Википедија

Teodor II Laskaris

Teodor II Laskaris (grč. Θεόδωρος Β΄ Δούκας Λάσκαρις; rođen je 1221. ili 1222, umro je 18.08. 1258. godine) je bio nikejski car (1254—1258) iz porodice Laskarisa i sin Jovana III (1222 — 1254) kome je od 1241. godine pomagao u rukovođenju državom. Tokom svoje kratke vladavine, uspeo je da suzbije pokušaj širenja Bugara predvođenih Mihajlom II Asenom (1246—1257) 1255. godine, posle čega je nastavio svoju ofanzivu po Balkanskom poluostrvu i od Epirske despotovine oduzeo oblast oko Srpčišta i Drač. Na unutrašnjem planu se oštro sukobio sa osnaženim plemstvom što je umalo dovelo do građanskog rata, pošto je vođa plemstva Mihajlo (VIII) Paleolog (1259—1282) pokušao da zbaci cara uz pomoć Seldžuka, ali je njihov plan propao usled mongolske najezde. Njegova vladavina se iznenada okončala 18.08.1258. godine, kada je umro usled posledica epileptičnog napada. Nasledio ga je njegov sedmogodišnji sin Jovan (IV) (1258—1261) u čije ime je za regenta odredio svog prijatelja i saradnika Georgija Muzalona. Pored uspešnih ratnih pohoda i suzbijanja snaženja plemstva, njegovu vladavinu karakteriše i značajan kulturni procvat, zbog čega su savremenici Nikeju poredili antičkom Atinom.

Teodor II Laskaris
Teodor II Laskaris
Lični podaci
Datum rođenja1221.
Mesto rođenjaNikeja, Nikejsko carstvo
Datum smrti18. avgust 1258.
Mesto smrtiMagnezija, Nikejsko carstvo
Porodica
SupružnikJelena Asen
PotomstvoIrina Duka Laskaris, Jovan IV Laskaris, Eudoksija Laskaris
RoditeljiJovan III Duka Vatac
Irina Laskaris
DinastijaLaskaris
PrethodnikJovan III Duka Vatac
NaslednikJovan IV Laskaris

Biografija

uredi

Teodor II Duka Laskaris ili Vatac Laskaris ((Grčki: Θεόδωρος Δούκας Λάσκαρις, romanizovano: Theodōros Doukas Laskaris; novembar 1221/1222 – 16. avgust 1258) bio je car Nikejskog carstva od 1254. do 1258. godine. Bio je jedino dete Svetog cara Jovana III Duke Vataca i carice Irene Laskaris. Njegova majka je bila najstarija ćerka car Teodora I Laskarisa, koji je osnovao Nikejsko carstvo kao državu naslednicu Vizantijskog carstva u Maloj Aziji nakon što su krstaši zauzeli vizantijsku prestonicu, Konstantinopolj, tokom Četvrtog krstaškog rata 1204. godine. Car Teodor I je dobio odlično obrazovanje od dva renomirana naučnika, Nićifora Vlemida i Georgija Akropolita. Sprijateljio se sa mladim intelektualcima, posebno sa pažem niskog roda, Georgijem Muzalonom. Car Teodor I je u mladosti počeo da piše rasprave o teološkim, istorijskim i filozofskim temama.

Car Jovan III je dogovorio da Teodor oženi Elenu Asen 1235. godine, kako bi sklopio savez sa njenim ocem, carem Jovanom Asenom II, bugarskim carem, protiv Konstantinopoljskog latinskog carstva. Prema rečima samog Teodora, njihov brak je bio srećan, a imali su petoro ili šestoro dece. Od 1241. godine, Teodor je delovao kao očev zamenik u Maloj Aziji tokom njegovih čestih vojnih pohoda na Balkansko poluostrvo. Od oko 1242. godine bio je očev savladar, ali nije krunisan za savladara. Tokom ovog perioda, njegov odnos sa nekim istaknutim aristokratama, posebno Teodorom Filom i Mihailom Paleologom, postao je napet.

Teodor je nasledio svog oca 4. novembra 1254. godine. Otpustio je mnoge visoke zvaničnike i vojskovođe aristokratskog porekla, zamenivši ih lojalnim prijateljima, uključujući neke nižeg porekla. Iste godine je sklopio odbrambeni savez sa sultanom Kejkavusom II, seldžučkim sultanom od Ruma, protiv Mongolskog carstva. Godine 1256. odbio je bugarsku invaziju na Trakiju i Makedoniju i primorao despota Mihaila II Komnina Duku, vladara Epira, da Nikeji ustupi Drač na obali Jadranskog mora. Reformisao je vojsku, regrutujući više vojnika iz redova domorodačkog seljaštva Male Azije. Na kraju je despot Mihailo II Anđel Epirski sklopio savez sa kraljem Stefanom Urošem I Velikim Nemanjićem, kraljem Srbije, i kraljem Manfredom od Sicilije protiv Nikejskog carstva. Teodorovi novoimenovani generali nisu mogli da odole njihovoj zajedničkoj invaziji 1257. godine. Car Teodor II se teško razboleo i retko je mogao da učestvuje u državnoj upravi tokom poslednjih meseci svog života. Imenovao je Đorđa Muzalona za namesnika za svog maloletnog sina, cara Jovana IV, pre nego što je umro od hronične epilepsije ili raka. Za deset dana, Muzalon je postao žrtva aristokratske zavere, a Mihailo Paleolog je preuzeo namesništvo, uzurpiravši presto ubrzo nakon toga.

Rani život

uredi

Detinjstvo

uredi
 
Minijatura cara Teodora II Laskarisa iz rukopisa Istorije Georgija Pahimera, 14. vek.

