Моногамија
Моногамија је обичај или стање у коме особа има само једног партнера (мужа или жену) у једном периоду током свог живота.[1] Термин се такође примењује на социјално понашање неких животиња, а односи се на стање да имају само једног партнера истовремено. Реч моногамија долази од грчког μονός [monós] (један или сам), и γάμος [gámos], што значи брак или савез.[1] У дословном преводу, израз моногамија значи бити венчан са једном особом. Тренутно се израз моногамија користи и за венчане и за невенчане парове.
Учесталост код људи
уреди
Расподела социјалне моногамије
уредиПрема Етнографском атласу Џорга П. Мердока, од 1.231 забележеног друштва из целог света, 186 је било моногамно; 453 је имао повремену многоженство; 588 је имало чешту полигинију; а 4 су имала полиандрију.[3] (Ово не узима у обзир релативну популацију сваког од проучаваних друштава; стварна пракса полигамије у толерантном друштву може заправо бити ниска, с тим што већина претендантних полигамиста практикује моногамни брак.)[4]
Развод и поновни брак могу резултирати „серијском моногамијом“, тј. вишеструким браковима, али истовремено само једним законским супружником. Ово се може протумачити као облик плуралног парења, као и она друштва у којима доминирају породице са женским поглаваром на Карибима, Маурицијусу и Бразилу, где је честа ротација невенчаних партнера. Све у свему чине 16 до 24% „моногамне“ категорије.[5]
Преваленција сексуалне моногамије
уредиПреваленца сексуалне моногамије може се оквирно проценити као проценат ожењених који се не упуштају у ванбрачни секс. Стандардни међукултурни узорак описује количину ванбрачног секса мушкараца и жена у преко 50 прединдустријских култура.[6][7] Количина ванбрачног секса код мушкараца описана је као „универзална“ у 6 култура, „умерена“ у 29 култура, „повремена“ у 6 култура и „неуобичајена“ у 10 култура. Количина ванбрачног секса код жена описује се као „универзална“ у 6 култура, „умерена“ у 23 културе, „повремена“ у 9 култура и „неуобичајена“ у 15 култура.
Истраживања спроведена у незападним земљама (2001) такође су утврдила културне и полне разлике у ванбрачном сексу. Студија сексуалног понашања у Тајланду, Танзанији и Обали Слоноваче сугерише да се око 16–34% мушкараца упушта у ванбрачни секс, док се много мањи (непријављени) проценат жена учествује у ванбрачном сексу.[8] Студије у Нигерији откриле су да се око 47–53% мушкараца и 18–36% жена практикује ванбрачни секс.[9][10] Истраживање брачних и ванбрачних парова из Зимбабвеа из 1999. године извештава да је 38% мушкараца и 13% жена учествовало у ванбрачним сексуалним везама током последњих 12 месеци.[11]
Многа истраживања у којима су постављана питања о ванбрачном сексу у Сједињеним Државама ослањала су се на практичне узорке: истраживања на онима који су лако доступни (нпр. студентима волонтерима или добровољачким читаоцима часописа).[12] Могуће је да ови узорци из погодности тачно не одражавају популацију Сједињених Држава у целини, што може проузроковати озбиљне пристраности у резултатима анкете.[13] Према томе, пристрасност у узорковању може бити разлог зашто су рана истраживања ванбрачног секса у Сједињеним Државама дала широко различите резултате:[12] таква рана истраживања која користе узорке погодности (1974, 1983, 1993) известила су о широком распону од 12–26% удатих жене и 15–43% ожењених мушкараца који практикују ванбрачни секс.[14][15][16] Три студије су користиле национално репрезентативне узорке. Ове студије (1994, 1997) откриле су да се око 10-15% жена и 20-25% мушкараца бави ванбрачним сексом.[17][18][19]
Истраживање Колина Хофона на 566 хомосексуалних мушких парова са подручја залива Сан Франциска (2010) показало је да је 45% имало моногамне везе.[20] Међутим, Кампања за људска права је, на основу извештаја Роквеј института, изјавила да „ГЛБТ млади људи ... желе да свој одрасли живот проведу у дуготрајној вези одгајајући децу“. Прецизније, преко 80% анкетираних хомосексуалаца очекивало је да ће бити у моногамној вези након 30. године.[21]
