Јањичари

Јањичари
Јањичари
Yeŋiçeri
Постојање	1363–1826.
Земља	Османско царство
Улога	Професионална војска
Део	Османска војска
Боје	Зелена, црвена и плава
Ангажовање	Косовска битка, Битка код Никопоља, Битка код Ангоре, Мохачка битка…

Јањичари или јаничари (тур. yeniçeri — нова војска) били су турске пешадијске трупе у својству личних телохранитеља османских султана. Трупе воде порекло из 14. века; основао их је Мурат I, а трупе су укинуте (и масакриране) 1826. године по наређењу султана Махмуда II. Јаничари су били организовани по узору на Мамелуке, у почетку од Турака, а касније од хришћанске деце отетих или по другим основама, одузетих од родитеља, најчешче са подручја Кавказа и делова Балкана, који би преласком на ислам имали право припадности јаничарским јединицама.

Порекло

Султан Мурат I је основао трупе око 1363. године, у време велике експанзије Османског царства. У почетку су биле формиране од немуслимана, поготово хришћанске младежи и ратних заробљеника, што је била пракса преузета од Мамелука. Јаничари су постали прва османска стајаћа војска, замењујући снаге које су се углавном састојале од племенских ратника којима се није могло веровати у погледу оданости и морала. Штавише, за сваког слободног турског ратника било је испод части да буде пешак.

Обука и стил живота

Прве јањичарске јединице су се састојале заробљеника (аџеми оглана (тур. acami oğlan) - стране деце,^[1] и робова. После 1380-их султан Мурат I је попуњавао њихове редове уз помоћ данка у крви, специфичне врсте пореза који се састојао у давању мушке деце султану. Султанови људи би регрутовали одређени број немуслиманске, обично хришћанске, мушке деце (у почетку насумице, а касније према строгим критеријумима) одводећи их на обуку. То су углавном била српска, бугарска и албанска деца. Обично би бирали једно од петоро деце старости између 7 и 14 година, али се тај број мењао у складу са потребама за војницима. Касније су данком у крви опорезивани и Грци и Мађари. Опорезивано становништво је, свакако, било огорчено оваквом праксом.

Јањичари су били обучавани у строгој дисциплини (уз тежак физички рад и у практично монашким условима) у ађами оглан школама, где се очекивало да живе у целибату и да се преобрате у ислам. Већина је то и била учинила. Из свих практичних разлога, јањичари су припадали султану. За разлику од слободних муслимана, изричито им је било забрањивано да носе браду, осим бркова. Јањичаре су учили да сматрају корпус као свој дом и породицу, а султана као својег de facto оца. Само они који су се показали довољно јаким добијали су чин правог јањичара у 24. или 25. години. Пук је наслеђивао имовину покојног јањичара.

Јањичари су такође учили да следе заповести дервиша Хаџије Бекташа Валије који је благословио прве трупе. Бекташи су служили као нека врста војних свештеника за јањичаре. По овоме, као и по свом повученом животу, јањичари су били веома слични хришћанским витешким редовима, као што су нпр. били витезови Јовановци са Родоса.

У замену за оданост и пожртвовање, јањичари су добијали привилегије и бенефиције. У почетку су примали плату само за време рата, а већ средином 18. века су радили као чувари реда или су се бавили трговином, иако су стално живели по касарнама. Ипак, уживали су високи животни стандард, ослобођење од пореза и поштовани друштвени статус. Многи су постајали чиновници и образовани људи. Пензионисани и инвалидни јањичари су чак примали и пензије. Јањичари су од одеће носили доламу, коју су будући да су дуго путовали током ратова савијали и качили за појас.^[2] Један од иконографских јањичарских делова униформе је препознатљива јањичарска борк капа, која се такође звала и заркол.^[3]

Јањичарски корпус

Бројчано стање јањичарских група је варирало између 100.000 и преко 200.000. Корпус је био организован по ортама (буквалан превод: огњиште), тј. пуковима. Сулејман I је имао око 140 орти, али је тај број касније био повећан на преко 190. Султан је био врховни заповедник јањичара, али је корпус организовао и водио ага (командант). Корпус је био подељен на три подкорпуса:

Џемаат (пограничне трупе), са 101ом ортом;
бејлик или беглук (султанова телесна стража), са 61ом ортом, и
секбан или сејмен, са 34 ортом.

Као додатак, постојале су и 34 орте ађамија (младих војника).

