Teodor Ruzvelt

Teodor „Tedi“ Ruzvelt (engl. Theodore "Teddy" Roosevelt; Njujork, 27. oktobar 1858 — Ojster Bej, Njujork, 6. januar 1919) je bio američki državnik, konzervacionista, istoričar, pisac i dvadeset šesti predsednik SAD (1901—1909).

Teodor Ruzvelt
Teodor Ruzvelt
Lični podaci
Datum rođenja	(1858-10-27)27. oktobar 1858.
Mesto rođenja	Njujork, SAD
Datum smrti	6. januar 1919.(1919-01-06) (60 god.)
Mesto smrti	Ojster Bej, Njujork, SAD
Državljanstvo	Sjedinjene Američke Države
Porodica
Supružnik	Alis Hetvej Li Ruzvelt (v. 1880 —  njena smrt 1884) Edit Ruzvelt (v. 1886 —  njegova smrt 1919)
Deca	6
Politička karijera
Politička stranka	Republikanska stranka
Mandati 26. predsednik SAD 14. septembar 1901 — 4. mart 1909. Izbori Predsednički izbori 1908. Potpredsednik Niko (1901–1905) Čarls V. Ferbenks (1905–1909) Prethodnik Vilijam Makinli Naslednik Vilijam H. Taft 25. potpredsednik SAD 4. mart 1901 — 14. septembar 1901. Izbori Predsednički izbori 1900. Predsednik Vilijam Makinli Prethodnik Garet Hobart Naslednik Čarls V. Ferbanks
Potpis

Izabran je u njujorško zakonodavstvo (1882), gde je postao republikanski vođa koji se suprotstavljao demokratskoj političkoj mašineriji. Posle političkih poraza i smrti supruge, otišao je u Dakotu da se bavi poljoprivredom. Vratio se u Njujork i služio u komisiji gradske službe (1889—1895) i kao šef gradskog odbora policijskih komesara (1895—1897). Budući pristalica Vilijama Makinlija, služio je kao podsekretar mornarice (1897—1898). Kada je izbio Špansko-američki rat, podneo je ostavku da bi organizovao konjičku jedinicu Grubi jahači. Vratio se u Njujork kao heroj i izabran je za 33. guvernera Njujorka 1899. Kao prvi republikanski potpredsednički kandidat, zauzeo je položaj kada je Makinli ponovo izabran, i postao predsednik posle Makinlijevog ubistva 1901. godine. Jedna od njegovih ranih inicijativa bila je sprovođenje Šermanovog akta protiv trustova da bi se sprečili poslovni monopoli.

Osvojio je izbore 1904. pobedivši protiv kandidata Altona Parkera. Na njegovo podsticanje. Kongres je regulisao železničke stope i odobrio akt o ispravnoj hrani i lekovima i akt o inspekciji mesa (1906) radi zaštite javnog zdravlja. Stvarao je nacionalne šume i odvajao zalihe minerala, nafte i uglja za čuvanje. Zajedno sa državnim sekretarom Elihuom Rutom objavio je Ruzveltov amandman Monroovoj doktrini, koji je potvrdio položaj SAD kao zaštitnika zapadne hemisfere. Za posredovanje u rusko-japanskom ratu dobio je Nobelovu nagradu za mir (1906). Osigurao je sporazum sa Panamom za izgradnju kanala. Odbivši da se ponovo kandiduje za predsednika obezbedio je nominaciju Vilijamu H. Tafta. Pošto je proputovao Afriku i Evropu, pokušao je da osvoji republikansku predsedničku nominaciju 1912; kada je odbijen, organizovao je Progresivnu stranku i vodio politiku novog nacionalizma. Iako je izgubio na izborima, osvojio je 88 elektorskih glasova, što je najuspešnija kandidatura treće partije u XX veku. Tokom čitavog života bavio se pisanjem, objavljujući dela o istoriji, politici, putovanjima i prirodi.

Tokom Prvog svetskog rata, ponovo se politički aktivirao. Nakon američke objave rata Nemačkoj (1917), zalagao se da SAD objave rat i svim nemačkim saveznicima, ne samo Austrougarskoj, već i Bugarskoj i Turskoj, ali ovi njegovi predlozi nisu bili u celini prihvaćeni, pošto je rat objavljen i Austrougarskoj, ali ne i Bugarskoj.

