Јохан Христоф фон Бартенштајн

Јохан Христоф барон Бартенштајн (Стразбур 23. октобар 1689—Беч, 6. август 1767) је био државник и дипломата у служби Хабзбуршке монархије.

Јохан Христоф фон Бартенштајн
Јохан Христоф фон Бартенштајн
Датум рођења	(1689-10-23)23. октобар 1689.
Место рођења	Стразбур, Француско краљевство
Датум смрти	6. август 1767.(1767-08-06) (77 год.)
Место смрти	Беч, Хабзбуршка монархија

Живот

Порекло

Потекао је из грађанске породице у Стразбуру, где је и одрастао. Његов отац Јохан Филип Бартенштајн (1650-1726) је био професор филозофије из Тирингије и директор гимназије у Стразбуру, а мајка му је потицала из једне учене стразбуршке породице.

Студије и прве везе

Студирао је језике, историју и право у Стразбуру. Историју је дипломирао 1709. на тему рат Морица Саксонског против Карла V („Устанак кнежева“), а право 1711. на тему лов на наслеђе.

Као деветнаестогодишњак отпутовао је у Париз, где је ступио у везу са бенедиктинцима, која га је одвела у Беч. Тамо је срео Готфрида Вилхелма Лајбница, који га је подржавао и упућивао на каријеру у државној управи.

Каријера у Бечу

Тражећи каријеру у аустијској администрацији прешао је из евангелизма у католицизам 1715. Већ 1719. уздигнут је у витеза, а двадесетих и тридесетих година 18. века изградио је блиставу каријеру на хабзбуршком царском двору.

Прво је постао секретар, а касније нотар Тајне конференције (највише управне власти у Бечу) и најближи повереник и саветник Карла VI. Године 1732. (према другим изворима: 1733) добио је диплому о племству (баронату), а доспео је у Тајни савет и до вицеканцелара у аустријској Државној канцеларији. Након Карлове смрти 1740. остао је привржен његовој ћерци и наследници Марији Терезији и годинама усмеравао спољну и породичну политику Хабзбурга.

Године 1753. шездесетчетворогодишњег Бартенштајна заменио је на месту диригента спољне политике Антон Кауниц. Отада је био активан у унутрашњој политици. На крају је радио као директор Тајног кућног архива и писао уџбенике за престолонаследника Јосифа II. Умро је 1767, а своме потомству је оставио простране земљишне парцеле у Доњој Аустрији и Шлезији.

У Бечу је 1873. унутрашњи град у близини парламента назван по њему „Бартенштајнова улица“.

Делатности

Дипломатски успеси и неуспеси

Бартенштајн и Прагматична санкција

У своје време важио је за једну од најутицајнијих и најинтелигентнијих личности на Бечком двору. Имао је великог удела у спровођењу „Прагматичне санкције“ коју је 1713. издао Карло VI. Бартенштајнова заслуга је била и та што су хабзбуршке наследне земље и Угарска 1723. прихватиле овај декрет, а Енглеска признала прагматичну санцију за основни закон 1731.

Бартенштајн као проводаџија

По ступању на престо Марије Терезије Бартенштајн је био потпора младој и несигурној надвојвоткињи и краљици Чешке и Угарске у сучељавању са старим и искусним министрима на двору. И остварење веома срећног брака престолонаследнице са Францом Стефаном Лотариншким приписивано је Бартенштајновој дипломатској вештини. Спречио је брак између регенткиње и инфанта Дон Карлоса од Шпаније који јој је био мрзак. Удесио је и брак између млађе сестре Марије Терезије, Маријане, и још једног члана Лотариншке династије. Вешто лавирајући, пружио је руку моћном кардиналу Флерију и навео Франца да уступи своје војводство Француској у замену за Тоскану. Тако је завршен рат око пољског наслеђа (1735). Године 1737. уследило је венчање у Бечу и ступање на престо Франца Лотариншког као цара Светог римског царства немачког народа. Овај дипломатски успех осигурао је Бартенштајну надвојвоткињину доживотну верност.

Београдски мир

У другим спољнополитичким анализама и одлукама био је мање успешан. Увео је Аустрију у нови рат против Турака на страни Русије, који се завршио поразом Аустрије и потписивањем неповољног Београдског мира 1739.

Рат за аустријско наследство и Шлески рат

Најзначајније године у Бартенштајновој политичкој делатности су вероватно биле прве године владавине Марије Терезије, када је Аустрија запала у егзистенцијалну кризу. Пруска војска је ушла у Шлеску и тако започела рат око Шлеске, а Баварска и Саксонија уз подршку Француске напале аустријске наследне територије и тако започеле рат за аустријско наслеђе.

Бартенштајн је безрезервно подржавао неискусну надвојвоткињу, која је изрично одбијала да уступи било који део своје територији и ревносно истрајавала на принципу недељивости својих земаља.Бартенштајн није уживао поверење Марије Терезије само као спољнополитички саветник. По њеном налогу за време Првог и Другог рата око Шлеске заступао је политичко и правно становиште Хабзбурга у бројним службеним публикацијама, које су ширене преко страних представништва понекад и у више хиљада примерака.

Последње године у унутрашњој политици

По престанку своје спољнополитичке активности није био одбачен. Марија Терезија му је поверила унутрашњу управу над својим земљама и посао око израде нове царске тарифе. Руководио је аустријском санитетском службом. Именован је и за председника Илирске дворске депутације, која је управљала црквено-народним пословима становништва досељеног из Србије. Написао је „Кратак извештај о стању расејане многобројне илирске нације у царско-краљевским наследним земљама“ (нем. in kKurzer Bericht von der Beschaffenheit der zerstreuten zahlreichen Illyrischen Nation aiserl. königl. Erblanden) који је 1886. превео Александар Сандић. На крају је био директор новооснованог Тајног породичног архива (1749) и написао један уџбеник из историје за младог престолонаследника Јосифа (рукопис у четрнаест томова и шест томова додатака историје од Карла Великог до Рудолфа II).

Литература

• Александар Сандић превод Бартенштајнoвог Извештајa о стању расејане многобројне илирске нације у царско-краљевским наследним земљама.
• von Arneth, Alfred (1871). „Johann Christoph Bartenstein und seine Zeit”. Archiv für österreichische Geschichte. 46. 
• von Arneth, Alfred (1875). „Allgemeine Deutsche Biographie (ADB)”. Bartenstein, Johann Christoph Freiherr von. 2. Leipzig. стр. 87—93. 
• von Arneth, Alfred. Maria Theresia. Wien. 
• Braubach, Max (1953). „Johann Christoph von Bartensteins Herkunft und Anfänge”. Mitteilungen des Instituts für österreichische Geschichtsforschung. 61: 99. 
• Braubach, Max (1953). „Johann Christoph Freiherr von (seit 1733)”. Neue Deutsche Biographie (NDB). 1. Berlin. стр. 599 f. 
• Walter, F. (1951). Maria um Theresia. Wien. стр. 19—38. 
• von Wurzbach, Constantin (1856). „Johann Christoph Freiherr von”. Biographisches Lexikon des Kaiserthums Oesterreich. 1. Wien. стр. 163. 
• Klugenstein, G. (1974). „Kaunitz contra Bartenstein”. Beiträge zur neueren Geschichte Österreichs.