У почетку јањичари су могли да добију виши чин само у оквиру своје орте и то само на основу стажа. Јањичаре је могао да кажњава само њихов директно претпостављени официр. Називи чинова су били засновани на положајима кухињског особља и ловаца, вероватно да би се нагласило да су јањичари султанове слуге.

Првих векова јањичари су били вешти стрелци, али су од 1440. прешли на ватрено оружје. У блиској борби су се користили секирама и сабљама. У мирна времена су могли да носе само батине и мотке, осим ако нису служили у пограничним трупама. Локални јањичари, смештени у неком граду на дужи период, били су познати као јерлије.

Османско царство је користило јањичаре у свим својим важнијим походима, укључујући опсаду Цариграда 1453, пораз египатских Мамелука и ратове са Аустријом. Јањичарске трупе је у битку лично предводио сам султан и увек им је припадао део ратног плена.

Репутација јањичара је порасла до те тачке да је до 1683. султан Мехмед IV могао да укине данак у крви. Све већи број оригинално муслиманских турских породица је слао своје синове у јањичаре. Управник сваке покрајине је желео да има сопствене јањичаре.

Побуне јањичара

Депикција јањичара.

Јањичари су и сами постали свесни свог значаја тако да су почели да траже већа примања. 1449. су се по први пут побунили захтевајући веће плате, што су и добили. После 1451. сваки нови султан је био у обавези да плати сваком јањичару награду и да му подигне плату. Султан Селим II је 1566. дао јањичарима дозволу да се жене.

После тзв. ратова молдавских магната (1595—1621) против Пољско-литванске уније и Хабзбурга, битке код Цецоре и турског пораза код Хотина, султан Осман II је убијен у јањичарској побуни од 1622. године.

До почетка 18. века јањичари су имали толико престижа и утицаја да су могли да доминирају над владом. Могли су да дижу побуне, диктирају политику и спречавају покушаје модернизације војних структура. Преко дворских пучева су могли да мењају и саме султане. Постали су земљопоседници и трговци. Такође су омогућавали синовима бивших јањичара да постану јањичари, а да претходно и не прођу комплетну обуку у ађами оглану.

Када су јањичари постали у стању да изнуђују новац од султана и када је породичан живот заменио војни, опала је њихова борбена готовост. Северне границе Османског царства су полако почеле да се сужавају јужно после друге битке код Беча. Јањичари су се опирали покушајима за реорганизацијом војске и 1622. су убили султана Османа II кад је он покушао да их замени. Такође су имали подршку у секти бекташија.

1807. јањичари су се побунили и сменили Селима III, који је покушао да створи савременију војску уз помоћ европских инструктора. Његови следбеници нису успели да поврате власт пре него што ће га Мустафа IV убити, али су успели да поставе на власт Махмуда II. Када су јањичари запретили да ће збацити Махмуда, он је одговорио тако што је погубио заробљеног Мустафу (којег су раније јањичари довели на власт). На крају је некако успео да склопи компромис са јањичарима. Провео је преко 10 година у консолидацији своје власти.

Априла 1810. јањичари су спалили 2.000 кућа у Галати, а пролећа 1811. два пука су учествовала у топовској бици у Истанбулу. Борили су се и у Грчком рату за ослобођење.

На крају је Махмуд II морао да се их отараси, вероватно зато што је морао да плаћа високе плате за 135.000 јањичара, од којих многи уопште и нису били активни војници, а неки су чак били и покојни (командант је тај новац задржавао за себе).

1826. јањичари су схватили да султан образује нову војску. Неки извори указују да их је султан намерно испровоцирао како би подигли побуну. Између 14. и 15. јуна 1826, јањичари у Истанбулу су се побунили, али се овај пут већи део војске и становништва окренуо против њих. Спахијске, коњаничке јединице, које су биле одане султану, приморале су их да се повуку у касарну. Артиљерија је гађала касарну 15 пута проузрокујући огромне жртве. Преживели јањичари си били или погубљени или протерани. Две године касније, Махмуд II је запленио и последњи јањичарски посед. Овај догађај се сада назива Инцидент у добар час.

Јањичарска униформа

Јањичарска музика

Јањичарска војна музика за марширање је карактеристична по својој експлозивности која се постиже употребом бас удараљки, рогова („боруа“), звона, триангала и цимбала („зила“), између осталог. Јањичарска музика је утицала на неке западноевропске класичарске музичаре попут Волфганга Амадеуса Моцарта и Лудвига ван Бетовена. За више детаља, види турска музика.

Савремени јањичари

У савременој турској војсци Оркестар Мехтер и пратеће трупе представљају једини остатак од јањичара. Оркестар свира на државним, војним и туристичким приредбама.