Detinjstvo i porodica

Teodor Ruzvelt Mlađi je rođen 27. oktobra 1858. godine u Istočnoj 20. ulici u Njujorku. Bio je drugo od četvoro dece pripadnice visokog društva Marte Stjuart „Miti” Bulok i biznismena i filantropa Teodora Ruzvelta Starijeg (brata Roberta Ruzvelta i Džejmsa A. Ruzvelta, svi sinovi Kornelijusa Ruzvelta). Imao je stariju sestru Anu (koju su zvali Bami), mlađeg brata Eliota i mlađu sestru Korinu.

Ruzveltovu mladost su u velikoj meri obeležili loše zdravlje i iscrpljujuća astma. Često je imao iznenadne noćne napade astme koji su ga gušili skoro do smrti što je užasavalo i Teodora i njegove roditelje. Doktori nisu imali lek. Ipak, bio je energičan, nestašan i veoma radoznao. Njegovo zanimanje za zoologiju je počelo u sedmoj godini kada je ugledao mrtvu foku na lokalnoj pijaci. Kada su pribavili fokinu glavu, Ruzvelt i njegova dva rođaka osnivaju nešto što zovu „Ruzveltov muzej prirodne istorije“. Savladavši osnove prepariranja životinja, ispunio je svoj improvizovani muzej životinjama koje je ubio ili ulovio, a zatim proučavao i pripremao za izlaganje. Sa devet godina je zabeležio svoja posmatranja insekata u radu „Prirodna istorija insekata“.

Na Ruzvelta je značajno uticao njegov otac, koji je imao istaknutu ulogu u kulturnim dešavanjima u Njujorku. Pomogao je osnivanje muzeja Metropoliten i posebno je bio aktivan u obezbeđivanju podrške za Uniju tokom građanskog rata, iako su mu rođaci sa ženine strane bili vođe Konfederacije. Ruzvelt je jednom rekao: „Moj otac, Teodor Ruzvelt, bio je najbolji čovek koga sam ikada poznavao. U njemu su snaga i hrabrost bili ujedinjeni sa blagošću, nežnošću i ogromnom nesebičnošću. Kod nas dece nije tolerisao sebičnost, okrutnost, lenjost, kukavičluk i neistinu“. Porodična putovanja u inostranstvo, uključujući putovanja u Evropu 1869. i 1870. kao i u Egipat 1872. oblikovala su njegov kosmopolitski pogled na svet. Planinareći na Alpima s porodicom 1890, Ruzvelt je shvatio da može da održati korak sa svojim ocem. Otkrio je značajne prednosti fizičkog napora za smanjivanje napada astme i jačanje duha. Ruzvelt je započeo naporan režim vežbanja. Nakon maltretiranja od strane dva starija dečaka na jednom kampovanju, našao je trenera boksa da ga uči da se bori i ojača svoje telo.

Prva supruga mu je bila Alis Hetvej Li Ruzvelt, a druga Edit Ruzvelt.

Obrazovanje

Ruzvelt se uglavnom školovao kod kuće, gde su ga podučavali učitelji i roditelji. Biograf H. V. Brend tvrdi: „Najočigledniji nedostatak njegovog školovanja kod kuće bila je neujednačena pokrivenost različitih oblasti ljudskog znanja“. Bio je dobar iz geografije, bistar za istoriju, biologiju, francuski i nemački; međutim, mučio se oko matematike i klasičnih jezika. Kada se upisao na Harvard, 27. septembra 1876, otac ga je savetovao: „Najpre brini o moralu, zatim o zdravlju i na kraju o studijama“. Očeva iznenadna smrt 9. februara 1878, snažno je pogodila Ruzvelta, ali se vremenom oporavio i udvostručio aktivnosti. Dobro su mu išle nauka, filozofija i retorika ali je nastavio da se muči sa latinskim i grčkim jezikom. Intenzivno je proučavao biologiju i već je bio priznati prirodnjak s objavljivanim radovima iz ornitologije. Čitao je izuzetno mnogo i imao skoro fotografsko pamćenje. Dok je bio na Harvardu, bavio se veslanjem i boksom. Jednom je osvojio drugo mesto na harvardskom takmičenju u boksu. Ruzvelt je bio član književnog društva Alfa Delta, bratstva Delta Kapa Epsilon i prestižnog Porcelijanskog kluba; bio je i urednik časopisa Hardvard Advokejt. Ruzvelt je 1880. godine diplomirao na Harvardu sa izuzetnim pohvalama (bio je dvadeset drugi od 177 studenata). Biograf Henri Pringl navodi:

