Čarls Grin (astronom)
Čarls Grin (1735—29. januar 1771) je bio engleski astronom, poznat po zadatku od strane Kraljevskog društva 1768. godine da pokrene ekspediciju na Pacifiku radi posmatranja tranzita Venere.
| Čarls Grin | |
|---|---|
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | decembar 1735 |
| Mesto rođenja | Svinton, Jorkšir, Engleska |
| Datum smrti | 29. januar 1771. (35/36 god.) |
| Mesto smrti | na moru, |
| Naučni rad | |
| Polje | astronomija |
| Poznat po | proučavanju tranzicije Venere |
Detinjstvo i obrazovanje
urediRođen 1735. godine, Grin je bio najmlađi sin Džošue Grina, naprednog farmera koji je živeo blizu Svintona u Jorkširu. Školovao se u školi u blizini Danske ulice u Sohou u Londonu, koju je vodio njegov najstariji brat, Džon Grin, gde je Čarls Grin čak bio i saradnik u nastavi,[1] gde je nastavio studije astronomije pre nego što se pridružio kolektivu Kraljevske astronomije Grinič 1760. godine.[2]
Karijera na polju astronomije
urediGrin se zaposlio kao Asistent Kraljevskog astronoma, Džejmsa Bredlija, nasledivši astronoma Čarlsa Mejsona koji je poziciju napustio da bi se pridružio ekspediciji na rtu Dobre Nade da bi osmatrao tranziciju Venere 1761. godine. Nakod Bredlijeve smrti 1762. godine, Grin je ostao asistent Bredlijevom nasledniku Natanijelu Blisu. Zbog Blisovog lošeg zdravlja, veći deo praktičnog rada i opservacija palo je na Grina u to vreme.
Godine 1763. je Grin, zajedno sa astronomom Nevilom Maskelinom dobio naređenje od Odbora za longitudu da otputuje na Barbados i nadgleda testiranje H4 hronometra Džona Harisona, koji se takmičio za nagradu Odbora za longitudu, nagradu koju dodeljuje britanska vlada. Njihova zaduženja, nakon što su prispeli na Barbados i dok su iščekivali dolazak hronometra, su posdrazumevala utvrđivanje lokalne longitude i posmatranje Galilejevih satelita Jupitera,[3] a nakon dolaska mehanizma, upoređivanje rezultata hronometra sa njihovim astronomsskim opservacijama da bi procenili tačnost mehanizma. Na putu ka Barbadosu, ovaj dvojac je takođe koristio svoja posmatranja radi utvrđivanja tačnosti metode lunarne udaljenosti,[2][4] Maskelinov metod proučavanja longitude broda na moru. Počela je rasprava između Maskelina i Vilijama Harisona, u koju su uvukli i Čarlsa Grina, pošto je Harison smatrao da je Maskelin bio loš posmatrač, te da je bio suparnik njegovog oca za osvajanje nagrade Odbora za longitudu. Postignut je kompromis, pri čemu je Harisonov mehanizam preuzet od strane Maskelina i Grina.[3]
Grinov povratak u Englesku na jesen 1764. godine poklopio se sa smrću Natanijela Blisa; Grin se vratio u Grininč da bi nastavio Blisov rad sve do postavljanja novog Kraljevskog astronoma, Nevila Maskelina.[4][5] Grin mu je kratko bio asistent, ali je napustio Grinič zbog neslaganja sa svojim novim nadređenim. Godine 1768. je dobio naređenje od strane Kraljevskog društva da prati kapetana Džejmsa Kuka na njegovom putovanju da bi posmatrao tranziciju Venere;[5] uprkos njihovog prethodnog neslaganja, Maskelin ga je predložio za ovaj posao.
Putovanje "Endevora" i tranzicija Venere
uredi
Grin se pridružio Kukovom prvom putovanju 1768. godine, u pratnji sluge. Grin je bio jedan od dvojice zvaničnih astronoma poslatih u ime Kraljevskog društva da posmatraju tranziciju Venere; drugi je bio sam kapetan Kuk, koji je bio vrlo sposoban posmatrač.[6] Društvo je obezbedilo instrumente za ekspediciju, među kojima su našli i dva reflektora - optička teleskopa koje je sagradio Džejms Šort, dva sata i astronomski kvadrant; pridodat im je i teleskop Danijela Solandera i mornarički teleskop.[6]
Ekspedicija je pristigla na Tahiti, mestu odabranom za posmatranje tranzicije, 11. aprila 1769. godine. Uspostavljen je kamp i astronomska oprema je postavljena do početka maja. Od velike važnosti za Grina je bilo proračunavanje tačnog položaja lokacije, koju je proračunao koristeći se lunarnim metodom i posmatranjem Jupiterovih meseca.
Dan tranzicije, 3. jun, je bio lep dan, te je tranzicija bila vidljiva u potpunosti. Iako je Kuk iz predostrožnosti poslao dve grupe na obližnja ostrva, glavno posmatranje je izvršeno iz kampa, gde su Grin, Kuk i Solander samostalno zabeležili vremena tranzicije.
