Husari

Husar (mađ. huszár, izgovor [ˈhusaːr], množ. huszárok; polj. Husarz (teška konjica), Huzar (laka konjica); slč. Husár, hol. Huzaar) je naziv za pripadnika raznih vidova lake konjice, čije poreklo potiče iz Srbije u 14. veku. Ovaj vid konjice su u Poljsku i Mađarsku doneli srpski ratnici u izbeglištvu i on je bio upotrebi širom Evrope od petnaestog, a u Latinskoj Americi od 18. veka. Neke moderne vojne jedinice su u svom imenu zadržale ime husar iz istorijskih i tradicionalnih razloga.

Husari u borbi za vreme Mađarske revolucije 1848.

Srpski husar u službi Ruskog carstva, 18. vek

Tokom 18. i 19. veka, husarske jedinice su formirane u mnogim evropskim armijama kao laka konjica. Druga vrsta konjice bili su poljski husari Kraljevine Poljske, a kasnije i Poljsko-litvanske državne zajednice.

Poreklo imena

Husari su u raširenoj upotrebi kao vid neregularne lake konjice bili već u 15. veku u Mađarskoj. Lingvisti su podeljeni oko porekla njihovog imena. Mnogi od njih smatraju da reč potiče iz srpskog jezika kao husar, što je izvedeno iz latinskog korena cursus, što znači pohod. Prema Vebsterovom rečniku, ime je usvojeno prema mađarskoj reči huszár, koja je opet nastala od srpske reči husar (husar, ili gusar), odnosno od srednjovekovne latinske reči cursarius.

Drugu varijantu ove teorije imali su vizantolozi, koji su tvrdili da izraz potiče iz rimske vojne prakse i da su kursarijusi – brzi konjanici, upotrebljavani kao izviđački ili udarni odredi, dobili naziv canarioi na grčkom ili čosarioi na jermenskom. Vizantijska armija je tokom desetog i 11. veka u jedinice canarioija ili čosarioija regrutovala najvećim delom Srbe, pa je tako reč ponovo uvedena u vojnu terminologiju na zapadu prema svom izvornom značenju nakon pada Zapadnog rimskog carstva.

Rana istorija

Prema istorijskim zapisima, prve husare su činile grupe srpskih ratnika koje su prelazile u južnu Mađarsku nakon turskog zauzimanja Srbije krajem 14. veka. Namesnik kraljevine Mađarske, Janoš Hunjadi, formirao je od njih konjičke jedinice za borbu protiv Osmanlija, mada je opšte uvreženo mišljenje da je ove jedinice prvi formirao njegov sin Matija Korvin. Matija Korvin je zaslužan za kasniju reorganizaciju husarskih grupa u veće jedinice i organizovanje stalne vojne obuke. Prvi husarski pukovi bili su jedinice lake konjice mađarske Crne armije. Pod Matijinom komandom, husari su učestvovali u ratu protiv Osmanlija 1485. godine. Pokazali su se efikasnim kako protiv Turaka, tako i protiv Čeha i Poljaka. Nakon smrti Matije Korvina, husari ostaju najrašireniji vid konjice u Mađarskoj. Austrijski carevi su angažovali mađarske husare kao najamnike za borbu protiv Osmanlija, kao i na raznim drugim bojištima širom Evrope.

Naoružanje i taktika

Naoružanje husara se menjalo tokom vremena i variralo je od armije do armije. Do 1600. činili su ga konjička sablja, koplje, dug drveni štit a opciono i laki metalni oklop ili jednostavni kožni prsluk. Koplje je prvobitno predstavljalo glavno oružje husara. Moglo je biti i različitih dužina i izgleda, u zavisnosti od armije, ali je za sve tipove zajednička bila izvorna srpska konstrukcija šupljeg koplja. Izrađivano je od jelovog drveta lepljenjem dve uzdužne polovine, sa kanalom po dužini i vrhom od kaljenog čelika. Uobičajeni vid napada bio je brzi juriš u zbijenoj formaciji protiv neprijateljskih pešadijskih ili konjičkih jedinica. Ukoliko prvi napad ne bi uspeo, husari bi se povukli ka svojim pratećim jedinicama, gde bi se pregrupisali i snabdeli novim kopljima, da bi zatim krenuli u novi juriš.

