Википедија

Жан-Огист-Доминик Енгр

француски сликар

Жан-Огист-Доминик Енгр (фр. Jean-Auguste-Dominique Ingres; Монтобан, 29. август 1780 — Париз, 14. јануар 1867) био је француски сликар неокласицизма. Иако је тежио да постане сликар историјских догађаја у традицији Николе Пусена и Жака Луја Давида, његови портрети су признати као његова највећа заоставштина историји уметности. Нарочито се истичу они у техникама цртежа, због виталности и скоро фотографске прецизности линије.

Жан-Огист-Доминик Енгр
Енгр око 1855.[1]
Лични подаци
Датум рођења(1780-08-29)29. август 1780.
Место рођењаМонтобан, Француска
Датум смрти14. јануар 1867.(1867-01-14) (86 год.)
Место смртиПариз, Француска

Рођен у скромној породици у Монтобану, он jе отпутовао у Париз да студира у Давидове студије. Године 1802, он је дебитовао на изложби Салон и освојио Римску премију за своју слику Амбасадори Агамемнона у шатору Ахила. У време када је 1806. одлазио на боравк у Риму, његов стил открива његово блиско проучавање италијанских и фламанских ренесансних мајстора. Он је тад већ био потпуно развијен и мало се променио до краја живота. Док је радио у Риму, а потом и Фиренци од 1806. до 1824. године, редовно је слао слике на Париски Салон, где им критичари нису давали високе оцене, јер су сматрали да је његов стил био бизаран и архаичан. Током овог периода добио је мали број ангажмана за слике из историје које је тежио да слика, али био је у стању да издржава себе и своју супругу као портретни сликар и цртач.

Он је био коначно признат на Салону 1824. године, када се његова рафаелска слика Завета Луја XIII добила високе оцене. Енгр је признат као вођа неокласичне школе у Француској. Иако су му приходи од комисија за историјске слике омогућили да слика мање портрета, његов Портрет господина Бертина обележио је његов следећи јавни успех 1833. године. Наредне године, његово огорчење због оштрих критика његове амбициозне композиције Мучеништва светог Симфоријана, приморало га је да се врати у Италију, где је преузео директорску позицију Француске академије у Риму 1835. Он се трајно вратио се у Париз 1841. године. У каснијим годинама сликао је нове верзије многих својих ранијих композиција, серију дизајнова за витраже, неколико важних портрета жена, и Турско купатило, која је последња од неколико његових оријенталистичких слика нагих жена, коју је завршио у својој 83. години живота.

Биографија

уреди

Већ у младости је дошао у додир са уметношћу. Његов отац је био свестрани уметник (скулптор, штукатер, сликар минијатуриста),[2] и учио ге је сликарству и свирању на виолини.[3] 1791. године је свога сина послао на академију у Тулуз.

У августу 1796. године путовао је у Париз и ту је нашао место у атељеу Жак Луј Давида и био је у класи Школе лепих уметности у Паризу. Године 1801. је добио награду "Prix de Rome" која је студентима била препорука за добијање стипендије за студије на академијама. Добио је четворогодишњу стипендију и боравак на Француској академији у вили Медичи у Риму коју је отишао 1806. године.

У Риму је студирао и копирао старе мајсторе и зарађивао портретирањем гувернера и других личности. Године 1813, оженио се својом пријатељицом Мадленом Хапеле са којом је дуго имао успешан и примеран брак.

После 1824. године Енгр је доживео успех и основао је атеље у Паризу где су се школовали многи који су код њега долазили да уче а добијао је и све већи број сликарских задатака, а постао је и професор на Школи лепих уметности у Паризу. Када је после отишао у Рим постао је тамо професор и директор Париске школе. Године 1841, поново се враћа у Париз.

