину Палеологину Трапезунтску, која се удала за цара Василија Великог Комнина Трапезунтског и преузела трон Трапезунтског царства од 1340. до 1341. године.[4] Савремени путник Ибн Батута (1304–1368/69. године), такође бележи у својој Рихли постојање још једне ћерке, која је била удата за Узбег - кана од Златне хорде и узела име Бајалун. Ибн Батута тврди да ју је пратио у Цариград са двора њеног мужа крајем 1332. или 1334. године.[5]

Владавина

уреди

Андроник III рано је одређен за наследника престола и добио је титулу цара - савладара, али када су људи Андроника III грешком убили његовог брата, Андроник III изгубио је наклоност свог деда и главног цара Андриника II. Убрзо после смрти цара - савладара Михајла IX († 1320. године), оца Андроника III, почео је грађански рат између Андроника III и цара Андроника II. Рат је почео на Васкрс 1321. године када је Андроник III напустио Цариград и отишао војсци коју су сакупили његови пријатељи Јован Кантакузин и други у Једрену.[6] Грађански рат је завршен победом Андроника III, који је без борбе ушао у Цариград 1328. године, а његов деда цар Андриник II Палолог морао је предати власт унуку.[7]

Са владавином цара Андроника III Палеолога дошло је до извесних успеха Византијског царства. Цар Андроник III је успео да поврати неке територије на које се царство распало након што су крсташи освојили Цариград 1204. године. Хиос је повратио 1329. године, Лезбос 1335/6. године, Тесалију до 1336. године и Епир до јесени 1340. године.[8] Он је успео привремено да искористи слабљење Бугарске после катастрофе код Велбужда.[9]

Насупрот томе, Византија је потискивана и даље у Малој Азији од Османлија и Срба у Македонији, поготово после победе код Велбужда и доласка Душана Силног (краљ 1331 — 1346. године, цар 1346—1355. године), на власт.[10] После неуспеха у рату од 1332. до 1334. године цар Андроник III срео се са краљем краљем Душаном близу Солуна 26. августа 1334. године и тамо су склопили мир, препустивши краљу Стефану Душану Прилеп, Охрид Струмицу и још неке градове.[11] Препустио је Србији власт у Македонији.[1]

Цар Андроник III умро је 15. јуна 1341. године, а његов син Јован V имао је тек 9 година.[12]

Војна историја

уреди
 
Византијско царство 1340. године, укључујући Бугарску, Србију и османски беглук.

Османски Турци су опседали Никеју у Малој Азији, историјски привремену престоницу Византијског царства од Четвртог крсташког рата до византијског поновног заузимања Константинопоља. Цар Андроник III је покушао да помогне пославши војску, коју је османски султан Орхан I поразио у бици код Пелеканона 10. или 15. јуна 1329. године.

Такође 1329. године, цар Андроник III је послао поморску експедицију против Мартина Закарије, ђеновљанског владара кнежевине Хиос (која је такође укључивала Самос и Кос). Експедиција је збацила Мартина Закарију и успоставила византијску контролу над острвима.

Савез са Бугарском није успео да обезбеди никакве добитке за Византијско царство. 28. јула 1330. године, Срби су одлучно победили Бугаре у бици код Велбажда (данашњи Ћустендил, Бугарска) без значајнијег византијског учешћа. Османлије су наставиле напредовање 1331. године, коначно заузевши Никеју (Изник). Цар Андроник III је желео да Никомедија и осталих неколико византијских утврђења у Анадолији не доживи исту судбину и тражио је да Османлијама исплати данак.

Цар Андроник III је реорганизовао и покушао да ојача ослабљену византијску морнарицу, која је до 1332. године, бројала само 10 бродова; у хитним случајевима, још увек је могао да прикупи стотину додатних трговачких бродова.

Пошто није успео да добије ништа против Србије, цар Андроник III је покушао да припоји бугарску Тракију, али је нови бугарски цар Јован Александар Страцимировић победио византијске снаге у бици код Русокастра 18. јула 1332. године, цар Андроник III је обезбедио мир са Бугарском територијалним уступцима и браком његове ћерке Марије (преименована у Ирена) и сина цара Јована Александра, будућег Михаила Асена IV Бугарског.

Муслимански путник Ибн Батута посетио је Цариград крајем 1332. године, и помиње сусрет са царем Андроником III у својим мемоарима.[13] Византијски извори не сведоче о том састанку.