Kritika Grina i njehovih opservacija
urediZbog Grinove smrti na povratku sa ekspedicije, posao sabiranja i analiziranja njegovih rezultata je palo na Kuka, a zatim na Nevila Maskelina. Kuk je priznao da Grinovi rezultati nisu bili organizovani kada ih je pregledao nakon Grinove smrti, a neka vremena su nepouzdano zabeležena po različitim papirima ovog astronoma.[6] Kraljevski astronom je kritikovao Grinov rad, posebno opservcije radi proračunavanja položaja kampa[7]
Put kući i Grinova smrt
urediNakon odlaska sa Tahitija, ekspedicija je nastavila ka jugozapadu, uzevši u obzir da je Kuk imao dalja zaduženja da ispita detaljnije južni deo Pacifika. Ekspedicija je stigla do Novog Zelanda u oktobru 1769. godine, što je Grinu pružilo šansu da posmatra tranziciju Merkura sa kopna. Grin je uspešno posmatrao tranziciju 9. novembra, a zaliv gde su kročili na kopno 3. novembra je nazvan zaliv Merkura.[8]
Po dolasku u Australiju, i tokom Kukovog putovanja obalom, imenovao je jedno ostrvo, ostrvo Grin, u čast ovog astronoma u junu 1770. godine.[5][9] Grin se do tada već bio razboleo.[10]
Brod je morao da krene ka Džakarti radi popravka, gde se Grin zarazio dizenterijom, i umro 29. januara 1771. godine, dvanaest dana nakon što je brod napustio luku.
Privatni život
urediGrin je oženio Elizabet Long u martu 1768. godine u Londonu. Njegova sestra Meri se udala za astronoma Vilijama Velsa, koji je bio deo ekspedicije Kraljevskog društva u zaliv Hadson radi posmatranja tranzicije Venere 1769. godine, te je zamenio Grina na Kukovom sledećem putovanju.[11][12]
Reference
uredi- ^ Vels, Vendi (2008). „Istraživanje Džarlsa Grina nakon Kipisa”. Kukov unos. Društvo Kapetana Kuka. 31 (1): 32.
- ^ a b Kipis, Endru (1789). Život kapetana Džejmsa Kuka, Izdanje 1. str. 209—213.
- ^ a b Burže, Mari-Noel; Licop, Kristijan; Sibum, Hajnc Oto, ur. (2002). „Putovanja i opiti Harisonovog hronometrae”. Instrumenti, putovanje i nauka: Tačne beleške od sedamnaestog do dvadesetog veka. Rutledž. str. 84—86. ISBN 978-0-415-27295-7.
- ^ a b Hidžit, Rebeka (2011). „Čarls Grin, Asistent Griničke kraljevske opservatorije i zamenik Kraljevskog astronoma”. Kraljevski muzeji Grinič. Arhivirano iz originala 10. 08. 2012. g. Pristupljeno 06. 6. 2012.
- ^ a b v Moris, Margaret. „Čovek bez lica - Čarls Grin”. Društvo Kapetana Kuka. Pristupljeno 07. 6. 2012.
- ^ a b v Orčiston, Vejn (2004). „Ekspedicija Džejmsa Kuka na Tahiti iz 1769. godine radi posmatranja tranzicije Venere”. Internacionalna astronomska unija.
- ^ Haton, Čarls; Šo, Džordž; Pirson, Ričard, ur. (1809). Filozofske transakcije Kraljevskog društva Londona, of the Royal Society of London, od osnivanja, 1665. godine, do 1800. godine: 1770-1776. K. i R. Boldvin. str. 173—178. „Opaska: Moramo priznati da su rezultati ovih opservacija, većinu kojih je napravio gospodin Grin, različiti međusobno više nego što bi trebalo, ili da su oni koje su učinili drugi posmatrači sa kvadrantima istih veličina i učinjeni od strane istih autora, zbog kojih ja ni ne znam kako da ih opišem. (Nevil Maskelin)”
- ^ Biglhol, Džon Kaut (1974). Život kapetana Džejmsa Kuka. A. i K. Blek. str. 204—205. ISBN 978-0-7136-1382-7.
- ^ „Ostrvo Grin”. Sydney Morning Herald. 08. 2. 2004. Pristupljeno 09. 6. 2012.
- ^ Darkin, Džon. „9”. Od Kuka do osuđenika: Avanturističko putovanje, Zločin i otkriće. Egzil izdavaštvo. str. 55. ISBN 978-1877437083.
- ^ Vels, Vendi. „Prvo putovanje Vilijama Velsa”. Cook's Log. Društvo kapetana Kuka. Pristupljeno 10. 09. 2009.
- ^ „Vilijam Vels”. Ijan Ridpat. Pristupljeno 06. 8. 2009.
Literatura
uredi- Biglhol, Džon Kaut (1974). Život kapetana Džejmsa Kuka. A. i K. Blek. str. 204—205. ISBN 978-0-7136-1382-7.
- Burže, Mari-Noel; Licop, Kristijan; Sibum, Hajnc Oto, ur. (2002). „Putovanja i opiti Harisonovog hronometrae”. Instrumenti, putovanje i nauka: Tačne beleške od sedamnaestog do dvadesetog veka. Rutledž. str. 84—86. ISBN 978-0-415-27295-7.
- Kipis, Endru (1789). Život kapetana Džejmsa Kuka, Izdanje 1. str. 209—213.