Википедија

Fjodor Šaljapin

руски оперски певач

Fjodor Ivanovič Šaljapin (rus. Фёдор Ива́нович Шаля́пин; Kazanj, 1. februar 1873 — 12. april 1938) bio je ruski operski pevač. Uz svoj dubok i izražajan bas glas, uživao je u ogromnoj međunarodnoj karijeri u velikim operskim kućama i zaslužan za uspostavljanje tradicije realističke glume u svom obliku umetnosti.[1] Tokom prve faze svoje karijere, Šaljapin je imao direktnu konkurenciju u još tri sjajna basa: moćnog Leva Sibirjakova (1869–1942), Vladimira Kastorskog (1871–1948) i Dmitrija Buhtojarova (1866–1918). Činjenica da se Šaljapin daleko najviše pamti iz ovog veličanstvenog kvarteta suparničkih basova svedoči o snazi njegove ličnosti, snazi njegovih muzičkih interpretacija i živopisnosti njegovih izvođenja.

Fjodor Šaljapin
Lični podaci
Datum rođenja(1873-02-01)1. februar 1873.
Mesto rođenjaKazanj, Ruska Imperija
Datum smrti12. april 1938.(1938-04-12) (65 god.)
Mesto smrtiPariz, Francuska
Umetnički rad
Pravacoperski pevač

Napomena o pravopisu

uredi

Sam je napisao svoje prezime, u francuskom stilu, Chaliapine na Zapadu, a njegovo ime se čak pojavilo na ranim pločama od 78 obrtaja, kao Theodore Chaliapine.[2][3] U engleskim tekstovima njegovo ime se najčešće prikazuje kao Feodor ili Fjodor (Fyodor), a prezime se najčešće vidi kao Chaliapin.

Rani život

uredi
 
Potpis Fjodora Šaljapina

Fjodor Šaljapin je rođen u seljačkoj porodici 1. februara 1873. godine u Kazanju, u krilu kuće u Ribnorjadskaja ulici (sada Puškinova) 10. Ovo krilo više ne postoji, ali kuća sa dvorištem u kome se nalazilo to krilo i dalje je tamo. Sledećeg dana, na Sretenje Gospodnje, kršten je u Bogojavljenjskoj crkvi. Kumovi su mu bile komšije: obućar Nikolaj Tonkov i Ljudmila Karitonova, dvanaestogodišnja devojčica. Stan je bio skup za njegovog oca Ivana Jakovljeviča, koji je služio kao činovnik u Zemljišnoj upravi (Zemljišno okružno veće), i 1878. godine porodica se preselila u selo Ametjevo iza područja Sukonaja Sloboda i nastanila se u maloj kući.

Rana karijera

uredi

Njegov vokalni učitelj bio je Dmitri Usatov (1847-1913). Šaljapin je započeo karijeru u Tbilisiju i u Carskoj operi u Sankt Peterburgu 1894. godine. Tada je pozvan da peva u privatnoj operi Mamontov (1896–1899); tamo se prvi put pojavio kao Mefistofeles u Gunoovom Faustu, u kojoj je postigao znatan uspeh.

 
Le veau d'or
Mefisto, Šarl Guno, Faust (opera)
Monologue of Boris Godunov
Opera Boris Godunov, Modest Musorgski
Ej, ukhnem!
1902. snimak Pesma lađara sa Volge
Volga, Volga mat' rodnaya
Ruska narodna pesma kasnije adaptirana kao The Carnival is Over
Imate poteškoće pri redprodukciji ovih zapisa?
Pogledajte VP:Pomoć oko snimaka.