Teodor je sin cara Jovana III Duke Vataca (1221–1254) i carice Irine Laskaris, rođen je u carskoj palati u Nikeji krajem 1221. ili početkom 1222. godine.[1] Carica Irena je bila najstarija ćerka cara Teodora I Laskarisa (1205–1221), osnivača Nikejskog carstva.[1] Nikeja je bila država naslednica Vizantijskog carstva, osnovana nakon što su katolički („latinski“) krstaši zauzeli Konstantinopolj tokom Četvrtog krstaškog rata 1204. godine.[2][3] Jovan Duka Vatac je bio Irenin drugi ili treći muž. Rođen je u vizantijskoj aristokratskoj porodici rodbinskim vezama povezana sa carskim dinastijama Komnina i Anđela i služio je kao komandant carske garde. Iako su Irenina dva brata prerano umrla, car Teodor I nije imenovao Jovana Duku Vataca kao svog zvaničnog naslednika. Najverovatnije je očekivao da će njegova treća žena, Latinka carica Marija Kurtene, roditi sinove, ali sa njom nije imao decu.[4] Car Teodor I je umro u novembru 1221. godine. Jovan Duka Vatac je morao da pobedi braću pokojnog cara, Aleksija i Isaka Laskarisa, da bi preuzeo presto. Njegova pobeda nad njima i njihovim latinskim saveznicima u bici kod Poimanenona u zimu 1223–1224 otvorila je put za ponovno osvajanje vizantijskih teritorija izgubljenih od Latina u Maloj Aziji.[5]

Teodor je bio jedino dete svojih roditelja. Njegova majka je doživela nesreću na jahanju i nije mogla da rađa decu nakon njegovog rođenja. Usvojio je porodično prezime svoje majke.[6] Odgajan je kao i svako carsko dete, prema sopstvenim rečima, najverovatnije misleći na njegovo odrastanje u ženskom delu palate i luksuz koji ga okružuje. Njegovo detinjstvo je bilo radosno i „najveću utehu” je često dobijao od oca. Takođe se setio da ga roditelji nisu kaznili kada ga je vaspitač optužio za prekršaje.[7]

Obrazovanje

uredi
 
Ruševine zidina Nikeje (sada Iznik ​​u Turskoj).

Teodor je verovatno bio poveren osnovnom učitelju 1228. godine, pošto je formalno obrazovanje većine nikejske aristokratske dece počinjalo oko šeste godine. U okviru svog obrazovanja učio je napamet tekstove iz Biblije i molio se tri puta dnevno. Mogao je da citira napamet psalme i parabole Isusove do kraja svog života.[8] Teodorovo srednje obrazovanje počelo je oko 1230. godine. On je mrzeo svog glavnog učitelja (ili baioula) i opisao ga je kao „velikog brbljača“ u svojim delima, ne pominjući njegovo ime. Tri godine je studirao gramatiku (to je atički grčki), poeziju, retoriku, logiku, matematiku, astronomiju, geometriju i muziku. Njegove gramatičke studije podigle su njegovo doživotno interesovanje za reči sa više značenja i za etimologije. Mladi Teodor je bio opsednut govorom Demostena i Hermogena iz Tarsa. Takođe je veoma cenio teologa svetog Grigorija Nazijanskog. Njegov učitelj ga je ismevao zbog „filozofiranja“ i pozivao Teodora da više vremena posveti vojnim i diplomatskim studijama. Teodor je bio strastveni lovac i polo igrač sa izuzetnim veštinama jahanja.[9]

Pregovori o Teodorovom braku sa Elenom Asen počeli su ubrzo nakon bitke kod Klokotnice, gde je Elenin otac, car Jovan Asen II od Bugarske (1218–1241), naneo težak poraz solunskom caru i vladaru Epira, caru Teodoru Anđelu Komninu Duki (1215–1230). Bitka je oslabila Epir-Solun, zapadnog rivala Nikeje za obnovu Vizantijskog carstva, i učinila Bugarsku dominantnom silom na Balkanskom poluostrvu.[10] Brak Teodora i Elene zapečatio je savez njihovih očeva protiv Konstantinopoljskog latinskog carstva 1235. godine. Iste godine bugarske i nikejske trupe su opsele Carigrad, ali nisu mogle da zauzmu grad. Godine 1237. car Jovan Asen II je tada preokrenuo svoju politiku, udruživši se sa Latinima kako bi zaustavio nikejsku ekspanziju u Trakiji, da bi se pre kraja godine vratio svom savezu sa Nikejom. Taktički potezi njegovog tasta su uverili Teodora da ne može u potpunosti da veruje Bugarima – ovaj stav je zadržao do kraja života.[11]

Teodor je pohađao časove filozofije kod najpoznatijeg učitelja Nićifora Vlemida. Pošto je Vlemid bio iguman jednog manastira u Efesu, Teodor je pohađao njegove časove dok je boravio u zimskoj palati svog oca u obližnjem Nimfeju. Vlemidov revnosni aristotelizam imao je snažan uticaj na Teodora, koji je u svojim spisima često pominjao aristotelovske pojmove, poput potencijalnosti i aktuelnosti. Vlemid je optužen za proneveru od strane jednog od njegovih učenika početkom 1240-ih. Iako ga je intervencija cara Jovana III Duke Vataca, spasila od zatvora, on je napustio podučavanje. Teodor je nastavio da redovno posećuje Vlemida i održavao je prepisku sa njim. Mladi naučnik, Georgije Akropolit, zamenio je Vlemida kao Teodorovog glavnog učitelja. Rođen u Carigradu, Akropolit je imao iskustva iz prve ruke sa latinskom vladavinom u gradu. Završio je Teodorovo obrazovanje iz logike i matematike.[3][12] Takođe kao istoričar, Akropolit je završio najdetaljniju hroniku Nikejskog carstva.[13]

Teodorova majka je umrla kasno 1239. godine.[14] Car Jovan III Duka Vatac se ponovo oženio krajem leta 1240. godine. oženivši vanbračnu ćerku Fridriha II, cara Svetog rimskog carstva (1220–1250), Konstancu, čije je ime promenjeno u Ana nakon što je prešla u pravoslavlje. Imala je oko deset godina i car Jovan III Duka Vatac je započeo skandaloznu aferu sa jednom od njenih italijanskih dvorskih dama, po imenu Marčesina. Dobila je pravo da nosi purpurne cipele i da upregne svog konja purpurnim ukrasima, kao najbliži carevi srodnici.[15]

Mladost

uredi

Prvi administrativni poslovi

uredi

Ako je car Jovan III Duka Vatac sledio praksu svojih prethodnika, car Teodor II je još kao dete proglašen za savladara. Akropolit je u svojoj "Istoriji" pominjao Teodora kao savladara kada je pripovedao o događajima koji su se desili od 1235. do 1237. i 1242.godine. Teodor je u svojoj prepisci sebe nazivao „moje carsko veličanstvo“ od oko 1242. godine. Nije krunisan za vreme očevog života — verovatno objašnjenje za poricanje njegovog savladarstva od strane dvojice kasnijih vizantijskih istoričara, Georgija Pahimera i Nićifora Grigore.[16] Teodorov autoritet je bio značajan: davao je imanja i plate i mešao se u pravne sporove. Na Vlemidovu molbu, naredio je Nićiforu, mitropolitu Efesu, da vrati navodno nezakonito kupljeno zemljište u Vlemidov manastir. Tokom očevog odsustva, on je predsedavao sednicama tajnog saveta i predlagao kandidate za upražnjene crkvene službe.[17]

