Аболиционизам

Аболиционизам је био покрет за укидање трговине робљем и за еманципацију робова у Европи и Америци. Потом, аболиционизам представља и покрет за укидање смртне казне који је настао под утицајем италијанског реформатора Бекарије. У савременом значењу, аболиционизам је идеја или покрет за укидање било којих облика кажњавања којима се повређују основна људска права.

Британски аболиционистички покрет почео је крајем 18. века када су енглески и амерички квекери почели да доводе у питање моралност ропства. Џејмс Оглторп био је међу првима који је артикулисао просветитељски став против ропства, забранио га у провинцији Џорџија из хуманитарних разлога, и водио расправе против ропства у Парламенту, и на крају охрабрио своје пријатеље Гранвила Шарпа и Хану Мор да енергично подрже ову кампању. Убрзо након Оглторпове смрти 1785, Шарп и Мор су се ујединили са Вилијамом Вилберфорсом и другима у формирању Клафамске секте.^[1]

Године 1787, у Лондону је основано Друштво за укидање трговине робљем. Револуционарна Француска укинула је ропство у свом царству 1794. године, иако га је 1802. обновио Наполеон у склопу програма за осигурање суверенитета над својим колонијама. Хаити (тадашњи Сент-Доминик) формално су прогласили независност од Француске 1804. године и постали су прва суверена нација на западној хемисфери која је безусловно укинула ропство у модерној ери.^[2] Све северне државе у Сједињеним Државама укинуле су ропство до 1804. Уједињено Краљевство (тада укључујући Ирску) и Сједињене Државе забраниле су међународну трговину робљем 1807. године, након чега је Британија предузела напоре да блокира бродове с робовима. Британија је укинула ропство у свом царству Законом о укидању ропства 1833 (са значајним изузетком Индије), француске колоније су га поново укинуле 1848, а САД су укинуле ропство 1865. године путем Тринаестог амандмана на Устав САД. Године 1888, Бразил је постао последња држава у Америци која је укинула ропство.

У источној Европи, групе су се организовале ради укидања поробљавања Рома у Влашкој и Молдавији, и ради еманципације кметова у Русији. Ропство је проглашено илегалним 1948. године према Универзалној декларацији о људским правима. Мауританија је била последња држава која је укинула ропство, председничким указом 1981.^[3] Данас су ропство деце и одраслих и присилни рад незаконити у готово свим земљама, те су противни међународном праву, али трговина људима ради рада и сексуалног ропства и даље погађа десетине милиона одраслих и деце.

Француска

Луј X, краљ Француске, објавио је 1315. године декрет којим се проглашава да „Француска представља слободу” и да сваки роб који ступи на француско тло треба да буде ослобођен. То је навело касније владе да ограниче ропство у прекоморским колонијама.^[4]

Забележени су неки случајеви афричких робова који су ослобођени ступајући на француско тло, попут примера норманског трговца робљем који је покушао да прода робове у Бордоу 1571. Он је ухапшен је и његови робови су ослобођени према декларацији власти Гајене које је навеле да је ропство у Француској било недопустиво, мада је погрешно схватање да у Француској „није било робова“; хиљаде афричких робова било је присутно у Француској током осамнаестог века.^[5]^[6] Рођен у ропству у Сен Доминику, Томас-Александар Дума постао је слободан када га је отац довео у Француску 1776.

Code Noir и доба просветитељства

Шевалије де Сен Жорж, познат као „црни Моцарт”, је по свом друштвеном положају и политичком ангажману номинални вођа слободних црнаца.

Као и у другим колонијама Новог света, Французи су се ослањали на атлантску трговину робљем за своје плантаже шећерне трске у својим карипским колонијама, Француској Западној Индији. Осим тога, француски колонисти у Луизијани у Северној Америци држали су робове, посебно на југу око Њу Орлеанса, где су основали плантаже шећерне трске.

Code Noir Луја XIV регулисао је трговину робљем и установе у колонијама. То је робовима дало права без премца. Правилник је укључивало право на брак, јавно окупљање или слободне недеље. Иако је Црни код одобрио и кодификовао окрутне телесне казне против робова под одређеним условима, њиме је било забрањено власницима робова да их муче или раздвајају породице. Такође се захтевало да поробљени Африканци добију поуку о католичкој вери, имплицирајући да су Африканци људска бића обдарена душом, што је чињеница коју француски закон до тада није признавао. Ово је резултирало далеко већим процентом црнаца на слободи 1830. године (13,2% у Луизијани у поређењу са 0,8% у Мисисипију).^[7] Они су у просеку били веома писмени, а значајан број њих су били власници предузећа, имања, па чак и робова.^[8]^[9] Други слободни обојени људи, попут Жилијена Рејмоа, говорили су против ропства.

