Љешанска нахија
Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
Љешанска нахија је једна од четири нахије Старе Црне Горе.[1]
Историјски подаци из 1895. године
уредиГранице Љешанска нахија се налази југоисточно од Катунске, а граничи: са сјевера Катунском нахијом, са истока ријеком Ситницом, која је раздваја од Зетске нахије; са југа Ријечком, а са запада Катунском и Ријечком.
Племена У овој нахији је више племена: Градац, Штитари, Дражевина, Станисељићи,...
Планине У овој нахији нема планина а највећа су брда: Веља Гора, која има на врху стародревну црквицу посвећену светоме Илији и Бусовник, више Круса.
Равнице Ова нахија заузима од равница Бери и Зеленику.
Воде Овој нахији припада пола Горњега језера, а са источне је стране додирује ријека Ситница.
Путеви Кроз ову нахију иде колски пут за Ријеку и Подгорицу преко Кокота и коњанички за Ријеку и Данилов-град преко Граца. Познатна мјеста Знатна су мјеста у овој нахији: Крусе, гдје је Петар I разбио силну турску војску, и гдје је погинуо скадарски везир Махмут паша Бушатлија 1796 г.; Корнет, родно мјесто владике Мардарија, гдје се налазе развалине старога манастира, у коме је Мардарије живио. Близу колскога пута налази се велика кућа за прах, која се зове Миркова барутана; Фармаци знатни су, јер се у њима налазе развалине старога Тиран-града, којега је зидао Стеван Црнојевић; Облун, гдје је био бој 1862. године; Бери су знатне, јер у њима рађа добро грожђе, од којега се добива чувено берско вино; Градац, у њему је старинска црква и основна школа; Шиптари, у близини којих се налазе развалине града Сокола, који су Црнојевићи градили.
Поднебље У овој нахији поднебље је умјерено. У њој рађа разно вође: лоза, смоква, шљива, мурва, шипак, дуња, јабука, трешња и друго, а и разни усјеви и поврћа. У њој успијева чувени љешански дуван. Горе су обрасле разнијем шумскијем дрвећем као: дубом, јасеном, цером, рујом, зановети и др. Гајо се уопште сва домаћа животиња, а особито свиње; а од дивљачи има: вукова, зечева, куница и лисица.
Становништво У овој се нахији народ занима земљорадњом и сточарством, а нешто и трговином домаће стоке, вина, дувана и руја. Становници су ове нахије имућни и вриједни људи у раду, али им куће нису уређене, нити се држе чисто, како би могли.
Референце
уредиВиди још
уредиЛитература
уреди- Denton, William (1877). Montenegro, its people and their history. London: Daldy, Isbister & Company.
- Ердељановић, Јован (1926). Стара Црна Гора: Етничка прошлост и формирање црногорских племена. Српски етнографски зборник. 39. Београд: Српска краљевска академија.
- Љушић, Радош (2001). Историја српске државности. 2. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2013). Историја Срба у Црној Гори 1496-1918. Нови Сад: Прометеј.
- Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2017). Срби у Црној Гори 1496-1918. Никшић: Институт за српску културу.
- Радусиновић, Павле С. (1985a). Насеља Старе Црне Горе: Општи дио. 1. Београд: Српска академија наука и уметности.
- Радусиновић, Павле С. (1985b). Насеља Старе Црне Горе: Посебни дио. 2. Београд: Српска академија наука и уметности.
- Станојевић, Глигор (1975). „Црна Гора у XVI вијеку”. Историја Црне Горе. књ. 3, св. 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 1—88.
- Станојевић, Глигор (1975). „Црна Гора у XVII вијеку”. Историја Црне Горе. књ. 3, св. 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 89—227.
- Станојевић, Глигор (1975). „Црна Гора у XVIII вијеку”. Историја Црне Горе. књ. 3, св. 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 229—499.
- Stefanović-Karadžić, Vuk (1837). Montenegro und die Montenegriner: Ein Beitrag zur Kenntniss der europäischen Türkei und des serbischen Volkes. Stuttgart und Tübingen: Verlag der J. G. Cotta'schen Buchhandlung.
- Стефановић-Караџић, Вук (1969). „Црна Гора и Црногорци: Прилог познавању европске Турске и српског народа”. Етнографски списи: О Црној Гори. Београд: Просвета. стр. 265—354.