Севастократор Стефан Габријалопулос, владар Тесалије, умро је око 1333. године; искористивши наследну кризу, цар Андроник III је проширио византијску контролу над регионом.

Сиргијан Палеолог, коме је поверено намесништво у Солуну, прешао је на страну српског краља Стефана Уроша IV Душана и помогао његово освајање у Македонији. Срби су убрзо освојили Охрид, Прилеп и Струмицу.[14] Сиргијан је потом организовао освајање Касторије, након што су се Срби спустили према Солуну, убрзо су стигли до градских зидина.[15] Византинци су одговорили добро смишљеном завером. Византијски генерал Сфранцес Палеолог, представљајући се као дезертер, ушао је у српски логор и убио Сиргијана Палеолога. Душанови планови су били озбиљно поремећени, јер су његови дотадашњи успеси били углавном захваљујући Сиргијановим стратешким способностима, познавању византијског положаја и његовим савезницима који су Србима предали тврђаве.[16] Душановој вољи за преговоре допринели су обавештајни подаци да су Византинци управо одбили велику турску јуришну групу, што је омогућило још византијских трупа да помогну Солунском фронту и извештај да су се Мађари мобилисали да нападну Србију на северу.[17] Срби су пристали на мир 26. августа 1334. године.[18][19] Византинци су признали српска освајања Охрида, Прилепа, Струмице, Сидерокастрона, Чермена и Просека.[20]

Цар Андроник III је у међувремену извршио ослобађање Фокеје 1334. године, од последњег гувернера Ђенове, Доменика Катанеа. Међутим, ова победа није успела да значајно заустави напредовање Османлија у Малој Азији. Византијска власт је постепено нестала из Анадолије пошто данак није успео да умири османског султана Орхана I, који је заузео Никомедију 1337. године, остављајући само Филаделфију и неколико лука под византијском контролом.

Упркос овим невољама, цар Андроник III је искористио наследну кризу у Епирској деспотовини 1337. године, повративши византијску контролу од деспота Нићифора II Орсинија. Тесалију је такође поново освојио цар Андроник III током овог периода.

Краљ Стефан Душан Немањић се 1340. године, тешко разболео. У ово критично време, један од водећих Душанових заповедника, војвода Хреља дезертирао је у Византију. Могао је то да уради јер је поседовао поседе на византијско-српској граници које су обухватале регион средње реке Струме, са Струмицом и друга два снажно утврђена замка у близини.[21]

Латински господари Пелопонеза су 1341. године послали делегацију у Цариград, тражећи да се закуну на верност византијској круни. Болесни цар Андроник III је тада примио латинску делегацију једном приликом, непосредно пре него што је подлегао болести 15. јуна 1341. године.

Унутрашња политика

уреди
 
Сребрни базиликон цара Андроника II и цара - савладара Андроника III.

Јован Кантакузин, мега доместик цара Андроника III и каснији цар, имао је ефективну административну власт током владавине, док је цар Андроник III лично уживао у лову и вођењу ратова.

Цар Андроник III је такође реформисао правосуђе тако што је створио веће од четири судије, које су назване „Универзалне римске судије“.[22]

Наслеђе

уреди

Цар Андроник III Палеолог је умро у Константинопољу, у трнутку смрти имао је 44 године, умро је 15. јуна 1341. године, вероватно од хроничне маларије, и сахрањен је у манастиру Ходегон након што је погреб обављен у храму Свете Софије.[23][24] Историчари тврде да се његова владавина завршила са Византијским царством у још увек одрживој ситуацији и генерално не имплицирају недостатке у његовом вођству након смрти. Јован V Палеолог је наследио свог оца на месту византијског цара, али је имао у ом тренутку само девет година, па је било потребно да се формира намесништво.

Енергични походи цара Андроника III једноставно нису имали довољно снаге да поразе царске непријатеље и довели су до неколико значајних византијских пораза од стране Бугара, Срба и Османлија. Цар Андроник III је ипак обезбедио активно вођство и сарађивао је са способним администраторима. Под њим је царство било најближе обнови положаја моћи на Балкану и на грчком полуострву након Четвртог крсташког рата. Губитак неколико царских територија у Анадолији, међутим, оставило је Османске Турке спремне да се прошире у Европу.