Преваленција генетичке моногамије
уредиУчесталост генетске моногамије може се проценити на основу ванпартнерског очинства. Очинство изван пара је када потомци одгајани од моногамног пара долазе од жене која се парила са другим мушкарцем. Стопе очинства ван породице нису опсежно проучаване код људи. Многи извештаји о очинству ван пара мало су више од цитата заснованих на трачу, анегдотама и необјављеним налазима.[22] Симонс, Фирман, Родс и Питерс прегледали су 11 објављених студија очинства изван парова са различитих локација у Сједињеним Државама, Француској, Швајцарској, Великој Британији, Мексику и међу домородачким Јаномами Индијанцима из Амазонске прашуме у Јужној Америци.[23] Стопе очинства изван пара кретале су се од 0,03% до 11,8%, иако је већина локација имала низак проценат таквог очинства. Средња стопа очинства ван пара била је 1,8%. У засебном прегледу 17 студија које су спровели Белис, Хјуз, Хјуз и Аштон пронађене су нешто веће стопе очинства ван пара.[24] Стопе су варирале од 0,8% до 30% у овим студијама, са средњом стопом од 3,7% очинства ван пара. Опсег од 1,8% до 3,7% очинства изван пара подразумева опсег од 96% до 98% генетске моногамије. Иако се учесталост генетске моногамије може разликовати од 70% до 99% у различитим културама или друштвеним окружењима, велики проценат парова остаје генетски моногаман током својих веза. Један преглед, у коме је размотрено 67 других студија, известио је о очинству ван пара, у различитим друштвима, у распону од 0,4% до преко 50%.[25]
Прикривена нелегитимност је ситуација која настаје када неко за кога се претпоставља да је отац детета (или мајка) заправо није биолошки отац (или мајка). У медијима се понекад претпостављају фреквенције до 30%, али истраживање[26][27] социолога Мајкла Гилдинга прати ова прецењивања уназад до једне неформалне опаске на једној конференцији 1972. године.[28]
Откривање несумњиве нелегитимности може се догодити у контексту медицинско-генетског скрининга,[29] у истраживању генетске фамилије,[30][31] и у имиграционом тестирању.[32] Такве студије показују да је прикривена нелегитимност у ствари мања од 10% међу узоркованим афричким популацијама, мања од 5% међу узоркованим индијанским и полинезијским становништвом, мања од 2% узоркованог становништва Блиског истока и генерално 1% –2% међу европским узорцима.[29]
Грешке педигреа су добро познат извор грешака у медицинским студијама. Када се покушају проучити медицинске тегобе и њихове генетске компоненте, постаје веома важно да се разумеју стопе неочинства и грешке у родословљу. Постоје бројни софтверски пакети и поступци за исправљање података о истраживању због родословних грешака.[33][34][35]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ а б Cf. "Monogamy" in Britannica World Language Dictionary, R.C. Preble (ed.), Oxford-London 1962, p. 1275:1. The practice or principle of marrying only once. opp. to digamy now rare 2. The condition, rule or custom of being married to only one person at a time (opp. to polygamy or bigamy) 1708. 3. Zool. The habit of living in pairs, or having only one mate; The same text repeats The Shorter Oxford English Dictionary, W. Little, H.W. Fowler, J. Coulson (ed.), C.T. Onions (rev. & ed.,) Oxford 1969, 3rd edition, vol.1, p.1275; OED Online. March 2010. Oxford University Press. 23 Jun. 2010 Cf. Monogamy Архивирано 2015-06-23 на сајту Wayback Machine in Merriam-Webster Dictionary
- ^ „Kaszubski square in Gdynia” (на језику: пољски). Архивирано из оригинала 2011-09-16. г. Приступљено 2011-11-02.
- ^ Ethnographic Atlas Codebook Архивирано 2012-11-18 на сајту Wayback Machine derived from George P. Murdock’s Ethnographic Atlas recording the marital composition of 1231 societies from 1960 to 1980
- ^ Zeitzen, Miriam Koktvedgaard (2008). Polygamy: A Cross-Cultural Analysis. Oxford: Berg. стр. 5.
- ^ Fox, Robin (1997). Reproduction & Succession: Studies in Anthropology, Law and Society. New Brunswick, NJ: Transaction Publishers. стр. 34.
- ^ Divale, W. (2000). Pre-Coded Variables for the Standard Cross-Cultural Sample, Volume I and II Архивирано 2008-12-17 на сајту Wayback Machine. Jamaica, NY: York College, CUNY. Distributed by World Cultures. See Variable 170 and Variable 171.
- ^ Murdock, G.P.; White, D.R. (1969). „Standard cross-cultural sample”. Ethnology. 8 (4): 329—369. JSTOR 3772907. doi:10.2307/3772907.
- ^ O’Connor, M.L. (2001). „Men who have many sexual partners before marriage are more likely to engage in extramarital intercourse”. International Family Planning Perspectives. 27 (1): 48—9. JSTOR 2673807. doi:10.2307/2673807.
- ^ Isiugo-Abanihe, U.C. (1994). „Extramarital relations and perceptions of HIV/AIDS in Nigeria”. Health Transition Review. 4 (2): 111—125. PMID 10150513.
- ^ Ladebo, O.J.; Tanimowo, A.G. (2002). „Extension personnel's sexual behaviour and attitudes toward HIV/AIDS in South-Western Nigeria”. African Journal of Reproductive Health. 6 (2): 51—9. JSTOR 3583130. PMID 12476716. doi:10.2307/3583130.
- ^ National AIDS Council, Ministry of Health and Child Welfare, The MEASURE Project, Centers for Disease Control and Prevention (CDC/Zimbabwe). AIDS in Africa During the Nineties: Zimbabwe. A review and analysis of survey and research results. Carolina Population Center, University of North Carolina at Chapel Hill, 2002.
- ^ а б Wiederman, M. W. (1997). „Extramarital sex: Prevalence and correlates in a national survey.”. Journal of Sex Research. 34 (2): 167—174. doi:10.1080/00224499709551881.
- ^ Lohr, S. L. (2019). Sampling: Design and Analysis. Chapman and Hall/CRC.
- ^ Hunt, M. (1974). Sexual behavior in the 1970s. Chicago: Playboy Press.
- ^ Blumstein, P., & Schwartz, P. (1983). American Couples: Money, Work, Sex. New York, NY: William Morrow and Company.
- ^ Janus, S.S. & Janus, C.L. (1993). The Janus Report on Sexual Behavior Архивирано 2020-10-02 на сајту Wayback Machine. New York, NY: John Wiley & Sons, Inc.
- ^ Clements, M. (7. 8. 1994). „Sex in America today: A new national survey reveals how our attitudes are changing”. Parade Magazine. стр. 4—6.
- ^ Laumann, E. O., Gagnon, J. H., Michael, R. T, & Michaels, S. (1994). The social organization of sexuality: Sexual practices in the United States Архивирано 2019-05-22 на сајту Wayback Machine. Chicago: University of Chicago Press.
- ^ Wiederman, M. W. (1997). „Extramarital sex: Prevalence and correlates in a national survey”. Journal of Sex Research. 34 (2): 167—174. doi:10.1080/00224499709551881.
- ^ „Many gay couples negotiate open relationships”. sfgate.com. 16. 7. 2010. Архивирано из оригинала 20. 7. 2010. г. Приступљено 26. 4. 2018.
- ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 2010-03-14. г. Приступљено 2010-10-03.
- ^ Macintyre, S.; Sooman, A. (1991). „Non-paternity and prenatal genetic screening”. Lancet. 338 (8771): 869—871. PMID 1681226. S2CID 41787746. doi:10.1016/0140-6736(91)91513-T. Архивирано из оригинала 2020-10-02. г. Приступљено 2020-02-03.
- ^ Simmons, L.W.; Firman, R.E.C.; Rhodes, G.; Peters, M. (2004). „Human sperm competition: testis size, sperm production and rates of extrapair copulations”. Animal Behaviour. 68 (2): 297—302. S2CID 52483925. doi:10.1016/j.anbehav.2003.11.013.