U Mamontovu Šaljapin je upoznao Sergeja Rahmanjinova (1873-1943), koji je tamo radio kao pomoćnik dirigenta i s kojim je ostao prijatelj za ceo život. Rahmanjinov ga je naučio mnogo o muzici, uključujući kako da analizira muzičke zapise, i insistirao je da Šaljapin nauči ne samo svoje uloge već i sve ostale uloge u operama u kojima je trebalo da se pojavi. Sa Rahmanjinovim je naučio naslovnu ulogu Borisa Godunova Musorgskog, koja je postala njegovo obeležje.[4] Šaljapin je uzvratio uslugom pokazavši Rahmanjinovu kako je svaku svoju interpretaciju gradio oko kulminirajućeg trenutka ili „tačke“. Bez obzira gde se ta tačka nalazila ili u kojoj dinamici unutar tog dela, izvođač je morao da zna kako da joj pristupi sa apsolutnim proračunom i preciznošću; u suprotnom, cela konstrukcija komada bi se mogla raspasti i komad bi mogao postati razdvojen. Rahmanjinov je ovaj pristup iskoristio u značajnoj meri kada je postao stalni pijanista nakon Prvog svetskog rata.[5]

Na osnovu njegovih nastupa u Mamontovu, Boljšoj teatar u Moskvi angažovao je Šaljapina i on se tamo redovno pojavljivao od 1899. do 1914. godine. Tokom Prvog svetskog rata 1914-1918. Šaljapin se takođe redovno pojavljivao u privatnoj operi Zimin u Moskvi. Pored toga, od 1901. godine, Šaljapin je započeo turneje po Zapadu, te godine je senzacionalno debitovao uMilanskoj skali kao đavo u produkciji Boitovog Mefistofelesa, pod dirigentskom palicom jednog od najdinamičnijih operskih dirigenta 20. veka, Artura Toskaninija. Na kraju karijere, Toskanini je rekao da je ruski bas najveći operski talenat sa kojim je ikada radio. Prvi nastup pevača u Metropoliten operi u sezoni 1907. razočarao je zbog neviđene otvorenosti njegove scenske glume; ali se u Met vratio 1921. godine i tamo pevao sa neizmernim uspehom osam sezona, a i njujorška publika je postala širokogrudnija od 1907. Briljantni preduzetnik Sergej Djagiljev (1872–1929) 1913. godine uveo je Šaljapina u London i Pariz, nakon čega je počeo da održava dobro prihvaćene solističke recitale u kojima je pevao tradicionalne ruske narodne pesme, kao i ozbiljnije koncerte. Takve narodne pesme su uključivale „Along Peterskaya“ (koju je snimio sa ruskim orkestrom narodnih instrumenata sa sedištem u Britaniji) i pesmu koju je proslavio širom sveta: „The Song of the Volga Boatmen“ (Эй, uhnem!). 1925. godine, kada je nastupao u Njujorku, njegov korepetitor klavira bio je mladi Hari Lubin (1906-1977), kasnije kompozitor muzike za televizijsku seriju Na granici mogućeg.[6]

Kasniji život

uredi
 
Šaljapin stvara svoj autoportret 1912
 
Šaljapin i Tornagijeva

Šaljapin je obišao Australiju 1926. godine, održavši niz recitala koji su bili visoko ocenjeni. Privatno, lični poslovi Šaljapina bili su u rasulu kao posledica ruske revolucije 1917. U početku su ga tretirali kao poštovanog umetnika novonastale sovjetske Rusije. Međutim, surova stvarnost svakodnevnog života pod novim režimom i nestabilna klima koja je usledila usled građanskog rata koji je usledio, u kombinaciji sa, kako se izveštava, mešanjem komunističkih vlasti[7] doveli su do toga da ostane stalno izvan Rusije posle 1921. Ipak je i dalje tvrdio da nije bio antisovjetski nastrojen. Šaljapin se u početku preselio u Finsku, a kasnije je živeo u Francuskoj. Kosmopolitski Pariz, sa svojim značajnim ruskim emigrantskim stanovništvom, postao je njegova baza, i na kraju, grad njegove smrti.