Car Jovan III Vatac je ponovo opsedao Carigrad u maju 1241. godine, ali je brzo shvatio da ne može da zauzme grad. Otpočeo je mirovne pregovore, a Teodor je pratio oca na sastanke sa latinskim poslanicima. Oni su 24. juna potpisali dvogodišnje primirje. Car Jovan II Asen je umro istog meseca i njegova smrt je oslabila Bugarsku. Car Jovan III Duka Vatac je pokrenuo vojni pohod na bugarske Epirske saveznike krajem 1241. godine. Pre polaska u vojni pohod, postavio je Teodora za svog zamenika u Maloj Aziji. Teodor je, kao i njegov otac i deda, držao putujući sud i posetio je većinu nikejskih gradova i sela u Anadoliji.[18]

U to vreme, mongolski general, Bajdžu, napao je istočnog suseda Nikeje, Seldžučki sultanat Rum, sa istoka i zauzeo Erzurum. Teodor je obavestio svog oca, koji je opsedao Solun, ali car Jovan III Duka Vatac nije odustao od opsade. Njegova upornost je nagrađena kada se solunski vladar Jovan Komnin Duka (1237–1244) odrekao titule cara u zamenu za vizantijsku dvorsku titulu despota i tako je postao vazal cara Jovana III Duke Vataca. Mongoli su pokrenuli novu vojnu kampanju protiv Seldžuka i razbili sultana Kejhusreva II (1237–1246) u bici kod Kese Daga 26. juna 1243. godine. Nakon što su Seldžuci pristali da plaćaju godišnji danak Mongolima, Nikejsko carstvo je ostala jedina Anadolska država koja je sačuvala punu nezavisnost. Strah od mongolske invazije postao je stalni element nikejske diplomatije.[19][20]

Car Jovan III Duka Vatac je ponovo zadužio Teodora za upravljanje Malom Azijom kada je pokrenuo novi vojni pohod na Trakiju 1246. godine. Nakon što je car Jovan III Duka Vatac zauzeo Ser, vodeći građani Soluna nisu rizikovali produženu opsadu. Otvorili su kapije svog grada i dobrovoljno se poklonili caru Jovanu III Duki Vatacu. Kako je većina makedonskih gradova sledila njihov primer, car Jovan III Duka Vatac je skoro udvostručio teritoriju svog carstva.[21][22]

Prijatelji i kritičari

uredi

Teodor je sklopio vezu bliskog prijateljstva sa krugom mladih intelektualaca. Svi rođeni nakon latinskog osvajanja Konstantinopolja, nisu doživeli šok izgnanstva, za razliku od mnogih „poniženih generacija“ svojih očeva (kako je govorio carigradski patrijarh German II). Druženje njegovih prijatelja pomoglo je Teodoru da prođe kroz periode melanholije, verovatno izazvane anksioznošću zbog njegovih javnih dužnosti. Njegov najbliži prijatelj Đoređe Muzalon bio je paž u njegovoj pratnji tokom njihovog detinjstva. Tri brata Muzalona — Đorđe, Teodor i Andronik — bili su, po Vlemidovim rečima, „odvratno niskog porekla“, ali su bili talentovani pevači i muzičari. Većina ostalih Teodorovih poverljivih lica, poput Josifa Mesopotamika i Konstasa Agioteodorita, bili su u srodstvu sa visokim zvaničnicima i crkvenjacima.[23]

Njegovi prijatelji su često zadirkivali Teodora zbog njegovog stila rasuđivanja tokom filozofskih diskusija. Ruganje njegovih prijatelja ga je uznemirilo, ali kritičke primedbe episkupa i aristokrata bile su opasnije po njegovu reputaciju. Mitropolit Efeski Nićifor ga je prekorio zbog gordosti i zbog nepoštovanja pravila posta. Guverner Soluna, Teodor Fil, širio je klevetničke pesme o Teodorovoj navodnoj aferi sa neimenovanom ženom. Filove optužbe su doprle do ušiju Vlemida, a Teodor nije mogao da ubedi svog bivšeg učitelja u svoju nevinost. Vlemid nije tolerisao seksualno nedolično ponašanje i završio je ogledalo za prinčeve (instrukcija), pod nazivom Carski statut, upozoravajući i Teodora i njegovog oca na razvrat. S druge strane, Teodor je često ismevao episkope zbog njihovog samoveličanja, njihovog varvarskog govora ili neukih jeretičkih izjava, pa čak i zbog njihovog fizičkog izgleda.[24]

Put ka samostalnoj vladavini

uredi

Car Jovan III Duka Vatac se pripremao za novi napad na Carigrad u proleće 1252. godine, ali je vladar Epira despot Mihailo II Komnin Duka (1230–1266/68) izvršio invaziju na nikejsku teritoriju u Makedoniji. Car Jovan III Duka Vatac je imenovao Teodora za svog namesnika u Maloj Aziji i krenuo u kontranapad protiv despota Mihaila II, prisiljavajući ga da se vrati u Epir. Elena od Bugarske umrla je iznenada od nepoznatih uzroka pre kraja avgusta. Teodor je oplakivao svoju ženu više od uobičajenih četrdeset dana. Napustio je post i nošenje crnog samo po očevoj zapovesti. Smrt njegove žene pojačala je Teodorovu melanholiju. Izolovao se u palatu i posvetio svoje vreme filozofskim studijama i pisanju. Svoje redovne posete maloazijskim gradovima nastavio je tek 1253. godine.[25][26]

Početkom 1253. godine, sin i naslednik cara Fridriha II, kralj Konrad IV Hoenštaufen (1250–1254), poslao je većinu rođaka ljubavnice svog oca, Bjanke Lansijo, u izgnanstvo. Pobegli su u Nikeju i zatražili azil od Bjankine ćerke, carice Konstance-Ane. Pošto mu je otac boravio u Trakiji, prognane je primio Teodor. kralj Konrad se predomislio i poslao eruditu Bertolda od Hoenburga, tazbinu Lancija, u Nikeju da započne pregovore sa njima. Dok je čekao očev povratak iz Trakije, Teodor je vodio filozofske razgovore sa Hoenburgom. Proučavanje drevnih grčkih filozofa je bilo intenzivirano u Evropi, i Hoenburg je od Teodora tražio grčka filozofska dela. Ovaj zahtev je ojačao Teodorov ponos za drevno nasleđe Grka, i on je odlučio da objavi svoja dela.[27]

Car Jovan III Duka Vatac se vratio u Nikeju u zimu 1253. godine. Početkom 1254. godine, iznenada se razboleo i nikada se nije potpuno oporavio. Njegova bolest učinila je Teodora stvarnim vladarom carstva. Car Jovan III Duka Vatac je još bio živ kada su vesti o pripremama Mongola za novu invaziju na Malu Aziju stigle do Nikeje.[28]

