Пун оклоп
Пун оклоп је оклоп који је направљен од великих пуних металних плоча. Прекрива груди а понекад и читаво тело. Пун оклоп штити груди и удове. Користили су га древни Грци као и Римљани и после пада римског царства излази из употребе. Оклопи од пуних металних плоча враћају се у употребу тек крајем 13. века и то као потпуни оклоп који је штитио све зглобове. Крајем 14. века појавили су се још већи и савршенији пуни оклопи за цело тело. Почетком 16. века направљен је шлем и штитник за врат. Најбољи пуни оклопи правили су се у северној Италији и јужној Немачкој, тако да су настала два стила производње такозвани милански који се правио у Милану и готички који се правио у Светом римском царству. И Енглези су касније направили свој модел који је био једнак италијанским и немачким оклопима, ствроривши још један стил - максимилијански.
.jpg)
Пун оклоп је био скуп за производњу те је био привилегија богатијег слоја друштва. Пун оклоп је дуго после избацивања из војне употребе појавом барута, постао знак богатства који су и даље носили племићи и генерали. Такође постао је популаран и међу трговцима у 16. веку. У 15. веку је такође постао популаран пун оклоп који је био дизајниран посебно за витешке борбе (био је тањи од оног намењеног правим биткама). Каснији оклопи су били украшени библијским и митолошким мотивима.
Еволуција пуног оклопа је директно утицала и на развој оружја. Док су ови оклопи били отпорни на сечење и ударце, лако су пробијани стрелама испаљеним из моћних самострела и енглеских дугих лукова, и њихове слабе тачке лако су проналазили заоштрени дуги мачеви који су били дизајнирани посебно за ову сврху. Међутим већина самострела није могла да пробије оклоп дебљи од 2 mm. Такође су коришћени и буздовани који нису пробијали оклоп, већ су задавали веома снажне тупе ударце преко самог оклопа. Још једна од слабих тачака оклопа су биле спојнице где су ножеви и мачеви лако могли да прођу. Због ових слабости многи витезови су испод пуног оклопа носили и верижњачу.
Пун оклоп се састојао од шлема, огрлице, нараменица, штитника за колена, штитника за лактове, рукавица, оклопа (штитник за груди предњи и задњи ) и штитника за кукове. Иако изгледа веома тежак, неки пуни оклопи су тежили само 20 kg. Ово тежи мање него опрема данашњег пешадинца. Тежина је била одлично распоређена тако да је војник могао да трчи, чак и да скаче у њему, а данашња истраживања су показала да се може чак у њима и пливати.
Пуна одела готског плочастог оклопа су се носила на ратиштима Бургундских и Италијанских ратова. Најтеже оклопне трупе тог периода биле су тешка коњица, као што су жандарми и рани кирасири, али су пешадијске трупе швајцарских плаћеника и Ландскнехта такође почеле да носе лакша одела са муницијским оклопом од „три четвртине“, остављајући поткољенице незаштићеним.[1]
Јапан
уреди
У јапанском периоду Кофун, током 4. и 5. века, направљене су кирасе од гвоздених плоча зване танко и шлемови.[2] Плочасти оклоп је коришћен у Јапану током нара периода (646-793); плочасти и ламеларни оклопи пронађени су у гробним хумкама, а пронађене су и ханиве (древне глинене фигуре) које приказују ратнике у пуном оклопу.[2]
У Јапану, ратовање у сенгошком периоду (15. и 16. век) захтевало је производњу великих количина оклопа за све веће пешадијске армије пешака (ашигару). Једноставни грудни оклопи (до) и шлемови (кабуто) квалитета муниције[3] су се масовно производили.
