Станојло Вукчевић
Станојло Вукчевић (Јасиковица, 19. новембар 1850 — Београд, 23. јануар 1933)[1] био је српски лекар и политичар.[2]
Станојло Вукчевић | |
|---|---|
 Станојло Вукчевић | |
| Датум рођења | 19. новембар 1850. |
| Место рођења | Јасиковица, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 23. јануар 1933. (82 год.) |
| Место смрти | Београд, Краљевина Југославија |
| Занимање | лекар |
Биографија
уредиРођен у селу Јасиковици код Трстеника 10. новембра 1850. године.[1] Основну школу је завршио у селу Рибник, а гимназију и учитељску школу[2] у Крагујевцу (1871).
Радио је седам месеци као учитиљ у Алексинцу, а након тога уписао студије медицине у Петрограду, које је прекинуо 1876. због учешћа у Првом српско-турском рату, као лекарски помоћник.[2]
Након прекида непријатељстава студије је наставио у Москви, које је такође прекинуо због учешћа у Другом српско-турском рату, у коме је учествовао у чину санитетског потпоручника и радио у санитету Српске војске. Након тога је као стипендиста Трстеничког округа отишау у Париз,[2] где је дипломирао медицину 1884. године.[1] По завршетку студија радио је као срески лекар у Трстенику, и први државни лекар у Врњачкој Бањи.[3] Учествовао је и у Српско-бугарском рату (1885),[1] као санитетски капетан.[3]
Након тога је постављен за среског лекара у Пожаревцу.[3] Био је управник Пожаревачке болнице и редовни члан Српског лекарског друштва. Писао је стручне радове.[2]
Одликован је Таковским крстом, Орденом Светог Саве III степена,[1] Орденом белог орла V реда.[2]
Био је првак Радикалсне странке,[1] у чији рад се укључио 1886. године[2] када је учествова у великој радикалској скупштини у Нишу. Године 1889. је изабран за народног посланика за пожаревачки срез.[1] За члана и секретара сената изабран је 1901. године, а за председника Народне скупштине 1908. [1]
У току Првог светског рата две године (1916—1918) је био интерниран у Пловдиву[2] у Бугарској.[1]
Након ствараања Краљевине СХС, изабран је за председника парламента и до 1923. је биран за посланика.[2] Пензионисан је 1921. године, као помоћник министра народног здравља.[1]
Бавио се и новинарством. Сарађивао је у пожаревачком листу „Грађанин“, чији је један од оснивача и једно време уредник,[2] као и у „Српском архиву“ (за целокупно лекарство).[1]
За председника „Клуба лекара“ изабран је 1928. године и „Друштва лекара“ 1930 године у Пожаревцу. Са Стојаном Нешићем превео је књигу професора Бечког универзитета Ернеста Брикеа „Како ћеш сачувати живот и здравље своје деце“, која је штампана 1892. године у Пожаревцу.[1]
Због болести се 1923. повукао из политичког живота, али је 1932. поново узео учешћа, као сенатор Дунавске бановине и на том месту га је затекла смрт.[3]
Преминуо је 23. јануара 1933. године у Београду.[1] Сахрањен је 24. јануара[3] у Аркадама на Новом гробљу у Београду.[1]
Породица
уредиСин Александар Вукчевић,[3] рођен у Пожаревцу 1891. је био правник и дипломата.
Извори
уредиЛитература
уреди- Кастратовић, Душан; Павловић, Будимир (2008). „Учесници из Пожаревачког округа на Првом конгресу српских лекара и природњака 1904. године у Београду”. Пројекат Растко. Архивирано из оригинала 10. 12. 2018. г. Приступљено 09. 12. 2018.
- Павловић, Будимир (2006). Попов, Чедомир, ур. Српски биографски речник, књига 2, Б-Г. Нови Сад: Матица српска. ISBN 978-86-83651-62-7.
- Миленовић, Миомир; Тановић, Јован, ур. (24. 01. 1933). „Смрт једног заслужног човека: др Војислав Вуловић бивши председник Народне скупштине и сенатор”. Политика. Београд. 8874: 5. Архивирано из оригинала 22. 09. 2021. г. Приступљено 09. 12. 2018.