Басна

За другу употребу, погледајте страницу Басна (филм из 1974).

Басна (лат. apologus) је кратка прича у прози или стиховима у којој главну улогу имају животиње (понекад биљке и неживе ствари), приказане са људским особинама; говором, карактерним особинама, склоностима, тежњама и сл, тако да се алегорички цртају односи међу људима, изругују људске слабости и мане и дају моралне поуке.

Први превод Езопових басни на српски језик

Антропоморфна мачка чува гуске, Египат, ca. 1120. п. н. е.

Фонтана "Рода и лисица" у парку Цитадела у Барселони.

Историја

У античко доба, као творац басни наводи се Езоп (или Есоп). Најстарија белешка о њему је она коју је писао Херодот. Он наводи да је Езоп био роб Јадмона Самљанина који је живео у време цара Амасиса, око средине 6. века. Херодот наводи и то да су Есопа убили Делфљани, али не наводи и разлог. Међутим, постоје каснија предања која кажу да су га убили или због тога што их је Езоп критиковао због њиховог хедонизма или зато што их је проклео јер им се нису допале његове басне. Историјски подаци не говоре ништа о Езоповом пореклу, као ни о његовој младости и породици. Сматра се да јесте био роб, а о самом животу Езопа створена је легенда. У њој је представљен као кржљав и гурав човек, али веома интелектуалан, чак мудрији од филозофа тог доба. Такође, представљен је као довитљив човек из народа који је бранилац потлачених. Своје басне је причао прозним начином. Животиње у његовој басни су представници различитих сталежа тадашњег друштва, али и типова људи; на пример рода је представљала побожне људе, жаба хвалисавце, а лав тиране. У Атини, басне су биле веома добро прихваћене јер су биле применљиве како у школи због свог едукативног карактера, тако и у политичком животу. Дакле, причане су и тумачене у школама, састанцима и на позорници. Због потврђеног едукативног значаја у школама, басне су прихватиле и друге земље.

У римској књижевности басна се појављивала најпре појединачно, да би Федар из Пијерије први објавио систематизовану збирку на латинском језику. Пред крај старог века су имале велику популарност, а у доба Византије су биле веома значајно средство за образовање и васпитање, како у школи, тако и у кући. У школама су уз басне изучаване граматика и реторика. О популарности Есопових басни сведоче и сачуване парафразе из византијског периода, а и то да су од 16. века превођене и на народни језик. Због свега тога, а и због популарности легенда о Есопу, басну су прихватили и источни и западни народи.

У Немачкој се басне појављују крајем 16. века када их је преводио Шанховел. Мартин Лутер је такође превео неколико Есопових басни 1530. године. У Француској, басне је преводио, али и писао Ла Фонтен у 17. веку. У својим баснама Ла Фонтен исмејава како аристократију, тако и буржоазију. Сматра се да је својим баснама верније осликао друштвене прилике у Француској тог доба него већина његових савременика. Ипак, краљ Луј XIV остао је хладан према његовом раду. На Ла Фонтена се угледао И. А. Крилов у Русији и кроз своје басне дао је сатирично виђење прилика у тој земљи.

У Србију је басна допрла или директно преко Хелена, јер су у 18. веку по већим местима постојале грчке школе, или преко других народа. Басне је познавао и Доситеј Обрадовић који их је између осталог, читао у манастиру Хопово у оквиру рукописног зборника јеромонаха Спиридона Јовановића.

Европа

Басне су имале дугу традицију кроз средњи век и постале део европског литерарног врхунца. Током 17. века, француски баснописац Жан де Лафонтен (1621–1695) је видео суштину басне у њеној поруци - правилу понашања. Полазећи од Езоповог обрасца, Лафонтен је кренуо да сатирише двор, цркву, буржоазију у успону, и целу људску сцену свога времена. Лафонтенов модел је касније емулирао Енглез Џон Геј (1685–1732), пољак Игнаци Красицки (1735–1801), италијани Лоренцо Пигноти (1739–1812) и Ђиовани Герардо де Роси (1754–1827), србин Доситеј Обрадовић (1739–1811), Шпанци Феликс Марија де Саманиего (1745–1801) и Томас Ириарт (1750–1791), Француз Жан-Пјер Кларис де Флоријан (1755–94), и рус Иван Крилов (1769) –1844).

Пример басне

Једна од најпознатијих је када је гладна лисица опазила грожђе, међутим пошто је било сувише високо, није могла да допре до њега. Због тога је одустала, али је рекла себи како је грожђе ионако кисело. Термин „кисело грожђе“ се задржао у народу, а симболише циљ који особа због сопствене слабости не може да постигне, па се прави као да га није ни желела. То је и наравоученије које се пише уз готово све басне.