Šaljapinova vezanost za Pariz nije ga sprečila da nastavi međunarodnu opersku i koncertnu karijeru u Engleskoj, Sjedinjenim Državama i šire. U maju 1931. pojavio se u ruskoj sezoni koju je režirao ser Tomas Bičam u londonskom Licejskom pozorištu. Njegova najpoznatija rola bila je naslovna uloga Borisa Godunova. Pamćen je i po interpretacijama Ivana Groznog u Pskovitijanki Rimskog-Korsakova i Salijerija u Mocartu i Salijeriju, Mefistofelesa u Gunoovom Faustu, Don Kihota u Masneovom Don Kihotu i kralja Filipa u Verdijevom Don Karlosu.

Uglavnom zbog njegove propagande, ruske opere, kao što su Boris Godunov, Hovanщina, Ivan Susanin, Knez Igor, i Sadko, postale su poznate na Zapadu.

Šaljapin je snimio jedan zvučni film Don Kihot, 1933. godine. Film je snimljen u tri različite verzije - francuskoj, engleskoj i nemačkoj, kao što je ponekad bio uobičajeno. Šaljapin je glumio u sve tri verzije, od kojih je svaka koristila isti scenario, scenografiju i kostime, ali različite prateće uloge. Engleska i francuska verzija su najviše gledane, a obe su objavljene u maju 2006. godine na DVD-u. Film nije bio verzija Masneove opere, već dramska adaptacija romana Migela de Servantesa, uz muziku i pesme Žaka Ibera.

1932. godine Šaljapin je objavio memoare Čovek i maska: četrdeset godina u životu pevača. Tokom turneje po Japanu 1936. godine patio je od zubobolje, a hotelski kuvar smislio je način kako da spremi biftek koji će za njega biti izuzetno nežan. Ovo jelo je u Japanu poznato kao Šaljapinova šnicla, do danas.

Poslednji scenski nastup Šaljapina odigrao se u Operi u Monte Karlu 1937. godine, u ulozi Borisa. Umro je sledeće godine od leukemije, sa 65 godina, u Parizu, gde je i sahranjen. Njegovi posmrtni ostaci su 1984. godine preneti iz Pariza u Moskvu. Ponovo su sahranjeni na groblju Novodevičje.[8]

Lični život

uredi

Šaljapin je bio oženjen dva puta. Svoju prvu suprugu, italijansku balerinu Iolu Tornagi (1873–1965), upoznao je u Nižnjem Novgorodu. Venčali su se u Rusiji 1898. godine i dobili šestoro dece: Igora, Borisa (1904–1979), Irinu, Lidiju i blizance Fjodora mlađeg (1905–1992) i Taniju. Igor je umro u dobi od četiri godine. Fjodor ml. bio je karakterni glumac koji se pojavio u zapadnim filmovima, uključujući Moonstruck i Ime ruže uz Šona Konerija.[9] Boris je bio poznati grafički umetnik, koji je slikao portrete korišćene na 414 naslovnih strana časopisa Time između 1942. i 1970.[10]

Dok je bio oženjen Tornagijevom, Šaljapin je živeo sa Marinom Petsold (1882–1964), udovicom koja je iz prvog braka već imala dvoje dece. Sa Šaljapinom je imala tri ćerke: Marfu (1910–2003), Marinu (1912–2009),[11] i Dasju (1921–1977). Dve porodice Šaljapina živele su odvojeno, jedna u Moskvi, a druga u Sankt Peterburgu, bez interakcije. Šaljapin se oženio Petsoldovom 1927. godine u Parizu.[12] [13]

Galerija

uredi
 
Šaljapinova zvezda na Holivudskoj stazi slavnih
 
Šaljapin (u sredini) sa kolegama iz moskovske literarne grupe Sreda 1902.

