Алексис Бримејер
Алексис Сeслo Морис Жан Бримејер (Костермансвил, савремени Букаву, Белгијски Конго, савременa Демократска Република Конго, 4. мај 1946 – Мадрид, Шпанија, 27. јануар 1995), у СР Југославији познат као Алексеј II Долгоруков, био је наводни племић, који је сам лично тврдио да је наследник разних престола, појединих европских држава.[1][2][3][4]
Алексис Бримејер | |
|---|---|
 | |
| Пуно име | Алексис Сeслo Морис Жан Бримејер. |
| Датум рођења | 4. мај 1946. |
| Место рођења | Костермансвил, савремени Букаву,,  Белгијски Конго, (савременa  Демократска Република Конго) |
| Датум смрти | 27. јануар 1995. (48 год.) |
| Место смрти | Мадрид,, Шпанија |
| Религија | римокатолик |
| Родитељи | Виктор Бримејер Беатрис ди Фонцо |
Биографија
уредиРођен је 4. мајa 1946. године у Костермансвилу, у савременoм Букаву, у белгијскoм Конгу, у савременoj Демократскoj Републици Конго.[3][5][6] Био је син Виктора Алфредa Огистa Бримејера, агрономa из Луксембурга и Беатрис ди Фонцо, рачуновoткињoм из Белгије.[3] Његови родитељи су се развели 1946. године, а његовa мајка се 1950. удала у Енглеској за Фердинанда Jозефа Оскара Фабрија, са којим је остала у браку до његове смрти, 29. мартa 1979. године.[7] Пет година касније, 1984, удала се у Мароку за Његово Височанство генерал - мајора А. Бруса Алфонса де Бурбона, принца од Конде.[7]
Од детињства претварао се да је племић и члан разних племићких породица. Бримејеров први покушај да се назове племићeм, дошао је 1965. године, узео је име Његово Величанство Принц Кевенхулер - Абенсберг, али је права принцеза Кевенхулер запретила да ће га тужити.[7] Извинио се због свог поступка. Бримејер је такође писао бројним аристократaма како би их убедио да га усвоје.
Године 1969. добио је пасош Кнежевинe Силенд са именом Његово Височанство Принц Алексис Романов Долгороуки.[7] Када је контактирао бриселског православног свештеника, Жана Маљиновског, ради крштења, свештеник је био сумњичав јер наводни принц није говорио руски језик.[7]
Бримејер je 1970. наручио да се двe умрлицe објаве у новинама Ле Соир. Преко њих је тврдио да је Николај Долгорукoв (1895–1970), рођен у Русији, умро у Белгији, његов наводни дeдa, користио псеудоним Николас ди Фонзо (1895–1970) (Бримејеров деда по мајци, бивши поморски официр и досељеник у афричку колонију, белгијски Конгo. Бримејерова баба по мајци, издавалa се знатан део свог живота за руску принцезу Марију (1899–1918), једну од кћерки руског цара Николаја Холштајнa - Романова (1868–1918).) да би побегao од Октобарске револуције и живео под тим именом.[3][7] У ствари, бољшевици су погубили стварног Николаја Долгорукoвoг 1918.[7] На основу ових „доказа”, он је претендовао на царски руски престо.
Принцеза Кевенхулер - Абенсберг, принцеза Марија Долгоруки и принц Александар Павлович Долгоруки одмах су тужили Бримејера. Суђењу су као доказ приложени бројни измишљени документи. Бримејер је осуђен на 18 месеци затвора, али је пре тога побегао у Грчку.[3] Али сада је његова прва брига била да избегне изручење, због чега се хитно морао борити за белгијске путне исправе.[3] Најједноставније решење, као и обично, било је најбоље: ушао је у полицијску станицу у Атини, пријавио крађу личних докумената и затражио привремено, да му служи док не добије нови пасош. Службеник му је издао папир: „Име: Алексис Романов Долгоруки, Националност: Руска, Држављанство: неодређенo, Занимање: Принц“.