Године 1543, Португалци су донели ватрено оружје (танегашима) у Јапан.[4] Како су јапански ковачи мачева почели масовно да производе ватрено оружје са шибицом и оно је почело да се користи у рату, употреба ламеларног оклопа (о-јорои и до-мару), који се раније користио као самурајски оклоп, постепено се смањивала. Јапански произвођачи оклопа почели су да праве нове типове оклопа од веће гвоздене плоче и плочасте коже.[5] Ово ново оклопно одело се зове тосеи гусоку (гусоку), што значи модерни оклоп.[6][7][8][9] Тип гусокуа, који је покривао предњи и задњи део тела једном гвозденом плочом са подигнутим средиштем и оклопом у облику слова „V”, посебно се звао нанбан доу гусоку („гусоку у западном стилу”) и користили су га неки самураји.[5] Јапански произвођачи оклопа дизајнирали су непробојни плочасти оклоп под називом тамеши гусоку („тестиран мецима“), који је омогућио војницима да наставе да носе оклоп упркос интензивној употреби ватреног оружја у касним 1500-им.[10][11]
Током 1600-их, рат у Јапану је дошао до краја, али самураји су наставили да користе плочасте оклопе све до краја ере самураја 1860-их, а позната последња употреба самурајског оклопа догодила се 1877. током Сацума побуне.[12]
Касни средњи век
уреди
Око 1420. године у Европи су развијена комплетна одела плочастог оклопа. Комплетно одело плочастог оклопа састојало би се од шлема,[13] жоржета.[14][15] (или бевора),[16][17] нараменица, наруквица са нараменицама за покривање пазуха, као што је присутно у француским оклопима,[18][19] или бесагју (такође познати као рондели) који су се највише користили у готским оклопима, ребрацесима. Најпотпунији комплети, познати као гарнитуре, који су чешће прављени за надметање него за рат, укључивали су комаде размене, алтернативне комаде за различите намене, тако да се одело може конфигурисати за низ различитих употреба, на пример за пешадијску борбу или на коњу. До касног средњег века чак је и пешадија могла себи да приушти да носи неколико комада плочастих оклопа. Производња оклопа је била профитабилна и свеприсутна индустрија током средњег века и ренесансе.[20]
Комплетно одело плочастог оклопа направљеног од добро каљеног челика тежило би око 15 – 25 kg.[21] Носилац је остао веома окретан и могао је да скаче, трчи и да се на други начин слободно креће јер је тежина оклопа била равномерно распоређена по целом телу. Оклоп је био зглобан и покривао је цело тело човека од врата до пете. У 15. и 16. веку, војници са плочастим оклопима били су језгро сваке војске.
Ренесанса
уредиНемачки такозвани максимилијански оклоп из раног 16. века је стил који користи тешке канелуре и нешто украсног бакрописа, за разлику од једноставније завршне обраде на белим оклопима из 15. века. Облици укључују утицај италијанских стилова. Ово доба је такође видело употребу затворених шлемова, за разлику од салета и барбута у стилу 15. века. Током раног 16. века, дизајн кациге и штитника за врат је реформисан како би се произвели такозвани нирнбершки оклопи, од којих су многи ремек дела израде и дизајна.[22]
Како је ватрено оружје постајало све боље и чешће на бојном пољу, корисност пуног оклопа је постепено опадала, а пуна одела су постала ограничена на она направљена за надметање која су се наставила развијати. Декорација финог оклопа се значајно повећала у том периоду, користећи низ техника, и додатно значајно повећала цену. Производили су се детаљно украшени плочасти оклопи за краљевске породице и веома богате. Високо украшени оклоп се често назива парадним оклопом, што је помало погрешан израз јер би се такав оклоп могао носити током активне војне службе. Оклоп од челичних плоча за Анрија II од Француске, направљен 1555. године, прекривен је педантним утиснутим обрасцима, који су подвргнути плављењу, посребрењу и позлати.[23]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Example of an armour worn by pikemen Germany circa 1600, on view at Lennart Viebahn Arms & Armour
- ^ а б Oriental Armour, H. Russell Robinson, Courier Dover Publications, 2002, page 167.
- ^ The Watanabe Art Museum Samurai Armour Collection, Volume I, Kabuto & Mengu, Trevor Absolon, page 130.
- ^ Tanegashima: the arrival of Europe in Japan, Olof G. Lidin, Nordic Institute of Asian Studies, NIAS Press, 2002.
- ^ а б 日本の甲冑 Costume Museum
- ^ Samurai: The Weapons and Spirit of the Japanese Warrior, Clive Sinclaire, Globe Pequot, 2004, page 32.
- ^ The Grove encyclopedia of decorative arts, Volume 1, Gordon Campbell, Oxford University Press US, 2006, page 36.
- ^ The Hutchinson dictionary of ancient & medieval warfare, Matthew Bennett, Taylor & Francis, 1998, page 145.
- ^ Samurai: The Weapons and Spirit of the Japanese Warrior, Clive Sinclaire, Globe Pequot, 2004, page 49[мртва веза].
- ^ Absolon, Trevor (28. 2. 2018). The Watanabe Art Museum Samurai Armour Collection Volume I ~ Kabuto & Mengu. Trevor Absolon. ISBN 9780986761508 — преко Google Books.