 
Аутопортрет, 1804. године, Музеј Конде, Шантији
 
Турско купатило, 1863. године, Лувр
 
Велика одалиска, 1814. године, Лувр
 
Јованка Орлеанка на крунисању краља Шарла VII, у катедрали у Ремсу 1854. Лувр

Године 1849, умрла је његова жена и он је ожалошћен кренуо на путовања. Као седамдесетгодишњи је поново виталан и жени се по други пут. За париску Светску изложбу 1855. године ће бити велики простор посвећен за ретроспективу његових дела и дела Ежен Делакроа који је са њим био значајан представник непомирљивих праваца у уметности класицизма и романтизма чија су се дела током времена све више удаљавала од себе и постајала све различитија како у схватањима уметности тако и по самом изгледу. Као осамдесетогодишњак још увек је виталан и активан и постаје ректор у Школи лепих уметности у Паризу. Умро је у Паризу 1867. године и иза себе је оставио више од 4.000 цртежа.

Дело и карактеристике

уреди

Енгреова дела нису била дуго времена цењена и поштована. У почетку је сликао у псеудо- класицистичком стилу Жак Луја Давида а касније сасвим према делу Рафаел Сантија. Последњих се година враћа античким узорима и црпи из етрурског сликарства, слика водених боја које он са великом умешношћу и прецизношћу изводи.

Цртежу и модулацији Енгр посвећује већу пажњу него боји. Тако се јавља велики раскорак између његових дела и дела Ежен Делакроа који користи већ скоро импресионистичку палету. Енгр је гајио један строги стил класицизма у коме се ослањао на античке узоре и карактерише се прецизним линијама и обрисима.

Нека од његових најпознатијих дела

уреди

Галерија

уреди
  •  
    Едип и Сфинга
  •  
    Извор, 1856.
  •  
    Маркоте д' Аржентеј, 1810.
  •  
    Госпођица Жан- Сузан- Катрин Гонин, 1821.
  •  
    Госпођа Марије Маркоте, 1826.
  •  
    Louise de Broglie, Контеса д'Осонвил, 1845.
  •  
    Принцеза Алберт де Брољ, 1853.
  •  
    Портрет госпође Инес Моатесје, 1856.

Референце

уреди
  1. ^ „Fine Arts Museums of San Francisco”. Приступљено 15. 12. 2018. 
  2. ^ Parker 1926.
  3. ^ Arikha 1986, стр. 103