Vladavina

uredi

Nasleđivanje

uredi

Car Jovan III Duka Vatac je umro u Nikeji 4. novembra 1254. godine, ostavljajući Teodoru cvetajuće carstvo.[3] Teodor je bio proglašen za cara, ali nije krunisan jer je patrijaršijski presto bio upražnjen. U svom pogrebnom govoru na Vatacovoj sahrani, Akropolit je izrazio nadu da će Teodor povesti Nikejce da proteraju Latine iz Carigrada, upoređujući ga sa „ognjenim stubom“ iz Knjige Izlaska, koji vodi Izraelce.[29] Teodor nije mogao da rizikuje da krene u napad na Carigrad, jer je njegovo carstvo bilo okruženo neprijateljskim silama.[30]

Car Teodor II je zabranio udovici svog oca Ani-Konstanci da se vrati u svoju sicilijansku domovinu. Ovaj čin je razbesneo njenog brata kralja Manfreda (1258–1266), koji je nedavno preuzeo vlast u Kraljevini Siciliji.[31] Car Teodor II je imao sastanak sa seldžučkim sultanom od Ruma Kejkavusom II (1246). –1262), u Filadelfiji. Oni su zaključili odbrambeni savez protiv Mongola. Sultan Kejkavus II je priznao vrhovnu vlast Mongola, ali nije posetio dvor Velikog Kana Mongkea da mu oda počast.[32][33]

 
Hiperpiron Teodora II izdat tokom njegove prve godine vladavine, koji ga prikazuje pored Device Marije.

Car Teodor II je želeo da Vlemid bude novi patrijarh, ali je njegov stari učitelj to odbio. Njegov sledeći kandidat, pustinjak aristokratskog porekla, Arsenije Autorijan, prihvatio je ponudu. Novi patrijarh je krunisao i pomazao Teodora za cara — na Božić 1254. godine. Prema izvorima koji su bili neprijateljski raspoloženi prema patrijarhu Arseniju, on je bio jedini Teodorov kandidat za patrijaršijski presto, iako je tradicija zahtevala predstavljanje tri kandidata biračima. Arsenijevo navodno nepravilno imenovanje dovelo je do sukoba poznatog kao „Arsenitska šizma“, koji je trajao od 1265. do 1310. godine.[34] Patrijarh Arsenije je uvek bio Teodorov odan pristalica i slušao je njegove zapovesti.[35]

Car Teodor II nije verovao aristokratama i pisao je o „nedozvoljenim ljubavnim vezama i veoma nepravednim zaverama“, ne navodeći svoje protivnike, u pismu upućenom Đorđu Muzalonu u decembru 1254. godine. Istoričar Majkl Angold predlaže da je slična politika cara Fridriha II možda inspirisala Teodorov „autokratskiji stav prema svojoj aristokratiji“.[36] Car Teodor II je imenovaoĐorđa Muzalona za novog mega domestika (ili glavnog komandanta) mobilne vojske. Georgijev brat, Andronik, određen je za novog protovestijara (zapovednik straže carske palate). Car Teodor II je takođe pokazao svoju naklonost prema generalu zajedničkog porekla, Konstantinu Margaritu. Ponudio je kancelarije nekim aristokratama koje su bile ostavljene po strani za vreme vladavine njegovog oca. On je opozvao stričeve svoje majke, Mihaila i Manojla Laskarisa, iz izgnanstva i postavio dva člana pobunjeničke porodice Nestong, Đorđa i Isaka, za generale. Njegova imenovanja su uvredila većinu aristokrata.[37]

Ratovi sa Bugarskom

uredi

Mladi bugarski car Mihailo II Asen (1246–1256/57) iskoristio je Vatacovu smrt da ponovo osvoji zemlje koje je oteo od Bugarske posle 1241. godine. Car Mihailo II je izvršio invaziju na Makedoniju i Trakiju decembra 1254. ili januara 1255. godine.[6][31][38] Većina nikejskih garnizona u lokalnim tvrđavama bila je mala, a lokalni Bugari su podržavali osvajače.[38][39] Bugari su brzo zauzeli većinu tračkih tvrđava. Predala su im se i dva makedonska grada, Veles i Skoplje. Na brzinu sazvano ratno veće prihvatilo je predlog Đorđa Muzalona o trenutnom kontranapadu. Car Teodor II je odlučio da sam predvodi pohod i poverio je Muzalonu upravu nad Malom Azijom u februaru 1255. godine. Njegov iznenadni napad primorao je osvajače da se povuku iz Trakije, i naredio je dvojici nikejskih aristokrata, Aleksiju Stratigopulu i Demetriju Torniku, da progone Bugare. Dvojica generala su vodili svoje trupe preko prevoja Rodopa u stalnom strahu od zasede. Kada su neočekivano čuli zvuke rogova pastira i svinjara, panično su se povukli, napuštajući svoju komoru. Fijasko je razbesneo cara Teodora II, i on im je naredio da požure u njegov logor u Adrijanopolju, ali oba zapovednika nisu poslušala.[40][41]

Bugarski odmetnik u nikejskoj službi, Dragotaš, promenio je stranu i u leto opsedao Melnik. Car Teodor II je žurno otišao iz Adrijanopolja da predvodi snage za pomoć gradu. Bugari su mu postavili zasedu duž prevoja Rupel, ali je on to izbegao i Dragotaš je na Teodorov dolazak napustio opsadu. Iz Melnika je car Teodor II otišao u Solun i smenio sa položaja guvernera grada svog starog protivnika Fila. Car Teodor II je zatvorio lokalnu kovnicu novca, jer je želeo da uspostavi centralizovan sistem finansijske uprave u Maloj Aziji, sa novom riznicom u Astrikionu na azijskoj obali Helesponta. Upao je u Makedoniju i prisilio bugarski garnizon u Velesu na predaju, ali ga je suša sprečila da nastavi vojni pohod preko sušnog Ovčeg polja. Otišao je u Ser, gde je potvrdio fiskalne privilegije makedonskih gradova. Takođe je naredio hapšenje Konstantina Kavasila, arhiepiskopa ohridskog, pretpostavljajući da je Kavasil bio odani pristalica epirskog vladara, despota Mihaila II.[42]

