Камило Сјенфуегос

Камило Сјенфуегос Горјаран (шп. Camilo Cienfuegos Gorriarán; Хавана, 6. фебруар 1932Флоридски мореуз, 28. октобар 1959) био је кубански револуционар и једна од кључних личности Кубанске револуције, заједно уз Фидела Кастра, Че Гевару, Хуана Алмеиду Боскеа и Раула Кастра.

Камило Сјенфуегос
Лични подаци
Датум рођења(1932-02-06)6. фебруар 1932.
Место рођењаХавана, Куба
Датум смрти28. октобар 1959.(1959-10-28) (27 год.)
Место смртиФлоридски мореуз, Куба
Политичка каријера
Политичка
странка
Покрет 26. јул

Биографија

уреди

Рођен је и одгајан од родитеља анархиста, који су избегли из Шпаније пре пораза републиканаца у Шпанском грађанском рату 1939. и доласка Франка на власт. Камило је 1950. уписао Школу лепих уметности „Сан Алехандро“, али је одустао од школовања због финансијских проблема.

Политичка активност

уреди

Од 1948. почео је да се занима за политичке проблеме, учествујући у демонстрацијама против поскупљења у јавном градском превозу. Године 1954. укључио се у илегални студентски покрет против диктатуре Фулгенсија Батисте. у једној од демонстрација студентске групе био је рањен у полицијској пуцњави 7. децембра 1955. и након тога злостављан у полицијској станици. Без посла и измалтретиран, отишао је у Њујорк, САД. Након истека визе, био је депортован у Мексико.

Током боравка у Мексику упознао се с Фиделом Кастром, који је баш тада организовао револуционарну групу која је требало да се бори против Батисте и сруши га с власти. Сјенфуегос је био један од 82 револуционара који су се укрцали на брод „Гранма“ новембра 1956. и испловили према Куби.

Герилски рат

уреди
 
Сјенфуегос (лево) тријумфално улази у Хавану с Фидел Кастром (десно) јануара 1959.

„Гранма“ је допловила до Кубе 2. децембра. Изморени и мокри у мочварама мангрове, револуционари су били заскочени од Батистиних војника, те су се распршили и велик део њих страдао. Камило је био један од само 12 преживелих; сви други су убијени у нападу или су их касније стрељали Батистини војници. Успео је да се нађе с Кастром тек након месец дана лутања по Сијера Маестри.

До 1957. је постао један од главних вођа револуционарних јединица покрета „26. јул“, са чином командантеа. Сјенфуегосове јединице однеле су велику победу над Батистиним снагама у бици код Јагвахаја децембра 1958, након чега је зарадио надимак херој Јагвахаја. Ова победа осигурала је Камиловим и Че Гевариним јединицама да заузму важан град Санта Клара 31. децембра; наредног дана Батиста и његова клика побегли су са државном благајном из Кубе, а револуционари су победнички ушли у Хавану.[1]

Сјенфуегос је након победе револуције, служио у врховној команди кубанске војске борећи се против пробатистичких герилских група и учествујући у аграрној реформи.[2]

Погибија

уреди

Камило се 28. октобра 1959. године запутио авионом Цесна-310 из Камагвеја према Хавани, али је током ноћи нестао изнад океана. Потрага за авионом трајала је неколико дана, али олупина или тело нису нађени. Потрага је обустављена до новембра, а Сјенфуегос проглашен несталим.[3]

Наслеђе

уреди
 
Челични обрис Сјенфуегоса на здради Министарства информатике и комуникација, Хавана, Куба, 2020

Његова смрт је болно одјекнула Кубом. У Јагвахају му је изграђен спомен-музеј, а Орден Сјенфуегоса, социјалистичко одликовање, добило је име по њему.

Сваког 28. октобра школарци широм Кубе бацају цвеће у море (или реке, ако живе у унутрашњости) и на тај начин чувају успомену на Сјенфуегоса.[4]

Универзитет у Матанзасу носи његово име, као и шест војних средњих школа на Куби.[5]

Референце

уреди
  1. ^ Thomas 1971, стр. 238, 250
  2. ^ Sierra (2002) History of Cuba - Camilo http://www.historyofcuba.com/history/camilo.htm Архивирано на сајту Wayback Machine (8. децембар 2020)
  3. ^ Thomas 1970, стр. 842–3
  4. ^ Museo Camilo Cienfuegos Архивирано на сајту Wayback Machine (31. децембар 2008) Yahoo Cities
  5. ^ 11:08 PM. „Cuban Military pictures - Page 19”. Militaryphotos.net. Приступљено 14. 10. 2013. 

Литература

уреди
  • Thomas, Hugh. 1970, 1998. Cuba: The Pursuit of Freedom. Da Capo Press, New York. ISBN 978-0-306-80827-2
  • Thomas, Hugh. 1971, 1986. The Cuban Revolution. Weidenfeld and Nicolson. London. (Shortened version of Cuba: The Pursuit of Freedom, includes all history 1952-1970) ISBN 978-0-297-78954-3

Спољашње везе

уреди