Ruzvelt je analizirajući svoju karijeru na univerzitetu i nastojeći da utvrdi kakve je tu koristi stekao, smatrao da je dobio malo od Harvarda. Smetali su mu formalističko obrađivanje mnogih tema, krutost, obraćanje pažnje na sitnice koje su bile važne same po sebi, ali koje niko nije povezivao sa celinom.

Nakon očeve smrti, Ruzvelt je nasledio sumu od 125.000 dolara, dovoljnu da živi pristojno do kraja života. Ruzvelt je odustao od svog pređašnjeg plana da studira prirodne nauke i umesto toga odlučio da upiše Pravni fakultet na Univerzitetu Kolumbija i vrati se u porodičnu kuću u Njujorku. Ruzvelt je bio dobar student prava ali je često smatrao da su zakoni nelogični; mnogo vremena je proveo pišući knjigu o Ratu iz 1812. Odlučivši da počne da se bavi politikom, Ruzvelt počinje da prisustvuje sastancima Republikanske stranke. Iako je njegov otac bio istaknuti član ove stranke, Ruzveltov izbor karijere je bio neobičan za pripadnika njegove klase, s obzirom na to da većina njegovih vršnjaka nije želela da se ozbiljno bavi politikom. Bez obzira na to, Ruzvelt je našao saveznike u lokalnoj Republikanskoj partiji i pobedio aktuelnog državnog poslanika koji je bio usko povezan sa senatorom Roskom Konklingom. Nakon pobede, Ruzvelt je odlučio da napusti studije prava, o čemu je kasnije rekao: „Nameravao sam da postanem član vladajuće klase“.

Pomorska istorija i strategija

Dok je bio na Harvardu, Ruzvelt je započeo sistematsko proučavanje uloge Američke mornarice u ratu 1812. godine. Na kraju je 1882. objavio delo Pomorski rat 1812. Knjiga je uključivala poređenja britanskog i američkog rukovodstva sve do nivoa pojedinačnih brodova. Pohvaljena je zbog svoje učenosti i stila, i ostaje standardna studija o ratu.

Sa objavljivanjem knjige Uticaj morske moći na istoriju 1890. godine, Alfred Tejer Mahan je proglašen od strane evropskih lidera kao istaknuti svetski teoretičar mornarice. Mahan je popularizovao koncept da su samo nacije sa značajnom pomorskom moći mogle da utiču na istoriju, da dominiraju okeanima, da ispolje svoju diplomatiju do maksimuma i brane svoje granice. Verovalo se da su Ruzveltove pomorske ideje izvedene iz Mahanove knjige, mada je istoričar pomorstva Nikolas Danbi smatrao da su Ruzveltove ideje prethodile Mahanovoj knjizi.

Prvi brak i udovstvo

Godine 1880, Ruzvelt se oženio pripadnicom višeg društva Alis Hatavej Li. Njihova ćerka, Alis Li Ruzvelt, rođena je 12. februara 1884. Dva dana kasnije, nova majka je umrla od nedijagnoziranog zatajenja bubrega, istog dana kada je Ruzveltova majka Marta umrla od tifoidne groznice. U svom dnevniku, Ruzvelt je napisao veliko „X” na stranici, a zatim „Svetlo je nestalo iz mog života”. Izbezumljen, Ruzvelt je ostavio bebu Alis na brizi svoje sestre Bejmi dok je tugovao; preuzeo je starateljstvo nad Alis kada je imala tri godine.

Nakon smrti njegove supruge i majke, Ruzvelt se fokusirao na svoj rad, posebno tako što je ponovo pokrenuo zakonodavnu istragu o korupciji vlade Njujorka, koja je proizašla iz zakona kojim se predlaže centralizacija vlasti u kancelariji gradonačelnika. Do kraja života retko je govorio o svojoj ženi Alisi i nije pisao o njoj u svojoj autobiografiji.