Види још

• Приче о животињама
• Бајка

Литература

• Buckham, Philip Wentworth (1827). Theatre of the Greeks. J. Smith. „The Theatre of the Greeks.” 
• King James Bible; New Testament (authorised).
• DLR [David Lee Rubin]. "Fable in Verse", The New Princeton Encyclopedia of Poetry and Poetics.
• Read fables by Aesop and La Fontaine
• Gish Jen (3. 1. 2011). „Three Modern Fables to Capture Your Imagination” (Audio with transcript). NPR : All Things Considered. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Tobias Carroll (29. 9. 2017). „The Challenge of Modern Fables: Ben Loory's Erudite Surrealism”. Tor.com. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Robert Spencer Knotts. „Modern Fables”. The Humanity Project. 
• Lowne, Cathy (23. 7. 2022). „The Tale of Peter Rabbit”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 23. 7. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Nugrahani, Novani (19. 2. 2016). „Zootopia: A modern-day fable that will delight young and old alike”. Jakarta Post. Приступљено 6. 3. 2016. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Moore, D.M. (18. 2. 2018). „Night in the Woods isn't about growing up, but becoming an adult”. The Verge. Приступљено 23. 7. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Brewster, Kat (14. 3. 2017). „Night in the Woods review: 90s-inspired platformer is an anarchic triumph”. The Guardian. Приступљено 23. 7. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Lee, Dami (1. 5. 2018). „Netflix's Aggretsuko show is a shockingly insightful portrait of feminine rage”. The Verge. Приступљено 23. 7. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• O'Kun, Tempe (23. 7. 2022). „Resources for Parents”. The International Anthropomorphic Research Project. Приступљено 23. 7. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Jill Mann, From Aesop to Reynard: Beast Literature in Medieval Britain. Oxford: Oxford University Press, 2010.
• Jill Mann, Ysengrimus: Text with Translation, Commentary, and Introduction. Leiden: Brill, 1997.
• Jan Ziolkowski, Talking animals: medieval Latin beast poetry, 750-1150. Philadelphia: University of Pennsylvania Press, 1993.
• Anderson, Walter (1923). „Kaiser und Abt. Die Geschichte eines Schwanks” [Emperor and Abbot. The story of a farce]. FF Communications (на језику: немачки). 42. 
• Bascom, William R. (1954). „Four Functions of Folklore”. The Journal of American Folklore. American Folklore Society. 67 (266): 333—349. JSTOR 536411. doi:10.2307/536411. 
• Bauman, Richard (1971). „Differential Identity and the Social Base of Folklore”. Journal of American Folklore. 84 (331): 31—41. JSTOR 539731. doi:10.2307/539731. 
• Bauman, Richard; Paredes, Américo, ур. (1972). Toward New Perspectives in Folklore. Bloomington, IN: Trickster Press. 
• Abrahams, Roger D. (1972). „Personal Power and Social Restraint”. Ур.: Bauman, Richard; Paredes, Américo. Toward New Perspectives in Folklore. Bloomington, IN: Trickster Press. стр. 20—39. 
• Ben-Amos, Dan (1972). „Toward a Definition of Folklore in Context”. Ур.: Bauman, Richard; Paredes, Américo. Toward New Perspectives in Folklore. Bloomington, IN: Trickster Press. стр. 3—15. 
• Bauman, Richard (1975). „Verbal Art as Performance”. American Anthropologist. New Series. 77 (2): 290—311. JSTOR 674535. doi:10.1525/aa.1975.77.2.02a00030 . 
• Bauman, Richard (2008). „The Philology of the Vernacular”. Journal of Folklore Research. 45 (1): 29—36. JSTOR 40206961. S2CID 144402948. doi:10.2979/JFR.2008.45.1.29. 
• Beiner, Guy (2007). Remembering the Year of the French: Irish Folk History and Social Memory. Madison: University of Wisconsin Press. ISBN 978-0-299-21824-9. 
• Beiner, Guy (2018). Forgetful Remembrance: Social Forgetting and Vernacular Historiography of a Rebellion in Ulster. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-874935-6. 
• Ben-Amos, Dan (1985). „On the Final [s] in 'Folkloristics'”. Journal of American Folklore. 98 (389): 334—336. JSTOR 539940. doi:10.2307/539940. 
• Bendix, Regina (1997). In Search of Authenticity: The Formation of Folklore Studies. Madison: University of Wisconsin Press. ISBN 978-0-299-15544-5. 
• Bendix, Regina; Hasan-Rokem, Galit, ур. (2012). A Companion to Folklore. Malden, MA: Wiley-Blackwell. ISBN 978-1-4051-9499-0. 
• Noyes, Dorothy (2012). „The Social Base of Folklore”. Ур.: Bendix, Regina; Hasan-Rokem, Galit. A Companion to Folklore. Malden, MA: Wiley-Blackwell. стр. 13—39. 
• Blank, Trevor J., ур. (2009). Folklore and the Internet: Vernacular Expression in a Digital World. Logan: Utah State University Press. ISBN 978-0-87421-750-6. 
• Frank, Russel (2009). „The Forward as Folklore: Studying E-Mailed Humor”. Ур.: Blank, Trevor J. Folklore and the Internet: Vernacular Expression in a Digital World. Logan: Utah State University Press. стр. 98—122. 
• Blank, Trevor J.; Howard, Robert Glenn, ур. (2013). Tradition in the 21st Century: Locating the Role of the Past in the Present. Logan: Utah State University Press. 
• Bronner, Simon J. (1986). American Folklore Studies: An Intellectual History. Lawrence: University Press of Kansas. ISBN 978-0-7006-0313-8. 
• Bronner, Simon J. (1998). Following Tradition: Folklore in the Discourse of American Culture. Logan: Utah State University Press. ISBN 978-0-87421-239-6. 
• Bronner, Simon J. (2017). Folklore: The Basics. London; New York: Routledge. ISBN 978-1-138-77495-7. 
• Bronner, Simon J., ур. (2007). The Meaning of folklore: the Analytical Essays of Alan Dundes. Logan: Utah State University Press. ISBN 978-0-87421-683-7. 
• Brunvand, Jan Harold (1968). The Study of American Folklore. New York; London: W. W. Norton and Company. ISBN 978-0-39309957-7. 

Спољашње везе

• King James Bible; New Testament (authorised).
• Read fables by Aesop and La Fontaine