Јован VI Кантакузин
Јован VI Кантакузин (1292 — 15. јун 1383) је био византијски цар (1347—1354) и историчар.[1] Био је ожењен Ирином Асен са којом је имао шесторо деце, а његова праунука (унука његовог сина Матије и ћерка његовог унука Димитрија (1383) била је супруга Ђурђа Бранковића (1427—1456) Ирина Кантакузин, позната као Проклета Јерина.[2][3]
Јован VI Кантакузин | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 1292. |
Место рођења | Цариград, Византијско царство |
Датум смрти | 15. јун 1383.90/91 год.) ( |
Место смрти | Мистра, |
Породица | |
Супружник | Ирина Асен |
Потомство | Матија Кантакузин, Манојло Кантакузин, Јелена Кантакузин, Теодора Кантакузин (Орханова супуруга) |
Родитељи | Михаило Кантакузин Теодора Палеолог Анђел |
Династија | Кантакузин |
Цар Византије | |
Период | 1347−1354 |
Претходник | Андроник III Палеолог |
Наследник | Јован V Палеолог |
Биографија
уредиЈован Кантакузин је рођен у Цариграду у имућној породици Кантакузина. Породица је припадала војној аристократији и њен први познати члан био је генерал василевса Алексије I Комнина. У младости Јован је добио одлично образовање, што му је уз аристократско порекло омогућило да буде у пратњи и на двору Михајлa IX Палеологa. Веома млад, око 1318. године оженио се са Ирином Асен, ћерком Андроника Палеолога и унуком бугарског цара Јована Асена III и Ирине Палеолог, најстарије ћерке Михајлa VIII Палеологa.[3]
Као најбољи пријатељ Андроника III (1328—1341) и његов главни сарадник у династичким сукобима који су потресаоли Византију у периоду између 1321. и 1328. године, бива награђен награђен титулом великог доместика (1328), одбивши том приликом да постане савладар новом цару.
Андроник III га 1330. године одређује за регента свог будућег сина Јована (V) (рођен 1332, владао 1341—1376) и он ту дужност преузима по Андрониковој смрти 1341. године. Током једног његовог одсуства из престонице царица мајка Ана Савојска и Алексије Апокавк уз подршку васељенског патријарха Јована, Кантакузина проглашавају издајником и развлашћују, а за новог регента именују самог патријарха. У баштини Кантакузина Димотици, Јован се 26. октобра 1341. године прогласио за цара и тако је у Византији отпочео нови династички сукоб у коме се Кантакузин представио као бранилац Византије против Латина (оличених у царици мајци).
Године 1347. Кантакузин је заузео Цариград и наметнуо себе за владара. Владао је све до 1354. Његова владавина је била испуњена унутрашњим борбама. У тим борбама Кантакузин се напослетку у великој невољи ослонио на помоћ Османлија, који су се тада први пут учврстили у Европи, на Балканском полуоству.
У новом династичком рату који је избио 1352. године, Турци су као његови најамници у бици код Дидимотике потукли удружену српску, бугарску и војску Кантакузиновог противника Јована (V).
Своју ћерку је удао за Султана Орхана. Борба између два цара још више се распламсала 1352. када је почео нови династички рат у Византији. Победа је на крају припала Јовану V Палеологу.
Пошто је 1354. године приморан да се одрекне престола, закалуђерио се у манастиру Светог Георгија Манганског у Цариграду, а касније отишао на Атос и прихватио калуђерско име Јоасаф чиме је испоштовао традицију да му духовно име почиње на исто слово као и световно. Тамо је под псеудонимом Христодулос написао четири књиге историје (Ίστορίαι) лат. „Historia libri IV“ (Историја у четири књиге) у којима је, у намери да оправда своју владавину, дао у лепим бојама, али углавном ипак поуздане податке и опис времена између 1320. и 1356. године, и при томе се с времена на време позивао и на касније догађаје - све до 1362. године.[4]
За време боравка у манастиру, Кантакузин је наставио своју политичку делатност и учествовао је у свим значајним догађајима у Византији.