Rana politička karijera

Državni poslanik

Ruzvelt kao član Skupštine države Njujork 1883. godine

Godine 1881, Ruzvelt je pobedio na izborima za Državnu skupštinu Njujorka, predstavljajući 21. distrikt, koji je tada bio centriran na „Distriktu svilenih čarapa” u Aper ist sajdu okruga Njujork. Služio je na sednicama zakonodavnog tela 1882, 1883, i 1884. godine. Odmah je počeo da ostavlja svoj trag: blokirao je koruptivni pokušaj finansijera Džeja Gulda da smanji svoje poreze. Ruzvelt je razotkrio dosluh Gulda i sudije Teodorika Vestbruka i uspešno se založio za istragu, sa ciljem da se sudija opozove. Iako je istražni komitet odbacio opoziv, Ruzvelt je razotkrio korupciju u Olbaniju i zauzeo visok i pozitivan profil u njujorškim publikacijama.

Ruzveltovi napori u borbi protiv korupcije pomogli su mu da dobije reizbor 1882. sa razlikom većom od dva prema jedan, što je dostignuće koje je bilo još impresivnije zbog pobede koju je demokratski guvernerski kandidat Grover Klivlend ostvario u Ruzveltovom distriktu. Sa Konklingovom stalvartskom frakcijom Republikanske partije u neredu nakon ubistva predsednika Džejmsa Garfilda, Ruzvelt je pobedio na izborima za lidera stranke u državnoj skupštini. On se udružio sa guvernerom Klivlendom da bi dobio usvajanje zakona o reformi državne službe. Ruzvelt je pobedio na reizboru i tražio funkciju govornika, ali je Tajtus Šerd dobio tu poziciju. Ruzvelt je bio predsednik Odbora za poslove gradova, i tokom svog mandata je napisao više zakona nego bilo koji drugi zakonodavac.

Predsednički izbori 1884

Vidi još: Predsednički izbori u Sjedinjenim Državama 1884.

Uz brojne predsedničke nade, Ruzvelt je podržao senatora Džordža F. Edmunda iz Vermonta. Državna Republikanska partija preferirala je sadašnjeg predsednika Čestera Artura, koji je bio poznat po donošenju Pendletonovog zakona o reformi državne službe. Ruzvelt je uspeo da utiče na delegate Menhetna na državnoj konvenciji. Zatim je preuzeo kontrolu nad konvencijom, pogađajući se tokom noći i nadmašivši pristalice Artura i Džejmsa G. Blejna; sledstveno tome, stekao je nacionalni ugled kao ključni političar u svojoj državi.

Ruzvelt je prisustvovao Republikanskoj nacionalnoj konvenciji 1884. u Čikagu, gde je održao govor ubeđujući delegate da nominuju Afroamerikanca Džona R. Linča, Edmundsovog pristalicu, za privremenog predsednika. Ruzvelt se borio zajedno sa reformatorima Magvampa protiv Blejna. Međutim, Blejn je dobio podršku Arturovih i Edmundsovih delegata i dobio je nominaciju. U ključnom trenutku svoje nadolazeće karijere, Ruzvelt se odupro zahtevu kolega Magvampa da suprotstavi Blejnu. On se hvalio: „Postigli smo pobedu u stvaranju kombinacije da pobedimo Blejnovog kandidata za privremenog predsednika... ovo je bilo potrebno... veština, smelost i energija... da nateramo različite frakcije da dođu... da poraze zajedničkog neprijatelja.” Bio je impresioniran pozivom da govori pred auditorijumom od deset hiljada ljudi, najvećom masom kojoj se do tada obratio.

