Википедија

Михаил Бакуњин

Михаил Александрович Бакуњин (рус. Михаил Александрович Бакунин; Прјамухино, 30. мај 1814 — Берн, 1. јул 1876) је био познати руски револуционар, анархиста, политички ангажован писац,[4] савременик Карла Маркса. Он спада међу прве анархистичке филозофе и често се сматра „оцем модерног анархизма“.[5][6]

Михаил Бакуњин
Михаил Бакуњин
Лични подаци
Датум рођења(1814-05-30)30. мај 1814.
Место рођењаПрјамухино, Руска Империја
Датум смрти1. јул 1876.(1876-07-01) (62 год.)
Место смртиБерн, Швајцарска
Филозофски рад
Интересовања
Утицаји одЕрнст Теодор Вилхелм Хофман, Александар Херцен, Николај Огарев, Пјер Жозеф Прудон, Жан Жак Русо, Лудвиг Фојербах, Карл Маркс, Георг Вилхелм Фридрих Хегел, Фјодор Достојевски
Потпис

Младост

уреди

Бакуњин је рођен 30. маја 1814. у аристократској породоци у селу Прјамухино, у Тверској области, северозападно од Москве.[7] У четрнаестој години је отишао у Санкт Петербург где је уписао војну академију за артиљерце. Године 1832. је пребачен у Руску краљевску гарду и послат у Литванију. Живећи у царској Русији, Бакуњин је брзо развио снажну мржњу према неправди. 1835. у 22. години живота, напустио је војску јер су му сметале репресивне методе примењиване на локалном становништву, и почео да се креће у демократским круговима. Постао је јако критичан према феудализму који је тада био званично друштвено уређење Русије.

Након напуштања војске био је прво у Москви, а затим у Санкт Петербургу преводећи на руски дела аутора као што су Фихте и Хегел. 1842. је отпутовао у Немачку како би тамо проучавао Хегела, где се упознао са водећим младим социјалистима Немачке.

Одлазак у Париз

уреди

Када се преселио у Париз упознао је Жозефа Прудона, Карла Маркса, Жорж Санд и главне представнике пољске емиграције. У том стадијуму већ је формулисао теорију која је видела слободу како се постиже општим устанком, повезаним са националним револуцијама, а поготово ослобођењем свих словенских народа. Његово страсно пропагирање демократије и антиколонијализма учинило га је „јавним непријатељем бр. 1“ у већини европских монархија. 1848. био је прогнан из Француске због говора у којем је подржавао независност Пољске. Из Париза је отишао у Швајцарску где се остао да живи неко време, и био активан у друштвеним догађањима. Његова страст за слободом и једнакошћу и његове осуде привилегија и неправде учиниле су га изузетно привлачним за радикални покрет тог времена.

Следеће године Бакуњин је похитао у Дрезден где је одиграо водећу улогу у Мајском устанку. То је довело до његовог хапшења и изрицања смртне казне. Аустроугарска монархија га је такође желела, па је изручен и поново осуђен на смрт. Али пре него што је смртна казна извршена, Русија је затражила његово изручење и следећих шест година провео је утамничен без суђења у Петропавловској тврђави. Када је пуштен из затвора прогнан је у Сибир.[4]

Бекство из Сибира

уреди

1861. извео је спектакуларно бекство и вратио се у Европу[4] преко Јапана, САД (Сан Франциско) и кроз Панамски канал. Следеће три године посветио се борби за пољску независност. Затим је почео да поновно пропитује своје идеје. Да ли би национална независност, сама по себи, довела да слободе за радни народ? Ово питање га је удаљило од национализма и усмерило ка анархизму.

Прва Интернационала

уреди

1868. се придружио Међународном радничком удружењу (познатом и као Прва интернационала), федерацији радикалних и синдикалних организација са секцијама у већини европских земаља. Врло брзо његове идеје су се развиле и постао је познати поборник анархизма. Иако се слагао са добрим делом Марксове економске теорије, одбијао је његову ауторитарну политику и настала је велика подела у Интернационали између анархиста и марксиста.

Док је Маркс веровао да се социјализам може изградити преузимајући државу, Бакуњин тражио њено уништење и стварање новог друштва заснованог на слободном удруживању слободних радника. Ово је ускоро постала званична политика Интернационале у Италији и Шпанији, а њена популарност је расла и у Швајцарској, Белгији и Француској.