- ^ The Watanabe Art Museum Samurai Armour Collection, Volume I, Kabuto & Mengu, Trevor Absolon, page 78.
- ^ Samurai: The Weapons and Spirit of the Japanese Warrior, Clive Sinclaire, Globe Pequot, 2004, page 58[мртва веза].
- ^ „The Pith Helmet | Perspectives on History | AHA”. Historians.org.
- ^ Norris, Herbert (1999). Medieval costume and fashion
. Mineola, N.Y.: Dover Publications. стр. 181. ISBN 9780486404868.
- ^ Lewandowski, Elizabeth J. (24. 10. 2011). The complete costume dictionary. Lanham, Md.: Scarecrow Press, Inc. стр. 123. ISBN 9780810877856.
- ^ Wagner, Eduard; Drobná, Zoroslava; Durdík, Jan (2014). Medieval Costume, Armour and Weapons. Courier Corporation. стр. 41. ISBN 978-0-486-32025-0. Приступљено 15. 1. 2021.
- ^ Oakeshott, Ewart (2012). European Weapons and Armour: From the Renaissance to the Industrial Revolution. Boydell Press. стр. 87. ISBN 978-1-84383-720-6.
- ^ David Nicolle, French Armies of the Hundred Years War, Osprey Publishing, series Men-at-Arms #337, 2000.
- ^ David Nicolle, Fornovo 1495: France's bloody fighting retreat, Osprey Publishing, series Campaign #43, 1996.
- ^ Curl, Michael (2012). „The industry of defence”. Medieval Warfare. 2 (1): 38—42. JSTOR 48578631.
- ^ James, Lawrence (2003). Warrior Race: A History of the British at War. St. Martin's Press. стр. 119. ISBN 0-312-30737-3.
- ^ „Middle Ages: Armor”. MiddleAges.Net. Приступљено 8. 5. 2011.
- ^ „Heilbrunn Timeline of History: The Decoration of European Armor”. Metropolitan Museum of Art. Приступљено 26. 11. 2011.
Литература
уреди- R. E. Oakeshott, European weapons and armour: From the Renaissance to the industrial revolution (1980).
- Ortiz, A.; Carretero, C.; et al. (1991). Resplendence of the Spanish monarchy: Renaissance tapestries and armor from the Patrimonio Nacional. New York: The Metropolitan Museum of Art. (see index)
- Brian R. Price, Techniques of Medieval Armour Reproduction. Boulder, CO: Paladin Press, 2000.
- Smith, R. (2010). Rogers, Clifford J., ур. The Oxford Encyclopedia of Medieval Warfare and Military Technology: Volume I. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0195334036.
- Edge, David; John Miles Paddock (1993) [1988]. Arms & Armor of the Medieval Knight (Crescent Books reprint изд.). New York: Crescent Books. ISBN 0-517-10319-2.
- Thordeman, Bengt (2001) [1939]. Armour from the Battle of Wisby, 1361 (The Chivalry Bookshelf reprint изд.). The Chivalry Bookshelf. ISBN 1-891448-05-6.
- Counts, David. "Examination of St. Maurice Coat of Plates"[мртва веза], The Arador Armour Library, retrieved 3/22/07
- Edge and Paddock. Arms and Armour of the Medieval Knight. Saturn Books, London, 1996.
- Heath, Ian. Armies of Feudal Europe 1066 - 1300. Wargames Research Group Publication, Sussex, 1989.
- Williams, Alan (2003). The Knight and the Blast Furnace: A History of the Metallurgy of Armour in the Middle Ages & the Early Modern Period. Leiden: Brill. ISBN 978-9004124981.
- Nicolle, David (1999). Italian Militiamen 1260 - 1392. Osprey Publishing.
- Monteiro, João Gouveia (1998). A Guerra em Portugal nos finais da Idade Média. Notícias Editorial.
- Farris, William Wayne (1998). Sacred Texts and Buried Treasures: Issues in the Historical Archaeology of Ancient Japan. Honolulu, Hawaii: University of Hawaii Press. стр. 75. ISBN 0824820304. Приступљено 13. 3. 2016.
- Yamagami, Hachirō (1940). Japan's Ancient Armour. Japan: Board of Tourist Industry, Japanese Government Railways. Приступљено 13. 3. 2016.
- Bryant, Anthony J.; McBride, Angus (1991). Early Samurai: 200-1500 AD. London: Osprey. стр. 47. ISBN 1855321319. Приступљено 13. 3. 2016.[мртва веза]