Pošto je osetio ukus nacionalne politike, Ruzvelt je osećao manje težnje za zalaganjem na državnom nivou; povukao se u svoj novi „Čimni Bjut ranč” na reci Litl Mizuri. Ruzvelt je odbio da se pridruži ostalim Magvampima u podršci Klivlendu, demokratskom kandidatu na opštim izborima. Nakon što je Blejn dobio nominaciju, Ruzvelt je neoprezno rekao da će dati „srdačnu podršku svakom pristojnom demokrati“. On se ogradio od tog obećanja, rekavši da ono nije bilo „za objavljivanje”. Kada je novinar upitao da li bi podržao Blejna, Ruzvelt je odgovorio: „Odbijam da odgovorim.” Na kraju je shvatio da mora da podrži Blejna da bi održao svoju ulogu u stranci i to je učinio u saopštenju za javnost. Pošto je izgubio podršku mnogih reformatora, i još uvek žalio zbog smrti svoje žene i majke, Ruzvelt je odlučio da se povuče iz politike i da se preseli u Severnu Dakotu.

Stočar u Dakoti

Ruzvelt kao lovac u rđavim zemljama 1885. godine

Ruzvelt je prvi put posetio teritoriju Dakota 1883. da bi lovio bizone. Ushićen zapadnjačkim stilom života i procvatom stočarskog posla, Ruzvelt je uložio 14.000 dolara (ekvivalent 457.800$ u 2023) u nadi da će postati prosperitetni stočar. Tokom nekoliko godina delio je svoje vreme između svoje kuće u Njujorku i ranča u Dakoti.

Posle predsedničkih izbora u Sjedinjenim Državama 1884. godine, Ruzvelt je izgradio ranč Elkhorn 56 km severno od popularnog grada Medore, Severna Dakota. Ruzvelt je naučio da jaše u vestern stilu, rukuje konopcem i lovi na obalama Malog Misurija. Kauboj, kako je rekao, poseduje „nekoliko od osakaćen moralnosti mleka-i-vode kojima se dive pseudofilantropi; ali on poseduje, u veoma visokom stepenu, stroge, muževne osobine koje su od neprocenjive vrednosti za jednu naciju”. Pisao je o pograničnom životu za nacionalne časopise i objavio knjige: Lovačka putovanja rančera, Život na ranču i lovačka staza i Lovac u divljini.

Ruzvelt je uspešno predvodio napore da se organizuju rančeri kako bi se pozabavili problemima prekomerne ispaše i drugim zajedničkim brigama, što je rezultiralo formiranjem Udruženja stočara Malog Misurija. Osnovao je Bun i Kroketov klub, čiji je primarni cilj bio očuvanje velike divljači i njihovih staništa. Godine 1886, Ruzvelt je služio kao zamenik šerifa u okrugu Bilings, Severna Dakota. On i radnici ranča su ulovili troje kradljivaca čamaca.

Teška zima 1886–1887 uništila je njegovo stado i preko polovine njegove investicije od 80.000 dolara. ($2,23 in 2018). Nakon toga je okončao svoj rančerski život i vratio se u Njujork, gde je izbegao štetnu etiketu neefikasnog intelektualca.

Smrt

U noći 5. januara 1919. godine, Ruzvelt je imao probleme sa disanjem. Nakon što mu je njegov lekar, dr Džordž V. Feler, dao terapiju bilo mu je bolje i otišao je na spavanje. Ruzveltove poslednje reči: „Molim te ugasi to svetlo, Džejmse“ bile su upućene porodičnom batleru Džejmsu Ejmosu. Između 4:00 i 4:15 tog jutra, Ruzvelt je umro u snu, u svom domu Sagamor Hil nakon što mu se krvni ugrušak otkačio od vene i dospeo u pluća. Imao je šezdeset godina. Pošto je primio vest o smrti svog oca, njegov sin Arčibald je poslao telegram svojoj braći i sestrama: „Stari lav je umro“. Potpredsednik Vudroa Vilsona, Tomas R. Maršal je rekao: „Smrt je morala uzeti Ruzvelta u snu, jer da je bio budan došlo bi do borbe”. Nakon privatnog opela u severnoj sobi u Sagamor Hilu, skromna sahrana je održana u Hristovoj episkopalnoj crkvi u Ojster Beju. Među ožalošćenima su bili potpredsednik Tomas R Maršal, Čarls Evans Hjuz, Voren Harding, Henri Kabot Lodž i Vilijam Hauard. Duž snegom prekrivene putanje povorke do groblja stajalo je mnoštvo posmatrača i odred konjičkih policajaca koji su dojahali iz Njujorka. Ruzvelt je sahranjen na brdu sa pogledom na Ojster Bej.