Pored sablje i koplja, poljski teški husari su obično bili naoružani i sa dva pištolja, malim okruglim štitom i končarom (polj. koncerz), ubodnim mačem dugim do dva metra, koji se koristio prilikom juriša nakon što bi koplje bilo polomljeno, a često i nadžacima. Pored toga, Poljaci su koristili i teži oklop, koji vremenom zamenjen oklopom od čeličnih ploča.

Husari u Srednjoj i Zapadnoj Evropi u 18. i 19. veku bili su tipično naoružani krivom sabljom, jednim ili dva pištolja koje su nosili u futrolama na sedlu i karabinom.

Savremene husarske jedinice

Danas tradiciju husara nastavljaju jedinice armija Argentine, Kanade, Danske, Francuske, Holandije, Perua, Švedske i Velike Britanije.

Vidi još

• Draguni
• Kozaci

Literatura

• Seaton, Albert (1973). The Austro-Hungarian Army of the Seven Years War. Osprey Publishing. ISBN 978-0-85045-149-8. 
• Radosław Sikora, Fenomen husarii
• Bronisław Gembarzewski, Husarze. Ubiór, oporządzenie i uzbrojenie 1500 – 1775
• Zbigniew Bocheński, Ze studiów nad polską zbroją husarską in: Rozprawy i sprawozdania Muzeum Narodowego w Krakowie. Kraków, 1960
• Marek Plewczyński, Obertyn 1531
• Romuald Romański, Beresteczko 1651
• Leszek Podhorodecki, Sławne bitwy Polaków
• Szymon Kobyliński, Szymona Kobylińskiego gawędy o broni i mundurze
• Janusz Sikorski, Zarys dziejów wojskowości polskiej do roku 1864
• Jan Chryzostom Pasek, Pamiętniki
• Mirosław Nagielski, Relacje wojenne z pierwszych lat walk polsko-kozackich powstania Bohdana Chmielnickiego
• Bitwa pod Gniewem 22.IX – 29.IX. 1626, pierwsza porażka husarii in: Studia i materiały do historii wojskowości, Warsaw, 1966
• J. Cichowski, A. Szulczyński, Husaria
• Jakub Łoś, Pamiętnik towarzysza chorągwi pancernej
• Brzezinski, Richard. Polish Armies 1569-1600. (volume 1) #184 in the Osprey Men-at-Arms Series. London: Osprey Publishing, 6, 16.
• Brzezinski, Richard. Polish Winged Hussar 1576-1775. Warrior Series. Oxford: Osprey Publishing Ltd., 2006.
• -[Hollins, David. Hungarian Hussars 1756-1815. Osprey Warrior Series. Oxford: Osprey Publishing, Ltd., 2003.}-
• Klucina, Petr. (Illustrations by Pavol Pevny), Armor: From Ancient To Modern Times. Reprinted by New York: Barnes & Noble Books, 1992, (by permission of Slovart Publishing Ltd, Batislava).
• -[Ostrowski, Jan K., et al., Art in Poland: Land of the Winged Horsemen 1572-1764. Baltimore: Art Services International, 1999.}-
• Wasilkowska, Anna. The Winged Horsemen. Warsaw: Wydawnictwo Interpress, 1998.
• Zamoyski, Adam. The Polish Way. New York: Hippocrene Books, 1996.
• Corvisier, André (1994). A dictionary of military history and the art of war (2 izd.). Wiley-Blackwell. str. 367. ISBN 978-0-631-16848-5.