Референце

^ Wilson, Thomas, The Oglethorpe Plan, 201–06.
^ „Haiti was the first nation to permanently ban slavery”. Gaffield, Julia. Приступљено 15. 7. 2020.
^ "Slavery's last stronghold", CNN. March 2012.
^ Christopher L. Miller, The French Atlantic Triangle: literature and culture of the slave trade, Duke University Press, p. 20.
^ Malick W. Ghachem, The Old Regime and the Haitian Revolution, Cambridge University Press, p. 54.
^ Chatman, Samuel L. (2000). „'There Are No Slaves in France': A Re-Examination of Slave Laws in Eighteenth Century France”. The Journal of Negro History. 85 (3): 144—153. JSTOR 2649071. S2CID 141017958. doi:10.2307/2649071.
^ Rodney Stark, For the Glory of God: How Monotheism Led to Reformations, Science, Witch-hunts, and the End of Slavery, Princeton University Press, 2003, 0p. 322. Note that there was typo in the original hardcover stating "31.2 percent"; this was corrected to 13.2% in the paperback edition and can be verified using 1830 census data.
^ Samantha Cook, Sarah Hull (2011). The Rough Guide to the USA. Rough Guides UK. ISBN 978-1-4053-8952-5.
^ Terry L. Jones (2007). The Louisiana Journey. Gibbs Smith. ISBN 978-1-4236-2380-9.

Литература

Hague, William (2005). William Pitt the Younger. HarperPerennial. ISBN 978-0-00-714720-5.
Овај чланак или његов део изворно је преузет из Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
Bader-Zaar, Birgitta, "Abolitionism in the Atlantic World: The Organization and Interaction of Anti-Slavery Movements in the Eighteenth and Nineteenth Centuries", European History Online, Mainz: Institute of European History, 2010; retrieved 14 June 2012.
Blackwell, Marilyn S. Шаблон:"'Women Were Among Our Primeval Abolitionists': Women and Organized Antislavery in Vermont, 1834–1848", Vermont History, 82 (Winter-Spring 2014), 13–44.
Carey, Brycchan, and Geoffrey Plank, eds (2014). Quakers and Abolition. University of Illinois Press. , 264 pp.
Coupland, Sir Reginald. "The British Anti-Slavery Movement". London: F. Cass, 1964.
Davis, David Brion, (1999). The Problem of Slavery in the Age of Revolution, 1770–1823. ; The Problem of Slavery in Western Culture (1988)
Drescher, Seymour (2009). Abolition: A History of Slavery and Antislavery.
Finkelman, Paul, ed (1999). Encyclopedia of Slavery.
Kemner, Jochen. "Abolitionism" Архивирано 6 август 2016 на сајту Wayback Machine (2015). University Bielefeld – Center for InterAmerican Studies.
Gordon, M (1989). Slavery in the Arab World.
Gould, Philip (2003). Barbaric Traffic: Commerce and Antislavery in the 18th-century Atlantic World.
Hellie, Richard (1982). Slavery in Russia: 1450–1725.
Hinks, Peter, and John McKivigan, eds. Encyclopedia of Antislavery and Abolition (2 vol. 2006) ISBN 0-313-33142-1; 846 pp; 300 articles by experts
Jeffrey, Julie Roy (2003). „Stranger, Buy... Lest Our Mission Fail: the Complex Culture of Women's Abolitionist Fairs”. American Nineteenth Century History. 4 (1): 185—205. .
Kolchin, Peter (1987). Unfree Labor; American Slavery and Russian Serfdom.
Kolchin, Peter (фебруар 2015). „Journal of Southern History”. 81 (1). Southern Historical Association: 7—40. JSTOR 43918318.
Oakes, James (2021). The Crooked Path to Abolition: Abraham Lincoln and the Antislavery Constitution. W.W. Norton.
Oakes, James (2012). Freedom National: The Destruction of Slavery in the United States, 1861-1865. W. W. Norton.
Palen, Marc-William. "Free-Trade Ideology and Transatlantic Abolitionism: A Historiography". Journal of the History of Economic Thought 37 (June 2015): 291–304.
Reckord, Mary (1971). „The Colonial Office and the Abolition of Slavery”. The Historical Journal. 14 (4): 723—734. JSTOR 2638103. doi:10.1017/S0018246X00023323.
Rodriguez, Junius P., ed. Encyclopedia of Emancipation and Abolition in the Transatlantic World (2007)
Rodriguez, Junius P., ed. The Historical Encyclopedia of World Slavery (1997)
Sinha, Manisha. The Slave's Cause: A History of Abolition (Yale UP, 2016) 784 pp; Highly detailed coverage of the American movement
Thomas, Hugh (2006). The Slave Trade: The Story of the Atlantic Slave Trade: 1440–1870.
Unangst, Matthew (2020). „Manufacturing Crisis: Anti-slavery ‘Humanitarianism’ and Imperialism in East Africa, 1888–1890.”. Journal of Imperial and Commonwealth History. 48 (5): 805—825. .
Wyman-Mccarthy, Matthew (2018). „British abolitionism and global empire in the late 18th century: A historiographic overview”. History Compass. 16 (10). doi:10.1111/hic3.12480.
Brown, Christopher Leslie (2006). Moral Capital: Foundations of British Abolitionism.