Превратом из августа 1376. године на царски престо у Цариграду попео се Андроник IV Палеолог, најстарији син Јована V, који је у октобру исте године у затвор послао свога оца и браћу. Јоасаф је у овим догађајима стао на страну свог зета а не унука, на кога није имао никакав утицај. Када је почетком лета 1379. године побегао у Галату, код својих пријатеља Ђеновљана, Андроник IV је као таоце повео мајку Јелену, тетке Марију и Теодору и деду Јоасафа, који је тада увелико прешао осамдесету годину живота. Они су готово две године провели у заточеништву, у нељудским условима. Ослобођени су по склапању споразума између Јована V и Андроника IV. Само што се докопао слободе, Јоасаф је морао хитно да оде на Пелопонез, наиме, у априлу 1380, преминуо је Манојло а власт је преузео Матија Кантакузин, према коме је Јован V с правом гајио неповерење, па је Јосаф требало да надгледа владање свог најстаријег сина. Вршећи ту дужност, у дубокој старости 15. јуна 1383. године, на исти дан када и његов велики пријатељ Андроник III Палеолог, умро је монах Јоасаф.[5]
Књижевни рад
уредиДело је нарочито важно и за период српске државе за време цара Душана Немањића, јер се Кантакузин неколико пута обраћао цару Душану за помоћ у династичком рату, да би на крају, кад је Душан подржао Јована V, заједно са Турцима ратовао против српске државе.
Осим тога, док је био цар, написао је парафразу првих пет књига Аристотелове Никомахове етике, као и низ теолошких списа, од којих је најважнији обимно побијање дела Παλαμιτικαί παφαβάσεις Јована Кипарисиота. Написао је још и списе у одбрану паламизма против Прохора Кидона, Исака Аргира, латинског патријарха у Цариграду Павла и др. Треба споменути и обимно замишљену апологију хришћанства у поређењу с исламом, као и спис против Јевреја.
Породично стабло
уреди2. Михајло Кантакузин | ||||||||||||||||
1. Јован VI Кантакузин | ||||||||||||||||
3. Теодора Палеолог Анђел | ||||||||||||||||
Породица
уредиУ браку са Ирином Асен, Јован је имао шесторо деце:
- Матија, савладар 1353–1357. и морејски деспот
- Манојло, морејски деспот
- Андроник,
- Марија, супруга епирског деспота Нићифора II Орсинија (1335—1337, 1356 — 1359)
- Теодора, супруга султана Орхана (1326—1362)
- Јелена, супруга Јована V
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ „John VI Cantacuzenus | Byzantine Statesman, Regent, Diplomat | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). 2024-01-01. Приступљено 2024-02-02.
- ^ Острогорски 1969, стр. 476.
- ^ а б Nicol 2002.
- ^ Византолошки институт
- ^ Историјска библиотека
Литература
уреди- Баришић, Фрањо; Ферјанчић, Божидар, ур. (1986). Византијски извори за историју народа Југославије. 6. Београд: Византолошки институт.
- Благојевић, Милош (1981). „Идеја и стварност Душановог царевања”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 524—540.
- Живојиновић, Мирјана (1982). „Јован V Палеолог и Јован VI Кантакузин од 1351. до 1354. године”. Зборник радова Византолошког института. 21: 128—141.
- Nicol, Donald M. (1984) [1957]. The Despotate of Epiros 1267-1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages (2. изд.). Cambridge: Cambridge University Press.
- Nicol, Donald M. (1968). The Byzantine Family of Kantakouzenos (Cantacuzenus) ca. 1100-1460: A Genealogical and Prosopographical Study. Washington: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies.
- Nicol, Donald M. (1993) [1972]. The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453 (2. изд.). Cambridge: Cambridge University Press.
- Nicol, Donald M. (1991). A Biographical Dictionary of the Byzantine Empire. London: Seaby.
- Nicol, Donald M. (2002) [1996]. The Reluctant Emperor: A Biography of John Cantacuzene, Byzantine Emperor and Monk, c. 1295-1383 (2. изд.). Cambridge: Cambridge University Press.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Ћирковић, Сима; Михаљчић, Раде (1981). „Освајања и одолевања: Душанова политика 1346-1355”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 541—556.
- Ферјанчић, Божидар (1960). Деспоти у Византији и јужнословенским земљама (PDF). Београд: Научно дело.
- Ферјанчић, Божидар (1981). „Освајачка политика краља Душана”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 511—523.
- Fine, John Van Antwerp Jr. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
Спољашње везе
уреди