Izveštaj o mongolskoj invaziji na Malu Aziju primorao je cara Teodora II da napusti Makedoniju u kasnu jesen 1255. godine. Pošto se izveštaj pokazao lažnim, on je krenuo u napad na tvrđavu Cepaina. Morao je da napusti pohod, jer njegova vojska nije mogla da prođe preko uskih i mraznih planinskih prevoja. U Anadoliju se vratio krajem godine. Obasuo je svoje poverenike počastima i poklonima. Postavio je Manojla Laskarisa i Konstantina Margarita za glavne komandante svojih trupa u Trakiji i zadužio Đorđa Muzalona za sprovođenje vojnih reformi. Paralelno, okrenuo se protiv pripadnika starih aristokratskih porodica kojima nije verovao. Konstantin Stratigopul i Teodor Fil — dvojica aristokrata koji su ga uvredili — bili su oslepljeni. Četiri sina Aleksija Stratigopula i Aleksija Raula su zatvorena. Teodorov rođak, Mihailo Paleolog, pobegao je Seldžucima da bi izbegao zatvor. Car Teodor II je iskoristio pravo careva da kontroliše aristokratske brakove da uspostavi porodične veze između svojih niskorođenih miljenika i stare aristokratije. Đorđe Muzalon se oženio Paleologovom nećakom, Teodorom Kantakuzin Paleolog, Andronik Muzalon se oženio ćerkom Aleksija Raula.[43]

Car Teodor II je odlučio da nastavi pregovore o crkvenoj uniji između pravoslavne Nikejske i katoličke crkve sa papom Aleksandrom IV (1254–1261) i poslao je izaslanike u Rim u aprilu ili maju 1256. godine. Sveti Duh je uvek bio važan uzrok raskola između dve Crkve. Pravoslavni teolozi su tvrdili da je Sveti Duh ishodio samo od Oca, ali su katolički teolozi tvrdili da je Sveti Duh ishodio od Oca „i Sina“. Teodor je zatražio od Vlemida da sumira pravoslavni stav. Vlemid je usvojio pomirljiv pristup, zaključivši da je izjava o ishodu Svetog Duha od Oca kroz Sina u potpunosti u skladu sa Biblijom i delima crkvenih otaca. Car Teodor II nije prihvatio stav svog učitelja i insistirao je na tradicionalnoj pravoslavnoj doktrini.[44]

Bugarski car Mihailo II je poslao kumanske konjanike da opljačkaju Trakiju početkom 1256. godine. Iako je car Teodor II naredio Manojlu Laskarisu i Konstantinu Margaritu da usvoje odbrambenu strategiju, oni su progonili Kumane, ali su osvajači naneli težak poraz njihovim trupama. Car Teodor II je okupio novu vojsku, delimično okupljenu među anatolskim seljaštvom, i prešao Helespont. On je poslao trupe, uključujući i kumanske konjanike u svojoj službi, protiv osvajača i oni su razbili neprijateljske snage u dve bitke u Trakiji.[45] Ušao je u mirovne pregovore sa carem Mihailom II uz posredovanje Rostislava Mihajloviča, bana od Mačve (1254–1262). Car Mihailo II se nedavno oženio Rostislavovom ćerkom, a Rostislavova žena, princeza Ana Ugarska, bila je Teodorova rođaka. Ban Rostislav je došao u Trakiju da se dogovori sa carem Teodorom II. Akropolit je sačinio ugovor o obnavljanju predratnih granica između Nikeje i Bugarske. Ban Rostislav je to prihvatio i 29. juna potpisao mirovni ugovor u ime cara Mihaila II. Ugovor je predviđao da Mihailo II ustupi Cepainu Nikejcima, ali bugarski garnizon nije odmah povučen iz tvrđave. Car Teodor II se uverio da ga je ban Rostislav prevario i naredio javno bičevanje Georgija Akropolita. Njegov čin se pokazao nerazumnim, jer su Bugari početkom septembra ustupili tvrđavu. Car Teodor II je poslao Đorđa Muzalona kod Akropolita da traži pomirenje.[38][46][47]

Mirovni ugovor je izazvao veliko ogorčenje u Bugarskoj, omogućivši rođaku cara Mihaila II, Kolomanu (1256), da izvede zaveru i svrgne cara sa prestola. Koloman je preuzeo presto, ali nikada nije dobio podršku vojske. Nakon što je car Koloman II pao kao žrtva nove zavere, ban Rostislav Mihajlovič i zet cara Mihaila II, Mico (1256–1257), pretendovali su na presto. Većina bojara (plemića) preferirala je trećeg kandidata, jednog od njih, Konstantina Tiha (1257–1277), iako nije bio u srodstvu sa vladajućom dinastijom Asen.[48][49][50]

Ekspanzija

uredi

Teodorov rat protiv Bugarske doneo je zbližavanje Epira i Srbije. Despot Mihailo II Epirski sklopio je formalni savez sa kraljem Stefanom Urošem I, kraljem Srbije (1243–1276). Takođe je poslao poklone albanskim poglavicama koji su priznali nikejsku vlast da bi dobili njihovu podršku. Teodorova ćerka, Marija, i sin i naslednik despota Mihaila II, Nićifor (1266/68–1296/98), bili su vereni tokom Vatacove vladavine. Nakon što je sklopio mir sa Bugarima, car Teodor II je naredio despotu Mihailu II da pošalje Nićifora u Solun da se oženi Marijom. Nićifora je pratila njegova majka despina Teodora Petralifina. Car Teodor II ju je odveo u pritvor, dozvolivši joj da se vrati u Epir tek nakon što mu je despot Mihailo II ustupio Serviju i Drač. Posedovanje ova dva grada obezbedilo je Nikejsku kontrolu nad Via Egnacijom, ali je despot Mihailo II ostao neprijateljski raspoložen prema caru Teodoru II.[30][51][49]

Car Teodor II je u Solunu primio papskog legata, episkopa Konstantina iz Orvijeta. Njihovi pregovori o crkvenoj uniji i novom vaseljenskom saboru — generalnoj skupštini pravoslavnih i katoličkih episkopa — pokazali su se bezuspešnim, jer je ovlašćenje legata da čini ustupke bilo ograničeno, a car Teodor II nije bio voljan da čini teološke ustupke. Zadržao je i pravo da sazove pravoslavne episkope na sabor da raspravlja o uslovima unije. Car Teodor II je vodio prepisku sa Svetom stolicom, ali nije započeo nove pregovore sa njom.[52]