Комитет сачињен да би се испитале оптужбе прогласио је Бакуњина кривим и већинским гласањем избацио га из Интернационале. Швајцарска секција је сазвала следећи конгрес и тамо су оптужбе проглашене лажним. Међународна конференција је Бакуњина ослободила оптужбе и наставила са прихватањем анархистичке позиције одбијања било какве мањинске власти. Поражени Маркс и његови следбеници преселили су Генералну скупштину интернационале у Њујорк где је она избледела до безначајности. Идеје које је развио Бакуњин у последњој деценији свог живота начиниле су основу модерног анархистичког покрета.

Бакуњиново наслеђе

уреди

Исцрпљен целоживотном борбом, Бакуњин је умро у Швајцарској 1. јула 1876. Његово наслеђе је огромно. Иако је писао манифесте, чланке и књиге он никада није завршио ниједно крупније дело. Како је првенствено био човек од акције, он би их прекидао, често буквално усред реченице, да би одиграо своју улогу у борбама, штрајковима и побунама. Оно што је оставио у наслеђе је збирка фрагмената. Чак и такви, његови списи су пуни увида који су релевантни данас као што су били у његово време.

Бакуњин је говорио да је влада средство помоћу којег мањина влада већином. Уколико „политичка моћ“ значи концентрацију ауторитета у рукама неколицине, проглашавао је, она мора бити укинута. Уместо ње мора се десити „социјална револуција“, која ће се супротставити постојећим односима међу људима и предати власт у руке масама кроз њихову сопствену федерацију добровољних организација.

Неопходно је потпуно и принципијелно и у пракси укинути све што се може назвати политичка моћ, јер док има политичке моћи увек ће бити владара и оних којима се влада, господара и робова, експлоататора и експлоатисаних.

— Михаил Бакуњин

Иако је схватао да идеје и интелектуалци имају важну улогу у револуцији, улогу образовања и артикулације народних потреба и жеља, он је изрекао опомену. Упозорио их је да не покушају да узму власт у своје руке и створе „диктатуру пролетаријата“. Мисао да мала група људи, без обзира колико добронамерна, може да изврши државни удар за добробит већине била је за њега „јерес против здравог разума“. Давно пре Руске револуције упозоравао је да би нова класа интелектуалаца и полу-интелектуалаца могла покушати да седне у фотеље шефова и власника, и лиши радни народ његове слободе.

Он је 1873. прорекао да ће под марксистичком „диктатуром пролетаријата“ партијске вође „узети узда власти у чврсте руке“ и „поделити масе у две велике војске- индустријску и пољопривредну- под директном командом државних инжињера који ће сачињавати нову привилеговану научну и политичку класу“.

Извори

уреди
  1. ^ Petrov, Kristian (2019). „'Strike out, right and left!': a conceptual-historical analysis of 1860s Russian nihilism and its notion of negation”. Stud East Eur Thought. 71 (2): 73—97. S2CID 150893870. doi:10.1007/s11212-019-09319-4  . 
  2. ^ Scanlan, James P. (1998). „Russian Materialism: 'the 1860s'”. Routledge Encyclopedia of Philosophy. Taylor and Francis. ISBN 978-0415250696. doi:10.4324/9780415249126-E050-1. 
  3. ^ Edie, James M.; Scanlan, James; Zeldin, Mary-Barbara (1994). Russian Philosophy Volume II: the Nihilists, The Populists, Critics of Religion and Culture. University of Tennessee Press. стр. 3. „Bakunin himself was a Westernizer” 
  4. ^ а б в Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 98. ISBN 86-331-2075-5. 
  5. ^ „Ernest Alfred Vizetelly. The Anarchists: Their Faith and Their Record. Turnbull and Spears Printers, Edingurgh, 1911.”. Приступљено 13. 4. 2013. 
  6. ^ Masters, Anthony (1974), Bakunin, the Father of Anarchism, Saturday Review Press, ISBN 0841502951 
  7. ^ „Bakunjin, Mihail Aleksandrovič - Hrvatska enciklopedija”. enciklopedija.hr. Приступљено 2024-01-29. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Михаил_Бакуњин&oldid=28705129”