Литература

уреди
  • Enciklopedija likovnih umjetnosti, L.Z. FNRJ, Zagreb 1959.
  • Mala prosvetina enciklopedija, Beograd, 1959.
  • Dejiny umenia, Mladé letá Bratislava 2001.
  • Svetové dejiny umenia, B.F. Groslier, Larusse, Praha 1996.
  • Istorija slikarstva, Nolit, Beograd 1973.
  • Arikha, Avigdor (1986). J.A.D. Ingres: Fifty Life Drawings from the Musée Ingres at Montauban. Houston: The Museum of Fine Arts. ISBN 978-0-89090-036-9. 
  • Barousse, Pierre, Jean-Auguste-Dominique Ingres, and Michael Kauffmann (1979). Ingres, Drawings from the Musée Ingres at Montauban and Other Collections: Arts Council of Great Britain; [Victoria and Albert Museum shown first]. ISBN 978-0-7287-0204-2. . [London]: Arts Council of Great Britain.
  • Betzer, Sarah E.; Ingres, J.-A.-D (2012). Ingres and the Studio: Women, Painting, History. University Park, Pa: Pennsylvania State University Press. ISBN 9780271048758. 
  • Canaday, John (1969). The Lives of the Painters: Volume 3. New York: W. W. Norton and Company Inc. OCLC 34554848. 
  • Clark, Kenneth (1976). The Romantic Rebellion: Romantic versus Classic Art. ISBN 978-0-7195-2857-6. . London [u.a.]: Murray [u.a.].
  • Clay, Jean (1981). Romanticism. New York: Vendome. ISBN 978-0-86565-012-1. 
  • Cohn, Marjorie B.; Siegfried, Susan L. (1980). Works by J.-A.-D. Ingres in the Collection of the Fogg Art Museum. . Cambridge, Mass.: Fogg Art Museum, Harvard University OCLC 6762670
  • Condon, Patricia. „Ingres, Jean-Auguste-Dominique.”. Grove Art Online. Oxford Art Online. Oxford University Press. .
  • Condon, Patricia; Cohn, Marjorie B.; Mongan, Agnes (1983). In Pursuit of Perfection: The Art of J.-A.-D. Ingres. Louisville: The J. B. Speed Art Museum. ISBN 978-0-9612276-0-9. 
  • Delaborde, Henri (1870). Ingres, sa vie, ses travaux, sa doctrine: D'apres les notes manuscrites et les lettres du maitre. . Paris: H. Plon OCLC 23402108
  • Fleckner, Uwe (2007). Jean-August-Dominique Ingres (на језику: French). H.F. Ullmann. ISBN 978-3-8331-3733-4. 
  • Gaudibert, Pierre (1970). Ingres. Paris: Flammarion. OCLC 741434100. 
  • Gowing, Lawrence (1987). Paintings in the Louvre. New York: Stewart, Tabori & Chang. ISBN 978-1-55670-007-1. 
  • Grimme, Karin H. (2006). Jean-Auguste-Dominique Ingres, 1780–1867. Hong Kong: Taschen. ISBN 978-3-8228-5314-6. 
  • Guégan, Stéphane; Pomaréde, Vincent; Prat, Louis-Antoine (2002). Théodore Chassériau, 1819–1856: The Unknown Romantic. New Haven and London: Yale University Press. ISBN 978-1-58839-067-7. 
  • Jover, Manuel (2005). Ingres (на језику: French). Paris: Terrail/Édigroup. ISBN 978-2-87939-287-5. 
  • Mongan, Agnes; Naef, Dr. Hans. (1967). Ingres Centennial Exhibition 1867–1967: Drawings, Watercolors, and Oil Sketches from American Collections. . Greenwich, Conn.: Distributed by New York Graphic Society. OCLC 170576
  • Parker, Robert Allerton (март 1926). „Ingres: The Apostle of Draughtsmanship”. International Studio. 83 (346). : 24–32.
  • Prat, Louis-Antoine (2004). Ingres. ISBN 978-88-7439-099-1. . Milan: 5 Continents.
  • Radius, Emilio (1968). L'opera completa di Ingres. . Milan: Rizzoli. OCLC 58818848
  • Ribeiro, Aileen (1999). Ingres in Fashion: Representations of Dress and Appearance in Ingres's Images of Women. New Haven and London: Yale University Press. ISBN 978-0-300-07927-2. 
  • Rosenblum, Robert (1985). Jean-Auguste-Dominique Ingres. London: Thames and Hudson. ISBN 978-0-500-09045-9. 
  • Schneider, Pierre (June 1969). "Through the Louvre with Barnett Newman". ARTnews. pp. 34–72.
  • Schwartz, Sanford (13. 7. 2006). „Ingres vs. Ingres”. The New York Review of Books. 53 (12). : 4–6.
  • Siegfried, S. L.; Rifkin, A (2001). Fingering Ingres. Oxford: Blackwell. ISBN 978-0-631-22526-3. 
  • Tinterow, Gary; Conisbee, Philip; Naef, Hans (1999). Portraits by Ingres: Image of an Epoch. New York: Harry N. Abrams, Inc. ISBN 978-0-8109-6536-2. 
  • Turner, J. (2000). The Grove Dictionary of Art: From Monet to Cézanne : Late 19th-century French artists. New York: St Martin's Press. ISBN 978-0-312-22971-9. 
  • French painting 1774–1830: the Age of Revolution. New York; Detroit: The Metropolitan Museum of Art; The Detroit Institute of Arts. 1975.  (see index)

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Жан-Огист-Доминик_Енгр&oldid=28829781”