- ^ Bellis, M.A.; Hughes, K.; Hughes, S.; Ashton, J.R. (2005). „Measuring paternal discrepancy and its public health consequences”. Journal of Epidemiology and Community Health. 59 (9): 749—754. PMC 1733152
. PMID 16100312. doi:10.1136/jech.2005.036517.
- ^ Anderson, Kermyt G. (2006). „How Well Does Paternity Confidence Match Actual Paternity? Evidence from Worldwide Nonpaternity Rates” (PDF). Current Anthropology. 48 (3): 511—8. doi:10.1086/504167. Архивирано из оригинала (PDF) 2006-08-30. г.
- ^ Gilding, Michael (2005). „Rampant misattributed paternity: the creation of an urban myth”. People and Place. 13 (12): 1–11. Архивирано из оригинала 2020-10-02. г.
- ^ Gilding, M. (2009). „Paternity Uncertainty and Evolutionary Psychology: How a Seemingly Capricious Occurrence Fails to Follow Laws of Greater Generality”. Sociology. 43: 140—691. S2CID 145367552. doi:10.1177/0038038508099102.
- ^ Philipp EE (1973) "Discussion: moral, social and ethical issues". In: Wolstenholme GEW, Fitzsimons DW, eds. Law and ethics of AID and embryo transfer. Ciba Foundation symposium. Vol 17. London: Associated Scientific 63–66
- ^ а б Bellis MA, Hughes K, Hughes S, Ashton JR (септембар 2005). „Measuring paternal discrepancy and its public health consequences”. J Epidemiol Community Health. 59 (9): 749—54. PMC 1733152 . PMID 16100312. doi:10.1136/jech.2005.036517.
- ^ Sykes, B; Irven, C (2000). „Surnames and the Y chromosome”. Am J Hum Genet. 66 (4): 1417—1419. PMC 1288207 . PMID 10739766. doi:10.1086/302850.
- ^ King, Turi E.; Jobling, Mark A. (2009), „Founders, Drift, and Infidelity: The Relationship between Y Chromosome Diversity and Patrilineal Surnames”, Molecular Biology and Evolution, 26 (5): 1093—102, PMC 2668828 , PMID 19204044, doi:10.1093/molbev/msp022
- ^ Forster, P; Hohoff, C; Dunkelmann, B; Schürenkamp, M; Pfeiffer, H; Neuhuber, F; Brinkmann, B (2015). „Elevated germline mutation rate in teenage fathers”. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences. 282 (1803): 20142898. PMC 4345458 . PMID 25694621. doi:10.1098/rspb.2014.2898.
- ^ Suna L, Wildera K, McPeeka MS (2002). „Enhanced Pedigree Error Detection”. Human Heredity. 54 (2): 99—110. PMID 12566741. S2CID 26992288. doi:10.1159/000067666. Архивирано из оригинала 2020-10-02. г. Приступљено 2020-02-03.
- ^ O'Connell JR, Weeks DE (јул 1998). „PedCheck: a program for identification of genotype incompatibilities in linkage analysis”. Am J Hum Genet. 63 (1): 259—266. PMC 1377228 . PMID 9634505. doi:10.1086/301904.
- ^ Lathrop GM, Hooper AB, Huntsman JW, Ward RH (март 1983). „Evaluating pedigree data. I. The estimation of pedigree error in the presence of marker mistyping”. Am J Hum Genet. 35 (2): 241—262. PMC 1685535 . PMID 6573130.
Литература
уреди- Reichard, Ulrich H. (2003). „Monogamy: past and present”. Ур.: Reichard, Ulrich H.; Boesch, Christophe. Monogamy: Mating Strategies and Partnerships in Birds, Humans and Other Mammals. Cambridge University Press. стр. 3—25. ISBN 978-0-521-52577-0. Архивирано из оригинала 2016-06-03. г. Приступљено 2016-01-05.
- Low B.S. (2003) Ecological and social complexities in human monogamy Архивирано 2018-07-13 на сајту Wayback Machine. Monogamy: Mating Strategies and Partnerships in Birds, Humans and Other Mammals:161–176.