Vidi još

• Predsednički izbori u SAD 1904.

Literatura

• Kohn, Edward P. (2013). Heir to the Empire City : New York and the making of Theodore Roosevelt (Unabridged izd.). ISBN 9781482946925. 
• Thayer, William Roscoe (2011). Theodore Roosevelt an intimate biography. New York, NY: Barnes & Noble Digital Library. ISBN 9781411446472. 
• DiNunzio, Mario R. (2003). Theodore Roosevelt. Washington: CQ Press, a Division of SAGE. ISBN 9781604264043. 
• Petkov, Petko M. (1991). The United States and Bulgaria in World War I. Boulder: Eastern European Monographs. 
• Bakari, Mohamed El-Kamel (2016). „Mapping the 'Anthropocentric-ecocentric'Dualism in the History of American Presidency: The Good, the Bad, and the Ambivalent”. Journal of Studies in Social Sciences. 14 (2). 
• Beale, Howard K. (1956). Theodore Roosevelt and the Rise of America to World Power. Johns Hopkins Press. 
• Bishop, Joseph Bucklin (2007). Theodore Roosevelt's Letters to His Children. Wildside Press. ISBN 978-1-434-48394-2. 
• Blum, John Morton (1977). The Republican Roosevelt (2nd izd.). Harvard University Press. 
• Brinkley, Douglas (2009). The Wilderness Warrior: Theodore Roosevelt and the Crusade for America. HarperCollins. ISBN 978-0-06-056528-2. 
• Chambers, John W. (1974). Woodward, C. Vann, ur. Responses of the Presidents to Charges of Misconduct. Delacorte Press. str. 207—237. ISBN 0-440-05923-2. 
• Chessman, G. Wallace (1965). Governor Theodore Roosevelt: The Albany Apprenticeship, 1898–1900. 
• Cooper, John Milton (1983). The Warrior and the Priest: Woodrow Wilson and Theodore Roosevelt. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-94751-1. 
• Cullinane, Michael Patrick (2017). Theodore Roosevelt's Ghost: The History and Memory of an American Icon. LSU Press. ISBN 978-0-8071-6672-7. 
• Cunliffe, Marcus (1955). „Theodore Roosevelt, President of the United States 1901–1908”. History Today. 4 (9): 592—601. 
• Dalton, Kathleen (2002). Theodore Roosevelt: A Strenuous Life. Knopf Doubleday Publishing. ISBN 0-679-76733-9. 
• Gould, Lewis L. (2008a). Four Hats in the Ring: The 1912 Election and the Birth of Modern American Politics. University Press of Kansas. ISBN 978-0-7006-1564-3. 
• Gould, Lewis L. (2011). The Presidency of Theodore Roosevelt (2nd izd.). 
• Gould, Lewis L. (2012). Theodore Roosevelt. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-979701-1. 
• Harbaugh, William Henry (1963). The Life and Times of Theodore Roosevelt. Farrar, Straus And Cudahy. 
• Kohn, Edward P. (2006). „A Necessary Defeat: Theodore Roosevelt and the New York Mayoral Election of 1886”. New York History. 87: 205—227. 
• Leuchtenburg, William E. (2015). The American President: From Teddy Roosevelt to Bill Clinton. Oxford University Press. 
• McCullough, David (1981). Mornings on Horseback: The Story of an Extraordinary Family, a Vanished Way of Life and the Unique Child Who Became Theodore Roosevelt. Simon & Schuster. ISBN 978-0-7432-1830-6. Arhivirano iz originala 7. 4. 2015. g. Pristupljeno 17. 10. 2015. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Mears, Dwight S. (2018). The Medal of Honor: The Evolution of America's Highest Military Decoration. University Press of Kansas. ISBN 978-0-7006-2665-6. 
• Millard, C (2009). The river of doubt: Theodore Roosevelt's darkest journey. 
• Morison, Elting E, ur. (1952). The letters of Theodore Roosevelt. Harvard University Press. 
• Morris, Edmund (1979). The Rise of Theodore Roosevelt. 1. To 1901. Coward, McCann & Geoghegan. ISBN 978-0-698-10783-0. 
  • Morris, Edmund (2001). Theodore Rex. 2. To 1909. 
  • Morris, Edmund (2010). Colonel Roosevelt. 3. Random House. ISBN 978-0-679-60415-0. Arhivirano iz originala 13. 3. 2022. g. Pristupljeno 12. 12. 2016. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• O'Toole, Patricia (2005). When Trumpets Call: Theodore Roosevelt after the White House. Simon & Schuster. ISBN 0-684-86477-0. 
• Pringle, Henry F. (1931). Theodore Roosevelt. 
• Pringle, Henry F. (1956). Theodore Roosevelt (2nd izd.). Harcourt, Brace. 
• Putnam, Carleton (1958). Theodore Roosevelt. I: The Formative Years. 
• Reisner, Christian F. (1922). Roosevelt's Religion. The Abingdon Press. 
• Ricard, Serge, ur. (2011). A Companion to Theodore Roosevelt. Wiley. ISBN 978-1-4443-3140-0. 
• Ricard, Serge (2014). „H-Diplo Essay No. 116 - The State of Theodore Roosevelt Studies” (PDF). H-Diplo - H-Net network on Diplomatic History and International Affairs, Michigan State University Department of History. Arhivirano iz originala (PDF) 27. 10. 2014. g. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Roosevelt, Theodore (1913). Autobiography. Macmillan. 
• ——— (1917). The Foes of Our Own Household. George H. Doran. LCCN 17025965. 
• Roosevelt, Theodore (1926). The Works of Theodore Roosevelt, Volumes 1-24 (Memorial izd.). C. Scribner's Sons. 
• Roosevelt, Theodore (1989). Hart, Albert Bushnell; Ferleger, Herbert Ronald, ur. „Theodore Roosevelt Association Cyclopedia” (Revised 2nd izd.). 
• Roosevelt, Theodore (2001). Brands, HW, ur. The Selected Letters. Cooper Square Press. ISBN 978-0-8154-1126-0. 
• Ruddy, Daniel (2016). Theodore the Great: Conservative Crusader. Regnery History. ISBN 978-1-62157-441-5. 
• Samuels, Peggy (1997). Teddy Roosevelt at San Juan: The Making of a President. Texas A&M UP. ISBN 978-0-89096-771-3. Arhivirano iz originala 7. 4. 2015. g. Pristupljeno 17. 10. 2015. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Testi, Arnaldo (1995). „The gender of reform politics: Theodore Roosevelt and the culture of masculinity”. Journal of American History. 81 (4): 1509—1533. JSTOR 2081647. doi:10.2307/2081647. Arhivirano iz originala 25. 10. 2019. g. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Thayer, William Roscoe (1919). Theodore Roosevelt: an intimate biography. Houghton Mifflin. 
• Watts, Sarah (2003). Rough Rider in the White House: Theodore Roosevelt and the Politics of Desire. 

Spoljašnje veze

• Boone and Crockett Club
• Theodore Roosevelt Association
• Theodore Roosevelt Presidential Library Medora, North Dakota.
• Theodore Roosevelt Center at Dickinson State University
• Theodore Roosevelt Collection, at the Houghton Library, Harvard University
• Theodore Roosevelt Hunting Library at the Library of Congress, Washington, DC.
• Theodore Roosevelt's journalism at The Archive of American Journalism
• Theodore Roosevelt American Museum of Natural History
• Teodor Ruzvelt na sajtu Projekat Gutenberg (jezik: engleski)
• Teodor Ruzvelt na sajtu Internet Archive (jezik: engleski)
• Teodor Ruzvelt na sajtu LibriVox (jezik: engleski)
• Theodore Roosevelt Speech Edison Recordings Campaign - 1912, audio recording
• „Prikuljene vijesti i komentari o članku Teodor Ruzvelt”. The New York Times. 
• "Life Portrait of Theodore Roosevelt", from C-SPAN's American Presidents: Life Portraits, September 3, 1999
• "Writings of Theodore Roosevelt" from C-SPAN's American Writers: A Journey Through History
• Almanac of Theodore Roosevelt Arhivirano maj 1, 2021 na sajtu Wayback Machine
• Theodore Roosevelt: A Resource Guide – Library of Congress