Mongoli su napali Malu Aziju i porazili sultana Kejkavusa II 14. oktobra 1256. car Teodor II je požurio nazad u Anadoliju da nadgleda pripreme za njenu odbranu. Sultan Kejkavus II je tražio azil u Nikeji i Mongoli su postavili njegovog brata Kilidž Arslana IV (1246/49–1266) za novog sultana Ruma. Car Teodor II je okupio svoje trupe na ravnicama blizu Magnezije. Mongolski vladar Persije, Ilkhan Hulagu (1256–1265), poslao je delegaciju caru Teodoru II da započne pregovore o Kejkausovoj budućnosti. Kan Hulagu je pristao da povuče svoju vojsku iz Ruma i naredio je podelu sultanata između sultana Kejkavusa II i sultana Kilidži Arslana IV u proleće 1257. godine. Pre polaska u Rum, sultan Kejkavus II je ustupio Nikeji četiri tvrđave u dolini reke Likus u zamenu za kontingent od 300 pomoćnih vojnika.[53][54] Njegova dostignuća učinila su Teodora samouverenim. Ponosno je izjavio da njegovo carstvo obuhvata teritorije sve do Drača na Jadranskom moru i rta Karambis na Crnom moru. Njegov uspeh tokom rata protiv Bugarske ga je uverio da treba da regrutuje vojnike iz redova anadolskih seljaka. U pismu Vlemidu je naveo da su domaći „Heleni“ pouzdaniji od stranih plaćenika.[55][56]

Bolest i smrt

uredi
 
Obnovljeno Vizantijsko carstvo na početku vladavine cara Mihaila VIII Paleologa (1265) — većinu evropskih teritorija zauzeo je Teodorov otac između 1246. i 1254. godine.

Car Teodor II se ozbiljno razboleo u novembru 1257. godine, Georgije Pahimer, koji je u to vreme imao nepunih šesnaest godina,[57] bi dijagnostikovao njegovu bolest kao epilepsiju, pominjući da je car Teodor II često gubio svest i „srušio se na zemlju“. Pahimer je takođe opisao Teodorove neobične sastanke i njegove pokušaje da sklopi bračne saveze između aristokrata i običnih ljudi kao simptome njegove bolesti. Akropolit je primetio samo ekstremni gubitak težine, svodeći celo Teodorovo telo u kostur; Vlemid je opisao Teodorovu bolest kao "pošast i čudnu bolest", pominjući i Teodorovu melanholiju i fobije. Sam car Teodor II je pisao o nepodnošljivom bolu i paralizi u rukama. Savremeni istoričari bolesti nisu se složili oko dijagnoze Teodorove bolesti. Istoričar medicine Džon Laskaratos i neurolog Panagiotis Zis tvrde da je Pahimerova dijagnoza bila tačna, zaključujući da je car Teodor II u kasnim dvadesetim godinama dobio epilepsiju toničko-kloničkog tipa.[58] Istoričar Donald M. Nikol predlaže da ga je Teodorova bolest „učinila plenom njegovih raspoloženja, a on je svoju nervozu kompenzovao autokratskim i tvrdoglavim temperamentom“.[35] Istoričar medicine Georgios Makris u svojoj studiji o epilepsiji u Vizantijskom carstvu iz 1995. godine, zaključuje da car Teodor II nije imao epilepsiju. Istoričar Dimiter Angelov, koji ne prihvata Pahimerovu dijagnozu, predlaže da Teodorovi simptomi — napadi i gubitak ravnoteže — ukazuju na to da je imao rak mozga, kičme ili pluća.[59]

Teodorova bolest ga je sprečila da lično komanduje svojim trupama. Zapovednici vojske u Makedoniji, većinom skromnog porekla, koje je nedavno imenovao car Teodor II, nisu mogli da spreče Epirce, Albance i Srbe da haraju nikejskim teritorijama. Kralj Stefan Uroš I Veliki Nemanjić potukao je nikejske trupe kod Prilepa. Snaja despota Mihaila II, Marija Petralifa, ušla je u prepisku sa Teodorovim komandantom, Konstantinom Čabaronom, navodeći ga da veruje da je željna da se uda za njega, ali je Čabaron bio zarobljen tokom njihovog sastanka. Teodorova novosakupljena vojska anatolskih seljaka razbijena je kod Edese. Mihailo Paleolog, kome je bilo dozvoljeno da se vrati iz izgnanstva, poveo je novu vojsku u Makedoniju. Pobedio je Epirce, ali mu je car Teodor II naredio da se vrati umesto da krene u Prilep. Paleologovo povlačenje je omogućilo despotu Mihailu II da zauzme Prilep i zarobi Akropolita, koji je bio njegov guverner. Despot Mihailo II je planirao da izvrši napad na Solun, ali je kralj Manfred od Sicilije obnovio pravo svojih prethodnika na vizantijske teritorije na Balkanu i napao Epir sa zapada. Despot Mihailo II, koji nije želeo da odustane od svog plana, zaključio je savez sa kraljem Manfredom koji je proterao nikejske garnizone iz Drača i drugih tvrđava na Jadranu do kraja februara 1258. godine.[31][60][61]

Car Konstantin I Tih od Bugarske odbacio je svoju prvu ženu i tražio je ruku Teodorove najstarije ćerke, Irine. Znao je da bi njegov brak sa Irenom, koja je bila unuka cara Jovana Asena II, mogao ojačati njegovo pravo da vlada. Car Teodor II je želeo da potvrdi svoj mirovni ugovor sa Bugarskom i prihvatio je ponudu cara Konstantina I Tiha. Irena je otišla u Bugarsku da se uda za cara Konstantina I Tiha.[62][63]

Car Teodor II je retko napuštao svoju palatu u Magneziji tokom poslednjih meseci svog života. Bio je ubeđen da je čarobnjaštvo izazvalo njegovu bolest i optužio je svoje dvorjane da bacaju čini na njega, šaljući mnoge od njih na suđenje. Sestra Mihaila Paleologa, Marija-Marta, bila je najpoznatija žrtva Teodorove paranoje. Car Teodor II je naterao njenu ćerku Teodoru da se uda za starijeg Bazila Kabalarija, ali taj brak nikada nije konzumiran. Nakon što je Kaballarije svoju nemoć pripisao čarolijama svoje tašte, car Teodor II ju je stavio u vreću punu mačaka koje su joj trgale meso. Puštena je samo zato što se car Teodor II iznenada uspaničio, plašeći se njenih čini. Takođe se plašeći osvete njenog brata, car Teodor II je naredio zatvoranje Mihaila Paleologa pod optužbom za trovanje, ali ga je ubrzo oslobodio.[46] Car na samrti imenovao je svog sedmogodišnjeg sina Jovana (1254–1261) za svog jedinog naslednika, imenovavši Đorđa Muzalona za namesnika do Jovanovog punoletstva. Car Teodor II se zamonašio, ali je zadržao svoje kršteno ime. Svoje grehe je sažeo u raspravi i zatražio od patrijaršijskog sinoda da mu podari oprost. Umro je u carskoj palati u Magneziji 16. avgusta 1258. godine.[64][65] Sahranjen je pored oca u manastiru Sosandra na gori Sipil. Njegov grob i manastir su uništeni nakon turskih osvajanja regiona u 14. veku.[66]

