Див (старословенска ријеч), горостас, оријаш. Милан Вујаклија у Лексикону страних речи и израза појам џин (ар. ријеч) објашњава и са ријечју див. Ријеч див је задржала свој изворни смисао тако да и данас означава изузетно високог и крупног човјека. Одржала се и у неким тoпонимима а и српским презименима.[1]

Поријекло ријечи

уреди

Ријеч див је старословенског поријекла. Сродна је иранском дев, индијском дева, староњемачком див, латинском дивус – божанство.[2]

Див у српској митологији

уреди

Петар. Ж. Петровић каже:

»Див је митски горостас, човек огромне снаге и узраста: обичног човека држи на длану, лопатом га пребацује преко велике реке; баца топуз под облаке, па га дочекује рукама; својим дахом претура ћосаву децу, а куће руши и разноси као перушине. Има једно око на челу или на врху главе, густе обрве као шума и магични камен на врху главе, а корак му је велик колико пут од сахат хода... Дивове рађају виле са народним јунацима. Они су дволични и често глупи, па зато брзо наседају.« [2]

Референце

уреди
  1. ^ Вујаклија М, Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд, 1974. г.
  2. ^ а б Група аутора, Српски митолошки речник, НОЛИТ, Београд, 1970. г.

Спољашње везе

уреди