Autobiografska dela

uredi

Šaljapinova autobiografska saradnja sa Maksimom Gorkim dogodila se 1917. Već je počeo da piše svoju autobiografiju mnogo pre, na Krimu. Gorki, koji mu je bio intimni prijatelj, a tada je živeo na Kapriju, nagovorio je Šaljapina da ostane s njim tamo i uz pomoć sekretara oblikovao je dugački rukopis, objavljen u Rusiji 1917. godine kao niz članaka u časopisu Letopis. U međuvremenu, Šaljapin je pokušao da ga proda američkom izdavaču, koji ga je odbio saznavši da je objavljen na ruskom jeziku. Došlo je do razdora sa Gorkim, a Šaljapin je sa drugim urednikom sačinio „novu“ verziju svog originalnog teksta. Ovo je objavljeno u Americi kao Pages of My Life (Harper and Braders, Njujork, 1927), ali nedostajalo mu je dubine, stila i života verzije Gorkog. 1932. godine Šaljapin je objavio Čoveka i masku (Alfred A. Knopf, Njujork) da proslavi četrdeset godina svog prvog scenskog nastupa. Originalni rukopis verzije Gorkog prvi put su preveli i objavili na engleskom jeziku 1967. godine Nina Froud i Džejms Hanli, kao Šaljapin: Autobiografija po kazivanju Makimu Gorkom i sadržao je dodatak originalne prepiske uključujući i odeljak koji se odnosi na Gorkog.[15]

Snimci

uredi

Snimio je priličan broj ploča, počevši u Rusiji sa akustičnim snimcima snimljenim u zoru 20. veka. Neke od njegovih predstava u Kraljevskoj operi, Kovent Gardenu, u Londonu, snimljene su uživo dvadesetih godina 20. veka, uključujući i jezivu verziju „Borisove smrti“ iz Borisa Godunova. Njegova poslednja ploča, napravljena u Tokiju 1936. godine, bila je čuvena Pesma lađara sa Volge. Mnogo njegovih snimaka izdato je u Sjedinjenim Državama.

 
Portretna fotografija Fjodora Šaljapina, 1922

Reference

uredi
  1. ^ Gregory Freidin. Feodor Chaliapin. Encyclopaedia Britannica
  2. ^ Grove Dictionary of Music and Musicians, 5th ed, 1954, Vol. VII., p. 734 (footnote)
  3. ^ Operatic Vocals Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. март 2016). clara.net
  4. ^ Schonberg, 339.
  5. ^ Geoffrey Norris (ed.), Stanley Sadie (1980) The New Grove Dictionary of Music and Musicians. London: MacMillan, p. 714. ISBN 0-333-23111-2.
  6. ^ „Harry Lubin”. apm Music. Arhivirano iz originala 2016-03-14. g. Pristupljeno 16. 3. 2016. 
  7. ^ MNIMЫЙ BOLЬŠEVIK I VELIKIЙ ARTIST. Newspaper Graždaninъ (2002)
  8. ^ „Novodevichy Cemetery”. Passport Magazine. april 2008. Pristupljeno 12. 9. 2013. 
  9. ^ Wolfgang Saxon (October 1, 1992) Feodor Chaliapin Jr. Dies at 87; Singer's Son and Longtime Actor. New York Times.
  10. ^ Time magazine covers by Boris Chaliapin Arhivirano 2009-01-02 na sajtu Wayback Machine at Time
  11. ^ Na 98-m godu žizni skončalasь dočь Fedora Šalяpina Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. septembar 2020). tvkultura.ru. 14 July 2009
  12. ^ Maya Kern (12 February 2014) 7 maloizvestnыh faktov iz ličnoй žizni Šalяpina. rg.ru
  13. ^ Istoriя lюbvi: Fёdor Šalяpin i Iola Tornagi. Argumenty i Facty. 7 February 2014
  14. ^ Vserossiйskiй reestr muzeev. "Kamernый šalяpinskiй zal" Arhivirano 2009-05-05 na sajtu Wayback Machine
  15. ^ See the translator's note (by Nina Froud) in the 1967 work.

  Bibliografija

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Фјодор_Шаљапин&oldid=28804126”