Johan Hristof fon Bartenštajn

Johan Hristof baron Bartenštajn (Strazbur 23. oktobar 1689—Beč, 6. avgust 1767) je bio državnik i diplomata u službi Habzburške monarhije.

Johan Hristof fon Bartenštajn
Johan Hristof fon Bartenštajn
Datum rođenja	(1689-10-23)23. oktobar 1689.
Mesto rođenja	Strazbur, Francusko kraljevstvo
Datum smrti	6. avgust 1767.(1767-08-06) (77 god.)
Mesto smrti	Beč, Habzburška monarhija

Život

Poreklo

Potekao je iz građanske porodice u Strazburu, gde je i odrastao. Njegov otac Johan Filip Bartenštajn (1650-1726) je bio profesor filozofije iz Tiringije i direktor gimnazije u Strazburu, a majka mu je poticala iz jedne učene strazburške porodice.

Studije i prve veze

Studirao je jezike, istoriju i pravo u Strazburu. Istoriju je diplomirao 1709. na temu rat Morica Saksonskog protiv Karla V („Ustanak kneževa“), a pravo 1711. na temu lov na nasleđe.

Kao devetnaestogodišnjak otputovao je u Pariz, gde je stupio u vezu sa benediktincima, koja ga je odvela u Beč. Tamo je sreo Gotfrida Vilhelma Lajbnica, koji ga je podržavao i upućivao na karijeru u državnoj upravi.

Karijera u Beču

Tražeći karijeru u austijskoj administraciji prešao je iz evangelizma u katolicizam 1715. Već 1719. uzdignut je u viteza, a dvadesetih i tridesetih godina 18. veka izgradio je blistavu karijeru na habzburškom carskom dvoru.

Prvo je postao sekretar, a kasnije notar Tajne konferencije (najviše upravne vlasti u Beču) i najbliži poverenik i savetnik Karla VI. Godine 1732. (prema drugim izvorima: 1733) dobio je diplomu o plemstvu (baronatu), a dospeo je u Tajni savet i do vicekancelara u austrijskoj Državnoj kancelariji. Nakon Karlove smrti 1740. ostao je privržen njegovoj ćerci i naslednici Mariji Tereziji i godinama usmeravao spoljnu i porodičnu politiku Habzburga.

Godine 1753. šezdesetčetvorogodišnjeg Bartenštajna zamenio je na mestu dirigenta spoljne politike Anton Kaunic. Otada je bio aktivan u unutrašnjoj politici. Na kraju je radio kao direktor Tajnog kućnog arhiva i pisao udžbenike za prestolonaslednika Josifa II. Umro je 1767, a svome potomstvu je ostavio prostrane zemljišne parcele u Donjoj Austriji i Šleziji.

U Beču je 1873. unutrašnji grad u blizini parlamenta nazvan po njemu „Bartenštajnova ulica“.

Delatnosti

Diplomatski uspesi i neuspesi

Bartenštajn i Pragmatična sankcija

U svoje vreme važio je za jednu od najuticajnijih i najinteligentnijih ličnosti na Bečkom dvoru. Imao je velikog udela u sprovođenju „Pragmatične sankcije“ koju je 1713. izdao Karlo VI. Bartenštajnova zasluga je bila i ta što su habzburške nasledne zemlje i Ugarska 1723. prihvatile ovaj dekret, a Engleska priznala pragmatičnu sanciju za osnovni zakon 1731.

Bartenštajn kao provodadžija

Po stupanju na presto Marije Terezije Bartenštajn je bio potpora mladoj i nesigurnoj nadvojvotkinji i kraljici Češke i Ugarske u sučeljavanju sa starim i iskusnim ministrima na dvoru. I ostvarenje veoma srećnog braka prestolonaslednice sa Francom Stefanom Lotarinškim pripisivano je Bartenštajnovoj diplomatskoj veštini. Sprečio je brak između regentkinje i infanta Don Karlosa od Španije koji joj je bio mrzak. Udesio je i brak između mlađe sestre Marije Terezije, Marijane, i još jednog člana Lotarinške dinastije. Vešto lavirajući, pružio je ruku moćnom kardinalu Fleriju i naveo Franca da ustupi svoje vojvodstvo Francuskoj u zamenu za Toskanu. Tako je završen rat oko poljskog nasleđa (1735). Godine 1737. usledilo je venčanje u Beču i stupanje na presto Franca Lotarinškog kao cara Svetog rimskog carstva nemačkog naroda. Ovaj diplomatski uspeh osigurao je Bartenštajnu nadvojvotkinjinu doživotnu vernost.

Beogradski mir

U drugim spoljnopolitičkim analizama i odlukama bio je manje uspešan. Uveo je Austriju u novi rat protiv Turaka na strani Rusije, koji se završio porazom Austrije i potpisivanjem nepovoljnog Beogradskog mira 1739.

Rat za austrijsko nasledstvo i Šleski rat

Najznačajnije godine u Bartenštajnovoj političkoj delatnosti su verovatno bile prve godine vladavine Marije Terezije, kada je Austrija zapala u egzistencijalnu krizu. Pruska vojska je ušla u Šlesku i tako započela rat oko Šleske, a Bavarska i Saksonija uz podršku Francuske napale austrijske nasledne teritorije i tako započele rat za austrijsko nasleđe.

Bartenštajn je bezrezervno podržavao neiskusnu nadvojvotkinju, koja je izrično odbijala da ustupi bilo koji deo svoje teritoriji i revnosno istrajavala na principu nedeljivosti svojih zemalja.Bartenštajn nije uživao poverenje Marije Terezije samo kao spoljnopolitički savetnik. Po njenom nalogu za vreme Prvog i Drugog rata oko Šleske zastupao je političko i pravno stanovište Habzburga u brojnim službenim publikacijama, koje su širene preko stranih predstavništva ponekad i u više hiljada primeraka.

Poslednje godine u unutrašnjoj politici

Po prestanku svoje spoljnopolitičke aktivnosti nije bio odbačen. Marija Terezija mu je poverila unutrašnju upravu nad svojim zemljama i posao oko izrade nove carske tarife. Rukovodio je austrijskom sanitetskom službom. Imenovan je i za predsednika Ilirske dvorske deputacije, koja je upravljala crkveno-narodnim poslovima stanovništva doseljenog iz Srbije. Napisao je „Kratak izveštaj o stanju rasejane mnogobrojne ilirske nacije u carsko-kraljevskim naslednim zemljama“ (nem. in kKurzer Bericht von der Beschaffenheit der zerstreuten zahlreichen Illyrischen Nation aiserl. königl. Erblanden) koji je 1886. preveo Aleksandar Sandić. Na kraju je bio direktor novoosnovanog Tajnog porodičnog arhiva (1749) i napisao jedan udžbenik iz istorije za mladog prestolonaslednika Josifa (rukopis u četrnaest tomova i šest tomova dodataka istorije od Karla Velikog do Rudolfa II).

Literatura

• Aleksandar Sandić prevod Bartenštajnovog Izveštaja o stanju rasejane mnogobrojne ilirske nacije u carsko-kraljevskim naslednim zemljama.
• von Arneth, Alfred (1871). „Johann Christoph Bartenstein und seine Zeit”. Archiv für österreichische Geschichte. 46. 
• von Arneth, Alfred (1875). „Allgemeine Deutsche Biographie (ADB)”. Bartenstein, Johann Christoph Freiherr von. 2. Leipzig. str. 87—93. 
• von Arneth, Alfred. Maria Theresia. Wien. 
• Braubach, Max (1953). „Johann Christoph von Bartensteins Herkunft und Anfänge”. Mitteilungen des Instituts für österreichische Geschichtsforschung. 61: 99. 
• Braubach, Max (1953). „Johann Christoph Freiherr von (seit 1733)”. Neue Deutsche Biographie (NDB). 1. Berlin. str. 599 f. 
• Walter, F. (1951). Maria um Theresia. Wien. str. 19—38. 
• von Wurzbach, Constantin (1856). „Johann Christoph Freiherr von”. Biographisches Lexikon des Kaiserthums Oesterreich. 1. Wien. str. 163. 
• Klugenstein, G. (1974). „Kaunitz contra Bartenstein”. Beiträge zur neueren Geschichte Österreichs.