Мехадија (Караш-Северин)

Мехадија (рум. Mehadia) насеље је у Румунији у округу Караш-Северин у општини Мехадија. Oпштина се налази на надморској висини од 157 m.

Мехадија рум. Mehadia
Насеље
Православна црква у Мехадији
Грб
Мехадија Локација у Румунији
Координате: 44° 54′ 2″ N 22° 22′ 0″ E
Земља	Румунија
Округ	Караш-Северин
Општина	Мехадија
Надморска висина	157 m (515 ft)
Становништво (2002)
• Укупно	4.474
Временска зона	Источноевропско време (UTC+2)
• Лети (DST)	Источноевропско летње време (UTC+3)
Геокод	673619

Историја

Мехадија варошица је била током 18-19. века на територији 13. банатске регименте. Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године приметио да Мехадија има војни статус а припада Оршовском округу и дистрикту. Ту се налазе тада поштанска камбијатура, пешадијска касарна, царинарница, римокатолички манастир а становништво је претежно влашко. У њој су бројни стари сумпорни и гвожђевити термални извори, у оквиру бање Херкулане. "Херкулова купатила" су посвећена старогрчком полубогу јунаку Херкулу - Ираклију. То је прастаро римско купатило на месту старог "Ad Medias".

Бања Херкулана

Историја Мехадије почиње од првог века после Христа. Римски император Трајан је 104. године н.е. начинио од покорене Дакије римску провинцију, и дао је да се граде градови, међу којима град где су термална купатила, којим даде име "Ad Aqus Herculi sacras". Код Грка а касније и Римљана је то био обичај, да се неком јунаку посвећују лековити извори. Том јунаку Херкулу (али и Ескулапу и Хигнеји) су грађени посвећени ту храмови. Након протеривања Римљана из Дакије 274. године, Мехадија је пропала. Обнова је уследила тек након протеривања Турака са тих простора, почетком 18. века. Фелдмаршал гроф Хамилтон је крену да обилази и унапређује освојену територију. Нашао је на реци Черни "развалине класичних старина" и обавестио цара. Цар Карло VI је наредио да се поново изграде "Херкулови извори", пре свега за народ. Тако је изграђено осим три куће за становање, три касарне, капела, једна кафана и на остацима римских зидова - Францово, Лудвигово и Херкулово купатило, а помоћу остатака камена и цигли и остала купатила. Хамилтон је нашао места порушених храмова посвећених Херкулу, Еускулапу и Хигнеји, и плоче од њих послао је у Беч за дворску библиотеку. Откопано је још седам Херкулових статуа, од којих су три сачуване и сад у Бечу. Сачувано је пет плоча у Лудвиговом купатилу, а три су узидане на путу ка Херкуловом купатилу. Нови рат са Турцима је уништио 1737. године Хамилтонов тргодишњи труд. Али Мехадија са бањом постала је предмет око које су се спориле две царевине. Турска би добила Мехадију са селима око Черне, али њена војска није успела у одухвату, да у року каналише Черну до Дунава. Током следеће 33 године обнављано је то лечилиште. Између 1772-1788. године сазидани су само топло и хладно купатило, као и гостионица. Када је избио Аустријско-турски рат 1787. године, аустријски генерал Клерфе је код Мехадије победио Турке, који су одступили заувек са тих простора. Почело је интензивније изграђивање бање, а када је цар Франц посетио 1817. године Мехадију, наредио је да се више не зове "Мехадијска" већ "Херкулова купатила". А откако је цар Фрања Јосиф био у Мехадији 1852. године уследио је њен велики процват. То је постало европско бањског место са интересантним "курсалоном" за разоноду. Ту су постављена четири монументална стуба која представљају статуе народности које највише посећују лечилиште. То су били: охоли Мађар, снажни Србин (са широким плећима), лукави Влах (Румун) и равнодушни Шваба. У курсалону су велика концертна сала са трибином за оркестар, кафана и гостионица, галерије а иза је мали по енглески уређен парк, са водоскоцима и базенима. Салони "Херкулес-бада" пуни су одабраног света. "Најбоља друштвена елита тамо се стиче, не толико ради лечења, колико ради прохађања и уживања".

Многи Срби ту најрадије долазе и зато што је релативно близу. Могло се лако стићи возом или паробродом низ Дунав. Бању су осим српских владара Карађарђа и Милоша, затим њихових потомака Обреновића и Карађорђевића и српских државника, политичара и високох официра, посећивали и Вук Караџић (још 1809. године када се први пут разболео), војвода Стеван Книћанин, Сава Текелија, Љубомир Ненадовић идр.

У месту је живело много Срба, од старих времена. Постојала је у Мехадији надомак бање Херкулане, православна црква и школа. Ту је од 1777. године било седиште проте Мехадијског, у саставу Вршачке епархије. Године 1824. ту су свештеници парохијски: два Румуна, протопрезвитер Христифор от Стојка и ђакон Димитриј Мажар, и један Србин, поп Николај Димитријевић. У том протопрезвирату је било 1904. године - 33 парохије и 9 филијала.

Био је 1839. године ту један пренумерант Павловићевог "Српског народног листа". Давидовићеву српску "Историју" набавили су 1846. године у Карансебешу читаоци из Мехадије: поп Стефан Лепедато парох, Симеон Поповић купец и месни учитељ Петар Јаношевић. Иако је 1858. године ту долазило много Срба на лечење и одмор нису били добродошли. Румуни су имали предност код смештаја, и добијали боље собе. У кафанама се од српске штампе могла читати само "Подунавка". Србин из Беча, лекар др Коста Десемировић је 1914. године рекламирао своју ординацију, која је у бањи била отворена измеђи 1. јуна и 1. септембра.

Становништво

Према подацима из 2002. године у насељу је живело 4474 становника.

Попис 2002.

Расподела становништва по националности 2002.‍
Румуни			4.444	99,4%
Мађари			11	0,2%
Украјинци			3	0,1%
Немци			13	0,3%

Хронологија

Хронологија броја становника

Година	1992	1993	1994	1995	1996	1997	1998	1999	2000	2001	2002	2003	2004	2005	2006	2007	2008	2009	2010	2011	2012	2013	2014	2015	2016	2017
Становништво	4143	4146	4169	4162	4133	4115	4080	4051	4048	4066	4099	4097	4149	4167	4186	4207	4193	4172	4163	4173	4157	4159	4166	4147	4111	4069