Aristokrate su položile zakletvu na lojalnost Muzalonu na Teodorovoj samrtnoj postelji, ali su ubrzo počele da koju zaveru protiv njega. Za deset dana, Muzalon je ubijen, a Mihailo Paleolog je preuzeo namesništvo za dete-cara Jovana IV Laskarisa. Mihailo Paleolog je ubedio aristokrate da carstvo kojim vlada dečak ne može da se odupre napadima neprijatelja, pa je pre kraja godine proglašen za cara - savladara kao Mihailo VIII (1259–1282). Kada su početkom 1259. godine car Mihailo VIII i car Jovan IV zajedno krunisani, patrijarh je prvo stavio krunu na glavu cara Mihaila VIII. Nakon što je sklopio sporazum sa Đenovom protiv Latinskog carstva, poslao je Aleksija Stratigopula da špijunira odbranu Konstantinopolja. Koristeći odsustvo većine latinske vojske, Stratigopul je iznenadnim napadom zauzeo Konstantinopolj 25. jula 1261. godine. Car Mihailo VIII je krunisan po drugi put, sam, u hramu Svete Sofije.[61][48][67] Dete car Jovan IV je 25. decembra 1261. godine, oslepljen, što ga je sprečilo da vlada.[68] Da bi naglasio da je porodica Laskaris izgubila svoj carski status, car Mihailo VIII je oženio tri Jovanove sestre za maloletne italijanske i bugarske plemiće.[69]

Naučna interesovanja

uredi

Pisac posvećen filozofskim i teološkim studijama, car Teodor II je ubrzo nakon svog stupanja na presto pretvorio svoj dvor u centar za renomirane naučnike.[3] Naredio je da knjige koje su on i njegov otac sakupili u gradskim bibliotekama budu dostupne svima koji su želeli da ih čitaju.[35][70] Još za života svog oca počeo je da piše rasprave o filozofskim, teološkim i istorijskim temama, ali je odlučio da pripremi rukopisna izdanja svojih dela tek nakon susreta sa Bertoldom od Hoenburga 1253. godine. Ona su sakupljena u četiri kodeksa, ali su samo tri opstala.[71]

Teodorova "Satira učitelja", napisana najverovatnije 1240. godine, njegovo je najranije sačuvano delo. Satira je posvećena njegovom glavnom učitelju, prikazujući ga kao nedovoljno obrazovanog i grubog čoveka, koji je magiju naučio boraveći u Bugarskoj. Takođe je napisao enkomiju u slavu građana Nikeje, svog oca i Akropolita. Teodorova bogoslovska dela — uključujući njegovu "Prvu besedu protiv Latina", ili, "O ishodu Svetoga Duha", i raspravu O Trojici — pokazuju njegovu privrženost pravoslavnoj teologiji.[72] Teodorov "Veliki molbeni kanon Gospi", molbeni kanon Devici Mariji, njegovo je najpoznatije delo. On ju je komponovao samo nekoliko meseci pre svoje smrti i još se peva u pravoslavnim obredima.[73]

Poreklo i porodica

uredi

Teodor II je bio jedino dete cara Jovana III Duke Vataca i carice Irine Laskaris. On se 1235. godine oženio Jelenom Asen, ćerkom bugarskog cara Jovana II Asena (1218—1241), čime je utvrđen savez između njihovih očeva koji je doveo da zajedničke opsade Carigrada. U tom braku je rođeno nekoliko dece.

Ni car Teodor II ni princeza Elena Asen nisu dostigli minimalnu zakonsku zrelost za brak — četrnaest godina za dečake i dvanaest za devojčice — kada su stupili u braku, ali tako rani brak nije bio jedinstven među nikejskim aristokratama i narodom. Venčanje je održano u Lampsaku početkom 1235. godine. Godinama kasnije, car Teodor II je opisao Elenu kao cvet svoje mladosti i izjavio da ih je njihova „veza neuporedive ljubavi“ učinila „srećnijima od svih ljudi“. Rodila je četiri-pet kćeri i jednog sina.[74] Njihova deca su bila:

  • Irina, koja se udala za cara Konstantina I Asena Tiha od Bugarske, bila je neumoljivi neprijatelj cara Mihaila VIII do svoje smrti oko 1270. godine.[75]
  • Marija, koja se udala za despota Nićifora I Anđela Komnina Duku od Epira, umrla je između rane 1257. i 1265. godine.[76][77]
  • Teodoru je car Mihailo VIII udao za plemića Moreot, „Maios Debelikourtos“, prema Georgiju Pahimeru i Nićiforu Grigori. Istoričar Albert Failer ga identifikuje kao Mateja od Monsa koji je držao baroniju Veligosti u kneževini Ahaji.[78]
  • Evdokija se prvo udala za grofa Vilijama-Petra od Ventimilja, koji je umro oko 1280. godine. Njen drugi muž, Rodžer Arnau, grof od Palara, umro je 1288. godine. Udovica Evdoksija je imala ljubavnu vezu sa aragonskim admiralom Bernatom de Sarija. Umrla je 1309. godine.[79]
  • Bugarski bojarin, despot Jakov Svetoslav, oženio se Teodorovom neimenovanom kćerkom, prema Georgiju Pahimeru. Možda je bila Teodorova vanbračna ćerka, jer su je drugi vizantijski istoričari propustili pomenuti.[80]
  • Teodorov jedini sin Jovan je preživeo sakaćenje, ali je ostatak života proveo u zatvoru. Preminuo je oko 1309. godine.[81]

