Љубомир Ненадовић
Љубомир Ненадовић (Бранковина, 14/26. септембар 1826 — Ваљево, 21. јануар/2. фебруар 1895) био је српски књижевник, дипломата и политичар.[1]
| Љубомир Ненадовић | |
|---|---|
 Љубомир Ненадовић, портрет Анастаса Јовановића из 1851. | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 26. септембар 1826. |
| Место рођења | Бранковина, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 2. фебруар 1895. (68 год.) |
| Место смрти | Ваљево, Краљевина Србија |
Биографија
уредиРођен је 14/26. септембра 1826. године у Бранковини код Ваљева, у породици Ненадовића.[2] Отац му је прота Матија Ненадовић, а деда кнез Алекса. Основну школу је завршио у Бранковини и Ваљеву, а Гимназију у Београду. Студирао је прво на београдском Лицеју, а потом у Прагу и Немачкој, у Берлину и на Универзитету у Хајделбергу.[3] Кад се вратио 1848. године, био је кратко време професор Лицеја у Београду, виши чиновник министарства и дипломата. Током 1860. године био је министар просвете и по положају председник Друштва српске словесности. Неколико година је провео у Црној Гори, као гост кнеза Николе. На свој захтев пензионисан је 1868. године, а пензију је проводио најчешће или у Ваљеву или у немачким бањама у Висбадену и Хомбургу. Пуно је радио на развоју културног живота у Ваљеву, а запослио се и у једном ваљевском локалном листу и малој штампарији.[4] Био је један од првих Срба који су се школовали у иностранству и започели рад на књижевности. Био је међу првих 16 редовних чланова Српске краљевске академије које је 1887. именовао краљ Милан Обреновић.[2][5] Године 1892. Народна скупштина му је доделила додатну, државну пензију у износу од 4000 динара. Наредне године Књижевничко-уметничка заједница у Београду је организовала велику прославу пола века Ненадовићевог књижевног рада.[4]
Као пензионер, живео је у Ваљеву до смрти 21. јануара/2. фебруара 1895. године, сахрањен је по својој жељи у порти цркве у Бранковини. Био је под старост мецена будућем сликару Драгомиру Глишићу из Ваљева.[6]
По њему су назване ОШ „Љуба Ненадовић” Чукарица и ОШ „Љубомир-Љуба Ненадовић” Раниловић.
Књижевни рад
уреди
Ненадовић је почео да пише још као ђак и на књижевности је радио озбиљно и без прекида. Његове прве песме су објављене 1843. године у часопису Подунавка.[3] Он је имао широко филозофско образовање, доста је путовао и био упознат са савременим идејама и културом западних народа. Он је присталица рационалистичке филозофије и поштовалац Доситеја Обрадовића, на кога иначе умногоме подсећа. Као и Доситеј, и Ненадовић је више практичан дух и реформатор, који књижевност узима само као средство за популарисање напредних и слободоумних идеја. Написао је две збирке песама, шаљивих, програмских и у облику епиграма и басни. Неке од њих, као „Попара“ и „Манити глумац“, биле су веома популарне и високо цењене. Као поезија, његове песме су слабе, без заноса и праве песничке дикције. То је поука у стиху, напредне и добронамерне идеје казане ведро, духовито и интимно.
Знатно су важнији Ненадовићеви путописи, пет књига, писани у облику писама. То су Писма из Швајцарске, Прва писма из Немачке, Писма из Италије, у којима највише говори о Његошу, Друга писма из Немачке и Писма о Црногорцима.[5] Сва су та писма пуна хумора, ведрине и досетљивости. „Сваки читатељ, каже он, може држати да су управо њему писана“. И писма немају више уметничке, па ни филозофске вредности, јер нису тако ни замишљена. У њима нема пластичних описа природе и дубљих филозофских запажања о народима и културама. Ненадовић избегава тај начин намерно и увек остаје само занимљив, једноставан и срдачан. Његов је циљ да поучи, да забави и разведри душу читаочеву. Писма о Црногорцима су свакојако најинтересантнија. Он је Црну Гору и Црногорце посматрао из кнежеве пратње, па је због тога његово приказивање одвећ идеалисано, али у сваком случају занимљиво. Ма колико да је Ненадовић био Европљанин и рационалиста, он је нагонски осетио високу вредност српског патријархалног морала, и у тој покрајини, у заклону од свих културних утицаја, где су народни живот и обичаји сачували најстарије облике, он је запазио многе лепе особине „чојства и образа“ нашег народа. У писмима о Црногорцима он је те особине нарочито истицао и описивао.
Када је 1858. године био постављен за секретара Српске агенције у Цариграду, Ненадовић је то искористио да обиђе Грчку, Свету Гору, Солун и Архипелаг. Ово путовање је инспирисало његов спев Дојчиновић Војин.[3]
Ненадовић се бавио и превођењем. Нарочито је вредан помена његов превод „Француске револуције“ од Мињеа, „дело у своје доба јако омиљено и много читано у либералним омладинским редовима“.
Вредност Ненадовићева рада је више историјска него уметничка. Пишући лако и занимљиво, језиком необично чистим и течним, он је у своје време био веома популаран и много читан. За стварање читалачке публике и уобличавање савременог књижевног језика његова је заслуга несумњива.
Ненадовић је био један од првих српских планинара. Издавао је и уређивао лист Шумадинка,[1] у којем је 1850. објавио чланак „Један дан из путовања мог по Србији 1845. године“. Шумадинка је излазила са прекидима до краја 1857. године.[3] Осим на планинске врхове Србије и Црне Горе, попео се и на многе друге европске планине и о њима је писао у својим главним делима: Писма из Италије, Писма из Немачке, Писма из Швајцарске.
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ а б Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 562—563.
- ^ а б Споменица о столетници Љубомира П. Ненадовића. Ваљево : [В. Савић ; Нови Сад : Љ. Андрић], 1995. стр. 19—20.
- ^ а б в г Гавриловић, Андра, ур. (1903). Знаменити Срби XIX. века, година II. Загреб: Српска штампарија. стр. 7.
- ^ а б Гавриловић, Андра, ур. (1903). Знаменити Срби XIX. века, година II. Загреб: Српска штампарија. стр. 8.
- ^ а б „Љубомир-Љуба Ненадовић”. ljubanenadovic.edu.rs. Приступљено 16. 1. 2023.
- ^ "Београдске општинске новине", Београд 1. новембар 1939.
Литература
уреди- Поповић, Миодраг (1985). Историја српске књижевности - Романтизам, Књ. 2. Завод за уџбенике и наставна средства - Београд. стр. 362.
Спољашње везе
уреди