- Sheff, Elisabeth (22. 7. 2014). „Seven Forms of Non-Monogamy”. Psychology Today.
- de Vaux R. O.P. (1973). „Marriage - 1. Polygamy and monogamy”. Ancient Israel. Its Life and Institutions. London: Darton, Longman & Todd. стр. 24—26. ISBN 978-0-232-51219-9.
- John Paul II (2006). Man and Woman He created Them. A Theology of the Body 1,2-4. M. Waldstein (trans.). Boston: Paoline Books & Media. стр. 132–133. ISBN 978-0-8198-7421-4.
- „Marriage”. Encyclopaedia Judaica. 11. Jerusalem-New York: Encyclopaedia Judaica Jerusalem — The MacMillan Company. 1971. стр. 1026—1051.
- „Monogamy”. Encyclopaedia Judaica. 12. Jerusalem-New York: Encyclopaedia Judaica Jerusalem — The MacMillan Company. 1971. стр. 258—260.
- Pinch Geraldine, Private Life in Ancient Egypt in: J. M. Sasson; J. Baines; G. Beckman; K. S. Rubinson (assist.), ур. (1995). Civilizations of the Ancient Near East. 1. New York: Simon & Schuster Macmillan. стр. 363—381. ISBN 978-0-684-19720-3.
- Stol Marten: Private Life in Ancient Mesopotamia, in: J. M. Sasson; J. Baines; G. Beckman; K. S. Rubinson (assist.), ур. (1995). Civilizations of the Ancient Near East. 1. New York: Simon & Schuster Macmillan. стр. 486—501. ISBN 978-0-684-19720-3..
- Wojtyła, Karol (1981). „Marriage. Monogamy and the indissolubility of Marriage”. Love and Responsibility. San Francisco: Ignatius Press. стр. 211–216. ISBN 978-0-89870-445-7.
- Barash, David P., and Lipton, Judith Eve. The Myth of Monogamy: Fidelity and Infidelity in Animals and People. New York: W. H. Freeman and Co./Henry Hold and Co., 2001. ISBN 0-8050-7136-9.
- Kleiman DG (март 1977). „Monogamy in mammals”. Q Rev Biol. 52 (1): 39—69. PMID 857268. doi:10.1086/409721.
- Lehrman, Sally. "The Virtues of Promiscuity". July 22, 2002. AlterNet. Accessed 21 July 2008. On studies showing social and genetic benefits of promiscuity.
- Lim, Miranda M.; et al. (јун 2004). „Enhanced Partner Preference in a Promiscuous Species by Manipulating the Expression of a Single Gene”. Nature. 429 (6993): 754—7. Bibcode:2004Natur.429..754L. PMID 15201909. S2CID 4340500. doi:10.1038/nature02539.
- Reichard, Ulrich H., and Christophe Boesch (eds.). Monogamy: Mating Strategies and Partnerships in Birds, Humans and Other Mammals. New York: Cambridge University Press, 2003. ISBN 0-521-81973-3, ISBN 0-521-52577-2.
- Burnham, Phelan, Terry, Jay (2000). Mean Genes: from Sex to Money to Food, Taming Our Primal Instincts
(First изд.). Cambridge, MA: Cambridge, MA: Perseus Pub. ISBN 978-0-14-200007-6. - Lathrop GM, Huntsman JW, Hooper AB, Ward RH (1983). „Evaluating pedigree data. II. Identifying the cause of error in families with inconsistencies”. Hum. Hered. 33 (6): 377—89. PMID 6585347. doi:10.1159/000153406.
- Roth, Martha T. Age at Marriage and the Household: A Study of the Neo-Babylonian and Neo-Assyrian Forms Архивирано 2018-07-13 на сајту Wayback Machine, "Comparative Studies in Society and History" 29 (1987), and Babylonian Marriage Agreements 7th–3rd Centuries BC (1989)
- Gabbatiss, Josh. Why pairing up for life is hardly ever a good idea Архивирано 2016-03-22 на сајту Wayback Machine (February 2016), BBC Earth