У року од неколико месеци након смрти цара Андроника III, контроверзе око права да се врши намесништво над новим царем Јованом V Палеологом и положај Јована Кантакузина као свемоћног главног министра и Андрониковог пријатеља довели су до избијања деструктивног византијског грађанског рат 1341–1347. године, који је потрошио ресурсе царства и оставио га у неодрживом положају. Ослабљено Византијско царство није успело да спречи формирање српског царства и, што је злокобније, османску инвазију на Европу.

Породично стабло

уреди
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Андроник Комнин Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
8. Михаило VIII Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Теодора Анђелина Палеологина
 
 
 
 
 
 
 
4. Андроник II Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Јован Дука Ватац
 
 
 
 
 
 
 
9. Теодора Палеологина Дукина Ватацина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Евдоника Анђелина
 
 
 
 
 
 
 
2. Михаило IX Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Бела IV
 
 
 
 
 
 
 
10. Стефан V Угарски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Марија Ласкарис
 
 
 
 
 
 
 
5. Ана Угарска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Шејхан
 
 
 
 
 
 
 
11. Јелисавета Куманка
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Андроник III Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Constantine, Lord of Baberon
 
 
 
 
 
 
 
12. Хетум I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Partzapert
 
 
 
 
 
 
 
6. Лав II Јерменски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Лав I, краљ Јерменије
 
 
 
 
 
 
 
13. Изабела, краљица Јерменије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Сибила Лизињан
 
 
 
 
 
 
 
3. Рита од Јерменије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
14. Hethum of Lampron
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Keran
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце

уреди
  1. ^ а б Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 51. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ „Andronicus III Palaeologus | Byzantine Empire, Ottoman Empire, Reformer | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2024-02-02. 
  3. ^ PLP, 21437. Παλαιολόγος, Ἀνδρόνικος III. Δούκας Ἄγγελος Κομνηνός.
  4. ^ William Miller (1969). Trebizond: The last Greek Empire of the Byzantine Era: 1204-1461, 1926. Chicago: Argonaut. стр. 46. 
  5. ^ Dunn, Ross E. [1986]. The Adventures of Ibn Battuta. . University of California Press. 2005. ISBN 978-0-520-24385-9.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  6. ^ Острогорский 2011, стр. 603–604.
  7. ^ Острогорский 2011, стр. 606.
  8. ^ Nicol 1993, стр. 214.
  9. ^ Острогорский 2011, стр. 609–610.
  10. ^ Острогорский 2011, стр. 608, 610.
  11. ^ Логос 2017, стр. 298.
  12. ^ Острогорский 2011, стр. 614.
  13. ^ Battutah, Ibn (2002). The Travels of Ibn Battutah. London: Picador. стр. 131—132. ISBN 9780330418799. .
  14. ^ Fine, John (1994). The Late Medieval Balkans. Ann Arbor, MI: University of Michigan Press. стр. 288. ISBN 978-0-472-08260-5. .
  15. ^ Fine, John (1994). The Late Medieval Balkans. Ann Arbor, MI: University of Michigan Press. стр. 288. ISBN 978-0-472-08260-5. .
  16. ^ Fine, John (1994). The Late Medieval Balkans. Ann Arbor, MI: University of Michigan Press. стр. 288. ISBN 978-0-472-08260-5. .
  17. ^ Fine, John (1994). The Late Medieval Balkans. Ann Arbor, MI: University of Michigan Press. стр. 288. ISBN 978-0-472-08260-5. .
  18. ^ Fine, John (1994). The Late Medieval Balkans. Ann Arbor, MI: University of Michigan Press. стр. 288. ISBN 978-0-472-08260-5. .
  19. ^ Norwich. Byzantium: The Decline and Fall p. 284
  20. ^ Fine, John (1994). The Late Medieval Balkans. Ann Arbor, MI: University of Michigan Press. стр. 288. ISBN 978-0-472-08260-5. .
  21. ^ Fine, John (1994). The Late Medieval Balkans. Ann Arbor, MI: University of Michigan Press. стр. 291. ISBN 978-0-472-08260-5. .
  22. ^ PLP, 21437. Παλαιολόγος, Ἀνδρόνικος III. Δούκας Ἄγγελος Κομνηνός.
  23. ^ Lascaratos & Marketos 1997, стр. 106–109.
  24. ^ Melvani, N., (2018) 'The tombs of the Palaiologan emperors', Byzantine and Modern Greek Studies, 42 (2) pp. 237-260

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди


Византијски цареви
(1328 — 1341)
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Андроник_III_Палеолог&oldid=28906415”