Ђорђе Ценић
Ђорђе Ценић (Београд, 25. јануар/6. фебруар 1825 — Беч, 24. септембар/7. октобар 1903) био је српски правник, политичар, професор Правног факултета на Великој школи, председник Државног савета, председник Министарског савета Кнежевине Србије и више пута министар правде.
| Ђорђе Ценић | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Ђорђе Ценић, српски правник | |||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||
| Датум рођења | 6. фебруар 1825. | ||||||||||
| Место рођења | Београд, Кнежевина Србија | ||||||||||
| Датум смрти | 7. октобар 1903. (78 год.) | ||||||||||
| Место смрти | Беч, Аустроугарска | ||||||||||
| Породица | |||||||||||
| Родитељи | Димитрије Ценић Ана Ценић | ||||||||||
| Политичка каријера | |||||||||||
| Политичка странка | Конзервативци | ||||||||||
| |||||||||||
Биографија
уредиЂорђе Ценић рођен је 25. јануара 1825. године у Београду, од оца Димитрија Ценића, београдског трговца и мајке Ане.[1] Основну и средњу школу завршио је у Београду. Након завршене средње школе одлази као државни питомац у инистранство, где на универзитетима у Берлину, Хајделбергу и Халу студира право.[2]
После завршених студија враћа се у Србију и постављен је 1849. године за професора Правног факултета, предмет кривично право на Лицеју у Београду. Априла 1851. године премештен је у администрацију и био је столоначелник у попечитељству просвете, правосуђа и иностраних дела.[3] У својој двадесетдеветој години крајем 1853. постао је председник Окружног суда у Смедереву, а затим и председник суда за варош Београд.[4] Био је секретар Врховног и Касационог суда, а од јула 1858. године начелник попечитељства правосуђа. Члан Апелационог суда постао је у фебруару 1860. године, а у марту исте године постаје председник Апелационог суда, ставши на том месту до краја октобра 1860. године.[3]
У неколико наврата био је министар правде, први пут 1861. године у влади Филипа Христића, други пут је постао министар правде и председник владе после убиства Кнеза Михаила 1868. године, трећи пут Ценић је био министар правде 1873. године у влади Јована Мариновића.[5] Као министар Ценић је улагао напоре да уреди казнене заводе у Србији и да издржавање казне прилагоди савременим енглеским сватањима. Подигао је казнени завод у Пожаревцу. Његовом заслугом укинута је у Србији 1873. телесна казна (батинање). Био је главни носилац кривично-правне мисли у Србији деветнаестог века.
Поред своје основне дужности Ђорђе Ценић обављао је врло мало јавних и друштвених дужности. Са Стевчом Михаиловићем и Радивојем Милојковићем, био је тутор малолетном Кнезу Милану све до његовог пунолетства 10. августа 1872. године.[6]
Ђорђе Ценић постаје предсеник Државног савета 1875. године и на том месту остаје наредних десет година.[6] На том положају Ценић је био сарадник кнеза Михаила при изради закона којима се српска држава постепено модернизовала, не водећи рачуна о Турском уставу. По својој молби одлази у пензију 1885. године.
Од његових писаних дела најважније је Објашњење казнителног закона за Књажевство Србију из 1866. Сматра се да је овим делом ударен темељ српској теорији кривичног права и оно је дуго служило као основа за праксу кривичног правосуђа у Србији.
Био је строг али праведан, вредан и тачан што је захтевао и од својих запослених, без самохвалисања, предан служби и отаџбини. Због својих заслуга и врлина добитник је највиших државних одликовања: Таковски крст I реда са лентама, Краљевски орден Белог Орла I реда са лентама, Орден Милоша Великог I реда са лентама.
Правном факултету Велике школе поклонио је своју правничку библиотеку са око 300 стручних дела
Преминуо је 24. септембра 1903. године у Бечу, у хотелу Tegetthoff, где је одлазио ради лечења.
Одликовања
уредиГалерија
уреди-
Обясненě Казнителногъ законика за Княжество Србію -
Нил Попов као назови историк српски -
Отворено писмо ономе који га хоће
Библиографија
уреди- Ценић Ђ., Клеветнику, Подунавка : додатакъ къ Србскимъ новинама, Но. 14 (3. априла 1843). стр. 57.
- Ценић Ђ., Известіє о дěланю Друштва србске словесности у 1851. години, Гласникъ Дружтва србске словесности, Год. 4, св. 4 (1852). стр. 266—275.
- Ценић Ђ., Обясненě Казнителногъ законика за Княжество Србію, У Београду : у Државной штампаріи, 1866.
- Ценић Ђ., Нил Попов као назови историк српски, Београд, 1881.
- Ценић Ђ., , Београд : Државна штампарија, 1872.
- Ценић Ђ., Је ли прекорачена сума одређена буџетом за пензионирање чиновника за 1874 год.?, Београд : Државна штампарија, 1876.
- Ценић Ђ., Могу ли пензионари бити правозаступници?, Београд : Државна штампарија, 1881 (Београд : Државна штампарија).
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Васиљевић Т., Ђорђе Д. Ценић : развој кривичноправне мисли у Србији XIX века, Београд : Српска академија наука и уметности, 1987 , Одељење друштвених наука ; 7. стр. 4.
- ^ Споменица Ђорђу Ценићу председнику државног савета у пенсији 1825-1903, Прва електрична народна штампарија, Београд (1903). стр. 18.
- ^ а б Васиљевић Т., Ђорђе Д. Ценић : развој кривичноправне мисли у Србији XIX века, Београд : Српска академија наука и уметности, 1987 , Одељење друштвених наука ; 7. стр. 5.
- ^ Бранич, Ђорђе Д. Ценић. стр. 380.
- ^ Васиљевић Т., Ђорђе Д. Ценић : развој кривичноправне мисли у Србији XIX века, Београд : Српска академија наука и уметности, 1987 , Одељење друштвених наука ; 7. стр. 6.
- ^ а б Београдске новине, год. 1903, број 269.
Литература
уреди- Stokes, Gale (1990). Politics as Development: The Emergence of Political Parties in Nineteenth Century Serbia. Duke University Press.
- Текст др Јанка Таховића унив. проф. Правни факултет Београд у Енциклопедији Југославије ЈЛЗ Загреб 1982, том 2. стр. 637
Спољашње везе
уреди- Биографија на сајту САНУ
- Бранич, 1903. година, Читуља, Ђорђе Д. Ценић. стр. 389-382. Приступљено 1.12.2015.
- Бранич, 1903. година, слика Ђорђе Д. Ценић Приступљено 1.12.2015.
- Просветни гласник, год. XXIV, октобар 1903, број 10, Поклони, 1.10. 1903. Приступљено 1.12.2015.