Porodično stablo

uredi
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Jovan III Duka Vatac
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Teodor II Laskaris
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Irina Laskaris
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Reference

uredi
  1. ^ a b Angelov 2019, str. 57
  2. ^ Nicol 1993, str. 10–11
  3. ^ a b v g Lascaratos & Zis 1998, str. 296.
  4. ^ Angelov 2019, str. 32–34
  5. ^ Angelov 2019, str. 57–59
  6. ^ a b Treadgold 1997, str. 721
  7. ^ Angelov 2019, pp. 59–60, 257 (notes 21–22).
  8. ^ Angelov 2019, str. 64–66
  9. ^ Angelov 2019, str. 68–72, 75–77
  10. ^ Angold 2017, str. 738
  11. ^ Angelov 2019, str. 65, 73–75
  12. ^ Angelov 2019, str. 79, 85, 117–118
  13. ^ Angelov 2019, str. 9
  14. ^ Angelov 2019, str. 88
  15. ^ Angelov 2019, str. 90–91
  16. ^ Angelov 2019, pp. 61, 258 (notes 34 and 36).
  17. ^ Angelov 2019, str. 98–101
  18. ^ Angelov 2019, str. 92, 100
  19. ^ Korobeinikov 2017, str. 720–721
  20. ^ Angelov 2019, str. 92–96
  21. ^ Fine 2009, str. 156–157
  22. ^ Angelov 2019, str. 92, 96–97
  23. ^ Angelov 2019, str. 109–118
  24. ^ Angelov 2019, str. 90, 118–125
  25. ^ Angelov 2019, str. 92, 128–132
  26. ^ Fine 2009, str. 158
  27. ^ Angelov 2019, str. 140–145
  28. ^ Angelov 2019, str. 147–148
  29. ^ Angelov 2019, str. 148
  30. ^ a b Treadgold 1997, str. 730
  31. ^ a b v Nicol 1993, str. 28
  32. ^ Korobeinikov 2017, str. 721
  33. ^ Angelov 2019, str. 149–150
  34. ^ Angelov 2019, pp. 150, 296 (note 25).
  35. ^ a b v Nicol 1993, str. 27
  36. ^ Angold 2017, str. 748
  37. ^ Angelov 2019, str. 151–152
  38. ^ a b v Fine 2009, str. 159
  39. ^ Kanellopoulos & Lekea 2007, str. 56.
  40. ^ Angelov 2019, str. 151–154
  41. ^ Kanellopoulos & Lekea 2007, str. 57–58.
  42. ^ Angelov 2019, str. 156–159
  43. ^ Angelov 2019, str. 159–162, 169
  44. ^ Angelov 2019, str. 162–163
  45. ^ Kanellopoulos & Lekea 2007, str. 59–60.
  46. ^ a b Lascaratos & Zis 1998, str. 297.
  47. ^ Angelov 2019, str. 164–166
  48. ^ a b Treadgold 1997, str. 722
  49. ^ a b Angelov 2019, str. 166–167
  50. ^ Fine 2009, str. 170–172
  51. ^ Fine 2009, str. 160
  52. ^ Angelov 2019, str. 167
  53. ^ Korobeinikov 2017, str. 721–722
  54. ^ Angelov 2019, str. 169–171
  55. ^ Angelov 2019, str. 172–174
  56. ^ Kanellopoulos & Lekea 2007, str. 68.
  57. ^ Angelov 2019, str. 381
  58. ^ Lascaratos & Zis 1998, str. 297–298.
  59. ^ Angelov 2019, str. 381–383
  60. ^ Angelov 2019, str. 175–176
  61. ^ a b Fine 2009, str. 161
  62. ^ Angelov 2019, str. 67
  63. ^ Fine 2009, str. 172
  64. ^ Angelov 2019, str. 179–180
  65. ^ Angold 1991, str. 2040
  66. ^ Angelov 2019, str. 180
  67. ^ Nicol 1993, str. 29–36
  68. ^ Failler 1980, str. 65
  69. ^ Nicol 1993, str. 44–45
  70. ^ Angelov 2019, str. 106
  71. ^ Angelov 2019, str. 145, 323–326, 329
  72. ^ Angelov 2019, str. 70–71, 329–342
  73. ^ Kanellopoulos & Lekea 2007, str. 62.
  74. ^ Angelov 2019, str. 72–75
  75. ^ Failler 1980, str. 67
  76. ^ Failler 1980, str. 68
  77. ^ Fine 2009, str. 169
  78. ^ Failler 1980, str. 68–70
  79. ^ Failler 1980, str. 70–72
  80. ^ Failler 1980, str. 72–73
  81. ^ Failler 1980, str. 76–77

Literatura

uredi

Literatura

uredi
  • Angelov, Dimiter (2019). The Byzantine Hellene: The Life of Emperor Theodore Laskaris and Byzantium in the Thirteenth Century. Cambridge University Press. . ISBN 978-1-108-48071-0.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  • Angold, Michael (1991). "Theodore II Laskaris". In Kazhdan, Alexander P.; Talbot, Alice-Mary; Cutler, Anthony; Gregory, Timothy E.; Ševčenko, Nancy P. (eds.). The Oxford Dictionary of Byzantium. Vol. 3. Oxford University Press. . str. 2040—2041. ISBN 978-0-1998-9065-1.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  • Angold, Michael (2017) [2008]. "After the Fourth Crusade: the Greek Rump States and the Recovery of Byzantium". In Shepard, Jonathan (ed.). The Cambridge History of the Byzantine Empire, c. 500–1492. Cambridge University Press. . str. 731—758. ISBN 978-0-521-83231-1.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  • Failler, Albert (1980). "Chronologie et composition dans l'Histoire de Georges Pachymère" [Chronology and Composition in George Pachymeres' History]. Revue des Études Byzantines (in French). 38. Institut français d'études byzantines: 5–103. ISSN 0771-3347.
  • Fine, John V. A. (2009) [1994]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. The University of Michigan Press. . ISBN 978-0-472-08260-5.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  • Kanellopoulos, Nicholas S.; Lekea, Joanne K. (2007). "The Struggle between the Nicean Empire and the Bulgarian State (1254–1256): Towards a Revival of Byzantine Military Tactics under Theodore II Lascaris". In Rogers, Clifford J.; DeVries, Kelly; France, John (eds.). The Journal of Medieval Military History. Vol. V. The Boydell Press. . str. 56—69. ISBN 978-1-84383-339-0.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  • Korobeinikov, D. A. (2017) [2008]. "Raiders and Neighbours: The Turks (1040–1304)". In Shepard, Jonathan (ed.). The Cambridge History of the Byzantine Empire, c. 500–1492. Cambridge University Press. . str. 692—727. ISBN 978-0-521-83231-1.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  • Lascaratos, John; Zis, Panaghiotis Vassilios (1998). „The epilepsy of the Emperor Theodore II Lascaris (1254–1258)”. Journal of Epilepsy. 11 (6): 296—300. ISSN 0896-6974. doi:10.1016/S0896-6974(98)00032-2. .
  • Nicol, Donald M. (1993) [1972]. The Last Centuries of Byzantium, 1261–1453. Cambridge University Press. . ISBN 978-0-521-43991-6.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  • Treadgold, Warren (1997). A History of the Byzantine State and Society. Stanford University Press. . ISBN 978-0-8047-2630-6.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).

Spoljašnje veze

uredi


Nikejski carevi
(1254 — 1258)
Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Теодор_II_Ласкарис&oldid=28816688”