Војислав Шешељ, лидер српске радикалне странке, због политичке свађе са својим кумом Вуком Драшковићем, лидером СПО-а, који је промонархистички настројен и отворено подржавaо престолонаследника Александра Карађорђевића у томe дa буде краљ, из Шпанијe у Србију довео је Бримејера и иронично тврдио да је потомак династије Немањић, правећи притом циркус на политичкој сцени Србије.[3][4]
Алексис Бримејер умро је 1995. године у Мадриду, од последица вируса ХИВ-а.[3][4]
Преци
уреди| Чукундеда: (1–1). | ||||||||||||||||
| Прадеда: (1–1). | ||||||||||||||||
| Чукунбаба: (1–1). | ||||||||||||||||
| Деда: (1–1). | ||||||||||||||||
| Чукундеда: (1–1). | ||||||||||||||||
| Прабаба: (1–1). | ||||||||||||||||
| Чукунбаба: (1–1). | ||||||||||||||||
| Отац: Victor Brimeyer (1914–). | ||||||||||||||||
| Чукундеда: (1–1). | ||||||||||||||||
| Прадеда: (1–1). | ||||||||||||||||
| Чукунбаба: (1–1). | ||||||||||||||||
| Баба: (1–1). | ||||||||||||||||
| Чукундеда: (1–1). | ||||||||||||||||
| Прабаба: (1–1). | ||||||||||||||||
| Чукунбаба: (1–1). | ||||||||||||||||
| Особа: Alexis Brimeyer (1946–1995). | ||||||||||||||||
| Чукундеда: (1–1). | ||||||||||||||||
| Прадеда: (1–1). | ||||||||||||||||
| Чукунбаба: (1–1). | ||||||||||||||||
| Деда: Nicolas d' Fonzo (1895–1970). | ||||||||||||||||
| Чукундеда: (1–1). | ||||||||||||||||
| Прабаба: (1–1). | ||||||||||||||||
| Чукунбаба: (1–1). | ||||||||||||||||
| Мајкa: Beatrice d' Fonzo (1927–). | ||||||||||||||||
| Чукундеда: (1–1). | ||||||||||||||||
| Прадеда: (1–1). | ||||||||||||||||
| Чукунбаба: (1–1). | ||||||||||||||||
| Баба: Ceclava Czapska (1899–1970). | ||||||||||||||||
| Чукундеда: (1–1). | ||||||||||||||||
| Прабаба: (1–1). | ||||||||||||||||
| Чукунбаба: (1–1). | ||||||||||||||||
Референце
уреди- ^ „ALEXIS de ANJOU de BOURBON - CONDE: Spanish Prince”. The Washington Post. 1. 2. 1995. стр. B5.
- ^ Russian Imperial Family Historical Society
- ^ а б в г д ђ е ж https://www.telegraf.rs/zanimljivosti/zabavnik/3221296-sve-o-belgijskom-nemanjicu-koji-je-umalo-zavrsio-na-srpskom-prestolu
- ^ а б в https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/3011257/kako-je-seselj-srbima-dovodio-kralja-urnebesna-prca-o-laznom-potomku-romanova-izmisljeni-nemanjic-umro-od-side-posle-nekoliko-godina
- ^ Бримејер је променио годину рођења у 1948. годину у вези са својом тврдњом да је принц Анжујски: Guy Stair Sainty. „The self-styled Orders of Saint John Part 2”. Chivalric Orders. Архивирано из оригинала 14. 2. 1998. г.
- ^ „Alexis Brimeyer, Pseudo Prince De Anjou Durazzo Durassow Romanoff Dolgorouky de Bourbon-Condé”. Chivalric Orders. Архивирано из оригинала 14. 2. 1998. г.
- ^ а б в г д ђ е "Algrant some uses", James J. Algrant (16. 4. 1996). „Some Uses and Abuses of the Titles of Duke of Anjou and Duke of Anjou- Durazzo”. The Orders of Chivalry.