Спољашње везе

О аболиционистичком покрету
Меморијални центар о ропству
Largest Surviving Anti Slave Trade Petition from Manchester, UK 1806
Original Document Proposing Abolition of Slavery 13th Amendment
"John Brown's body and blood" by Ari Kelman: a review in the TLS, 14 February 2007.
"Scotland and the Abolition of the Slave Trade" – schools resource
Report of the Brown University Steering Committee on Slavery and Justice
Twentieth Century Solutions of the Abolition of Slavery
Teaching resources about Slavery and Abolition on blackhistory4schools.com
"The Abolition of the Slave Trade", The National Archives (UK)
Towards Liberty: Slavery, the Slave Trade, Abolition and Emancipation. Produced by Sheffield City Council's Libraries and Archives (UK)
The slavery debate
John Brown Museum
American Abolitionism
American Abolitionists, comprehensive list of abolitionists and anti-slavery activists and organizations in the United States
History of the British abolitionist movement Архивирано 6 април 2007 на сајту Wayback Machine by Right Honourable Lord Archer of Sandwell
"Slavery – The emancipation movement in Britain", lecture by James Walvin at Gresham College, 5 March 2007 (available for video and audio download)
"Black Canada and the Journey to Freedom"
1807 Commemorated
The Action Group
Trafficking in Persons Report 2008, US Department of State
National Underground Railroad Freedom Center in Cincinnati, Ohio
The Liberator Files, Horace Seldon's collection and summary of research of William Lloyd Garrison's The Liberator original copies at the Boston Public Library, Boston, Massachusetts.
University of Detroit Mercy Black Abolitionist Archive, a collection of more than 800 speeches by antebellum blacks and approximately 1,000 editorials from the period.
Abolitionist movement Архивирано 7 април 2011 на сајту Wayback Machine
Raymond James Krohn, "Abolitionist Movement", Encyclopedia of Civil Liberties in the United States

[1] Wilson, Thomas, The Oglethorpe Plan, 201–06.

[The_Washington_Post-2] „Haiti was the first nation to permanently ban slavery”. Gaffield, Julia. Приступљено 15. 7. 2020.

[3] "Slavery's last stronghold", CNN. March 2012.

[4] Christopher L. Miller, The French Atlantic Triangle: literature and culture of the slave trade, Duke University Press, p. 20.

[5] Malick W. Ghachem, The Old Regime and the Haitian Revolution, Cambridge University Press, p. 54.

[6] Chatman, Samuel L. (2000). „'There Are No Slaves in France': A Re-Examination of Slave Laws in Eighteenth Century France”. The Journal of Negro History. 85 (3): 144—153. JSTOR 2649071. S2CID 141017958. doi:10.2307/2649071.

[7] Rodney Stark, For the Glory of God: How Monotheism Led to Reformations, Science, Witch-hunts, and the End of Slavery, Princeton University Press, 2003, 0p. 322. Note that there was typo in the original hardcover stating "31.2 percent"; this was corrected to 13.2% in the paperback edition and can be verified using 1830 census data.

[8] Samantha Cook, Sarah Hull (2011). The Rough Guide to the USA. Rough Guides UK. ISBN 978-1-4053-8952-5.

[books.google.fr-9] Terry L. Jones (2007). The Louisiana Journey. Gibbs Smith. ISBN 978-1-4236-2380-9.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]