Fluvijalni proces

Fluvijalni proces je geomorfološki proces koji nastaje delovanjem stalnih linijskih tokova na nerastvorljive stenske mase. Stalne linijske vodotoke predstavljaju reke i njihove pritoke, uključujući i potoke u kojima tok vode nikada ne prestaje. Fluvijalni proces predstavlja najrasprostranjeniji, pa stoga i najznačajniji geomorfološki proces na kopnu.

Bitne karakteristike fluvijalnog procesa su:

fluvijalni proces razvijen je na veoma velikom prostoru;
proces je neprekidan i dugotrajan;
proces se razvija na površi terena, po određenim pravcima i ima izrazit linijski karakter.

Mehanizam procesa

Agens fluvijalnog procesa je kinetička energija stalnih vodotoka. S obzirom na to da se radi o velikim količinama vode i značajnim brzinama njenog toka, to je i kinetička energija velika. Imajući u vidu dugotrajno i neprekidno dejstvo, rad koji reke obavljaju ima izuzetno veliki udeo u morfološkom oblikovanju kopnenog reljefa. U mehanizmu procesa učestvuju sva tri elementa: erozija, transport i akumulacija.

Erozija

Fluvijalna erozija manifestuje se u tri vida: neposredna, posredna erozija i prateće, izazvane pojave.

Neposredna erozija čini osnovni vid razaranja postojećih oblika. Vodena masa pri kretanju pokreće rastresit materijal i otkida komade matične stene korita kojim se kreće.

Posredna erozija obavlja se pokrenutim materijalom. Stenski materijal koji voda vuče po dnu, ili podiže i nosi kao lebdeći, predstavlja alat kojim vodotok deluje na stensku masu preko koje protiče. Učinci posredne erozije veoma su značajni i, ako ne prevazilaze efekte neposredne erozije, svakako se sa njima mogu izjednačiti.

Prateće, izazvane pojave fluvijalnim procesom genetski pripadaju grupi padinskih procesa. Proluvijalni i deluvijalni procesi deluju na padinama koje predstavljaju strane rečnih dolina. Vode koje učestvuju u tim procesima i materijal koji one prenose povezuju se sa stalnim linijskim tokovima fluvijalnog procesa i s materijalom koji se tokom njega transportuje i akumulira. Sem toga, potkopavanjem padina dejstvom fluvijalne erozije narušava se njihova prirodna ravnoteža i aktiviraju koluvijalni pokreti stenske mase, kao što su kliženja, odronjavanja i puzanja.

Fluvijalna erozija, bez obzira na to u kom se vidu javlja, usmerena je u dubinu, s efektima produbljenja rečnog korita. Takvo dejstvo naziva se vertikalna erozija. S druge strane, erozija je usmerena i na bokove, tj. strane rečne doline, koja teži da ih ublaži. Takvo dejstvo naziva se bočna erozija.

U principu, neposredna erozija deluje prvenstveno kao vertikalna, posredna erozija deluje i vertikalno i bočno, dok prateće, izazvane pojave deluju bočno, s efektima ublažavanja nagiba dolinskih strana.

Transport materijala

Bitne karakteristike fluvijalnog transporta čine njegova dugotrajnost i odvijanje na veoma velikim rastojanjima.

Transport se obavlja vučenjem, tj. kotrljanjem materijala po dnu vodotoka, ili njegovom suspenzijom, tj. lebdenjem u vodenoj masi. Način prenosa zavisi od kinetičke energije vodotoka i krupnoće materijala. Navedene karakteristike uslovljavaju da se materijal tokom transporta obrađuje, zaobljava i vrlo fino izdvaja po krupnoći.

Kinetička energija vodotoka tokom transporta višestruko se menja. Delove toka s velikom energijom smenjuju duži ili kraći delovi reke gde je tok spor, a njegova energija znatno smanjena. Pri smanjenju energije dolazi do akumulacije najkrupnijeg vučenog nanosa i do prelaska jednog dela krupnijeg lebdećeg materijala u vučeni. Međutim, pri povećanju energije, sitniji vučen materijal prelazi u suspenziju, a prethodno odloženi krupniji stenski odlomci ponovo bivaju pokrenuti kao vučen materijal.

Akumulacija

S postepenim opadanjem kinetičke energije vodotoka obavlja se i akumulacija materijala. Akumuliran materijal zadržava karakteristike koje je imao pri transportu. Materijal je obrađen, zaobljen i veoma dobro klasifikovan po krupnoći.

Idući od izvorišta ka ušću višestruko se menjaju područja pojačane erozije i akumulacije. Na mestima većeg nagiba korita reke povećavaju se njena brzina i kinetička energija, pa se pojačava i erozija. Na takvim mestima talože se samo najkrupniji obluci. Na mestima ublažavanja nagiba, nasuprot tome, brzina i kinetička energija vodotoka se smanjuju i pojačava se akumulacija sitnijeg i finijeg materijala, kao što su šljunak, pesak i mulj.

Količina vode i hidraulički režim vodotoka se tokom vremena menjaju. Stoga se dešava da se na istom prostoru u fluvijalnom nanosu i po više puta smenjuju krupniji i sitniji materijali. Tako se preko mulja i peska talože šljunak i krupni obluci, preko njih opet pesak itd. I u takvim slučajevima zapaža se, međutim, jasna granica između materijala različite krupnoće.

Morfološki oblici fluvijalnog procesa

U zavisnoti od toga kojim mehanizmom su nastali, morfološki oblici fluvijalnog procesa se mogu podeliti na erozione i akumulacione oblike.

Fluvijalni erozioni oblici su: rečno korito, rečna dolina, rečna terasa, fluvijalni pod, fluvijalna površ, itd.

Fluvijalni akumulacioni oblici nastaju taloženjem rečnog materijala na mestima gde slabi transportna snaga toka reke. Rečni materijal je nastao erozijom korita glavne reke i njenih pritoka, kasnije korazijom i spiranjem dolinskih strana. U fluvijalne akumulacione oblike ubrajaju se: plavine, rečna ostrva, delte, aluvijalne ravni i akumulacione rečne terase.

Vidi još

Literatura

Marković M., Pavlović R., Čupković T. 2003. Geomorfologija. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva