Т. Т. Синдром
T. T. Sindrom je srpski slešer horor film iz 2002. godine, režisera Dejana Zečevića.[1][2]
| T. T. Sindrom | |
|---|---|
 Filmski poster | |
| Žanr | horor |
| Režija | Dejan Zečević |
| Scenario | Dejan Zečević |
| Producent | Peđa Milojević Milan Nikolić |
| Glavne uloge | Nikola Đuričko Sonja Damjanović Branko Bane Vidaković Nebojša Glogovac Feđa Stojanović Dušica Žegarac Ljubinka Klarić Boris Komnenić |
| Muzika | Andrej Aćin |
| Scenograf | Veljko Despotović |
| Snimatelj | Vladan Obradović Nikola Đuričko |
| Montaža | Srđan Mitrović |
| Producentska kuća | Revision Tangram Entertainment |
| Godina | 2002. |
| Trajanje | 105 minuta |
| Zemlja | SRJ |
| Jezik | srpski |
| IMDb veza | |
Nosioci glavnih uloga su Nikola Đuričko, Sonja Damjanović, Branko Bane Vidaković, Nebojša Glogovac, Feđa Stojanović, Dušica Žegarac, Ljubinka Klarić i Boris Komnenić.[2][3][4]
Film je prikazan na preko 20 internacionalnih filmskih festivala, kao i u italijanskom gradu Raveni na festivalu naučne fantastike, trilera i horora (Ravenna Nightmare Film Festival), jednom od 3 najveća u svetu (pored Pusena u Južnoj Koreji i Brisela).
Radnja
uredi
Tokom jedne noći 2001. godine, grupa mladih ljudi suočava se sa zaboravljenom misterijom iz 1958. godine. Umesto odlaska na žurku i dobrog provoda, oni ostaju zaključani u javnom WC-u koji krije stravičnu tajnu u katakombama iznad kojih je sagrađen. Da li je rešenje dugogodišnje misterije grafit "T.T. Sindrom", koji se nalazi na zidu WC-a?[2]
Grupa mladih ljudi kreće u provod u Beogradu. Jedan od momaka (Nikola Đuričko) je opsednut snimanjem video kamerom, jer mu tako stvarnost izgleda snošljivija. Drugi (Nebojša Glogovac) pak, odlučuje u ime kolektiva da ulepša veče s nešto belog praha. Primopredaja je zakazana u bivšem turskom kupatilu, a sada javnom klozetu čije su prostorije, po svoj prilici, uklete od slučaja čedomorstva nekoliko decenija ranije. Umesto odlaska na žurku i dobrog provoda, oni ostaju zaključani u javnom kupatilu na padinama Kalemegdana koji krije stravičnu tajnu u katakombama iznad kojih je sagrađen. Tamo ih čeka niz nimalo simpatičnih likova, uključujući i masovnog ubicu.[3]
Nagrade
uredi- Vrnjačka Banja: Druga nagrada za scenario.[5]
O T. T. Sindromu
urediT. T. sindrom (Timber-Tonov sindrom) poznat je i kao „sindrom palih anđela“. Godine 1931, nemački naučnik Klaus Timber i njegov ruski kolega Sergej Tonov otkrili su postojanje specifičnog oboljenja, koje se javlja u kori velikog mozga i najčešće se manifestuje kod mladih. Bebe i deca, oboleli od ovog sindroma, vrlo često pate od jakih glavobolja, koje su ponekad praćene neprekidnim 12-časovnim plačem. U kasnijem dobu, kako obolela osoba raste, bolovi se smanjuju i potpuno nestaju u periodu adolescencije, kada se problem premešta u domen psihologije i psihijatrije. Sa godinama, sindrom počinje da se manifestuje kroz seriju psihotičnih manifestacija, kao što su potpuno otuđenje obolelog, prenaglašena urednost, agresija, izbegavanje direktnog fizičkog kontakta sa drugim ljudima i sl. U većini slučajeva, zaraženi T. T. sindromom završava u mukama, a fizički dodir sa drugim ljudskim bićem izaziva mu nepodnošljiv bol.
Ideja filma
uredi
T. T. Sindrom je, može se slobodno reći, jedan od prvih srpskih filmova sa svim elementima horora. Naime, u T. T. Sindromu svoje mesto nalaze motiv uklete kuće, kvazinaučna objašnjenja, mitski ubica bez lica i ostale fiksacije (podzemna scenografija, jezivi porođaji, odbojne životinje...) Snimljen u odbojnoj, depresivnoj sepiji, s detaljima sadistički nastrojenim i spram junaka i spram publike.
S druge strane, uprkos svojoj eksplicitnosti, film nudi čitav niz snažnih, indikativnih sublimacija, počevši od ratnih strahota, pa do posrnule i nemoralne srpske omladine koju stiže kazna. Nije slučajna ni ideja da ukletost javnog klozeta počinje od slučaja čedomorstva, koje je uzelo velikog maha među srpskom omladinom.
Biblijska priča o Jovu koja govori o praroditeljskom grehu, zbog kojeg je Jov otpadnik i gubavac, zapravo je osnova priče filma T. T. Sindrom Dejana Zečevića.
Film T. T. Sindrom je neobično i svakako značajno filmsko ostvarenje. Ne zato što se može smestiti u kategoriju visokog profesionalnog nivoa u žanru horora koji gotovo da nema tradiciju u našoj zemlji, već zato što predstavlja snažnu sliku sveta u kojem živimo.
Film govori o sindromu otuđenja od sebe samog, od svoje hrišćanske, božanske i ljudske suštine, a to je baš T. T. Sindrom.
Mane
uredi
T. T. Sindrom obiluje nepotrebnom eksplicitnošću, pa i prekomernom brutalnošću koja dovodi do zasićenja gledaoca. Pored toga, tu je i jedan začuđujući previd za poznavaoca horora: radi se o drugom satu filma, u kojem se uzročnik strave otkriva, a zatim svodi na banalne personifikacije (Feđa Stojanović, Bane Vidaković i Dušica Žegarac ne poseduju ni dovoljno ubedljive replike ni glumačku uverljivost). Pravilo horora po kojem izvor užasa ostaje do kraja nespoznatljiv (bilo da je reč o nezemaljskom ili o sumračnim predelima čovečnosti) u T. T. Sindromu je bez pravog razloga prekršeno.
Reference
uredi- ^ Deniz Bayrakdar (2009). Cinema and Politics: Turkish Cinema and the New Europe. Cambridge Scholars Publishing. str. 102. ISBN 9781443803434. Arhivirano iz originala 10. 08. 2017. g. Pristupljeno 12. 4. 2017.
- ^ a b v „T. T. sindrom”. Filmski centar Srbije. Pristupljeno 30. 1. 2021.[mrtva veza]
- ^ a b „T.T. Sindrom”. Rts. Pristupljeno 30. 1. 2021.
- ^ Srđan, Mitrović. „10 godina T.T. sindroma | B92 Blog”. B92. Pristupljeno 21. 2. 2018.
- ^ „26. Festival filmskog scenarija - Nagrade i priznanja”. Festival filmskog scenarija. Pristupljeno 30. 1. 2021.
Spoljašnje veze
uredi- T. T. Sindrom na sajtu IMDb (jezik: engleski)
