Јеврем Симић (дипломата)
Јеврем Симић (Оклетац, код Бајине Баште, 29. јануар 1876 — Рим, 29. јун 1936) био је српски и југословенски правник и дипломата.[1]
Јеврем Симић | |
|---|---|
 Јеврем Симић | |
| Датум рођења | 29. јануар 1876. |
| Место рођења | Оклетац, код Бајине Баште, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 29. јул 1936. (60 год.) |
| Место смрти | Рим, Краљевина Италија |
| Место укопа | Алеја великана на Новом гробљу у Београду 44° 48′ 31.8″ N 20° 29′ 08.0″ E / 44.808833° С; 20.485556° И |
Биографија
уредиРођен је у Оклецу у рачанском срезу, у бројној породичној задрузи Димитрија Симића. Основну школу је завршио у Бачевцима, а гимназију у Шапцу, где је већ било неколико Симића из Оклеца. Шабачку гимназију је завршио школске 1897/98. Као син сиромашних родитеља морао је сам да се издржава.[2] Завршио је права на факултету у Београду 1903. године и Вишу трговачку академију у Бечу.[3] Као студент учествовао је у свим омладинским патриотским манифестацијама тог времена.[4] Након избијања устанка у Битољском вилајету, на коју је службена Србија реаговала веома уздржано, а која је међу грађанима у Србији изазвала симпатије, држао је говор на митингу организованом у 30. августа 1903. на старом Калемегдану у Београду, исто као и прота Алекса Ивић, Риста Одавић, Живан Живановић, Јован Ђаја, Јован Јамандијевић, када је усвојена Резолуција, као знак подршке заједничкој борби балканских народа за ослобођење од Османског царства.[5] Каријеру у Министарству иностраних послова Краљевине Србије је започео децембра 1903, напредујући је од места писара до посланика Краљевине Југославије.[3] Прве године дипломатске каријере провео је као писар у српским конзулатима на југу у Скопљу, Битољу, Солуну,[4] Драчу.[1] Радио је на одржавању и подизању националне свести српског живља и учествовао у припремама за народно ослобођење,[4] а затим у посланствима у Риму, Паризу, Цариграду, Петрограду.[1]
Први Балкански рат 1912. га је затекао као секретара посланства у Цариграду. Након рата је постављен за отправника послова Генералног конзулата у Солуну. Крајем 1913. је послат у Албанију, као представник Србије код Есад-паше. Јануара 1914. постао је секретар посланства у Петрограду.[6] Током Првог светског рата, краће време је радио у Риму, а затим је премештен у Вашингтон, где је најпре постао секретар, а крајем 1918. привремени отправник послова.[1] У време стварања заједничке државе, радио је на стварању једнодушног става код наших исељеника за јединствену Југославију и убеђивао утицајне америчке кругове у оправданост националних захтева.[4] По проглашењу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, након формирања коалиционог кабинета демократа и социјалиста, председник владе Љубомир Давидовић, који је уједно био и заступник министра иностраних дела, пошто је Анте Трумбић био члан делегације на Мировној конференцији у Паризу, повео је нову персоналну политику у ресору Министарства иностраних дела. Тада су на чело министарства постављени су бивши самостални радикали. Јеврем Симић је постављен за начелника политичког одељења Министарства иностраних послова.[7] Године 1920, након пада владе Љубомира Давидовића и формирања кабинета Стојана Протића, извршена је смена у врху министарства. Функција начелника министарства је укинута, а Јеврем Симић је постављен за посланика у Варшави 14. фебруара 1920.[7] У то време доајен Варшавског дипломатског кора био Акиле Рати, касније папа Пије XI. На том месту је радио шест година,[1] након чега је фебруара 1926. поставен за посланика у Ватикану и на тој дужности је умро.[1]
Важио је за дипломату такозване Пашићеве школе, образован, способан и проницљив, комуникативан и одмерен. [6] Његове способности у Ватикану су му помогле да отклони све сукобе који су се јаваљали између Југославије и Свете столице, а у том послу од посебне помоћи му је био папа Пије XI, који га је познавао и ценио још у време када је био папски нунције у Варшави.[4] Преминуо је у 60. години живота 29. јуна 1936. године, услед тежег обољења изазваног каменом у бубрегу.[8] Сахрањен је 3. јула 1936. на Новом гробљу у Београду[4] у породичној гробници.[4]
Након његове смрти, целокупна његова имовина је из римског боравишта пребачена у Београд. Након Другог светског рата његова супруга Даница (1891—1980), као припадница предратне буржоазије се нашла у тешкој друштвеној и материјалној ситуацији.[3] Како нису имали потомака имовину су наследили његови синовци: Петар, Сретен и Иван из Оклеца. Синовац Иван му је 1937. на околном брду Северња подигао спомен чесму.[2]
Извори
уреди- ^ а б в г д ђ Петровић & Крејић 2007, стр. 190.
- ^ а б Јосиповић 2018.
- ^ а б в Лазић 2017, стр. 176.
- ^ а б в г д ђ е Политика 1936, стр. 9.
- ^ Растовић 2011, стр. 195.
- ^ а б Лопушина 1996, стр. 16.
- ^ а б Мићић 2017, стр. 154.
- ^ Мићић 2017, стр. 145.
Литература
уреди- Петровић, Драгош; Крејић, Предраг (2007). „Галерија - Српски и југословенски дипломатски представници у Сједињеним Америчким Државама 1917–1945”. Архив, часопис Архива Србије и Црне Горе. Београд: Архив Србије и Црне Горе. 1/2. ISSN 1450-9733. Архивирано из оригинала 06. 07. 2018. г. Приступљено 25. 8. 2018.
- Лазић, Љиљана (2017). Вапа, Зоран, ур. „Жртвовање Ифигеније – слика Себастијана Бурдона у збирци стране уметности Музеја града Новог Сада” (PDF). Грађа за проучавање споменика културе Војводине. Нови Сад: Покрајински завод за заштиту споменика културе. XXX. ISSN 0434-300X. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 08. 2018. г. Приступљено 25. 08. 2018.
- Лопушина, Марко (17. 5. 1996). „Света столица: после шездесет година хрватско-словеначке дипломатије: Срби у Ватикану”. Интервју (часопис). Београд: БК Група.
- Миленовић, Миомир; Тановић, Милан, ур. (3. 7. 1936). „Данас ће бити сахрањен Јеврем Симић, наш посланик при Ватикану”. Политика. Београд. 10096. Приступљено 26. 8. 2018.[мртва веза]
- Миленовић, Миомир; Тановић, Милан, ур. (4. 7. 1936). „Сахрана Јеврема Симића”. Политика. Београд. 10096. Приступљено 26. 8. 2018.[мртва веза]
- Јосиповић, Митар (15. 8. 2018). „Бајинобаштани кроз историју: Јеврем Симић”. Бајина Башта: Дрина инфо. Приступљено 26. 8. 2018.
- Мићић, Срђан (2017). Балкански и подунавски концепт југословенске спољне политике (1925-1938) докторска дисертација (PDF). Београд: Филозофски факултет Универзитета у Београду. Приступљено 26. 8. 2018.
- Растовић, Александар (2011). Велика Британија и македонско питање 1903-1908 године. Београд: Историјски институт. ISBN 9788677430887. Приступљено 26. 8. 2018.
